Ако би се било која породица могла директно повезати са идентитетом Црне Горе, то би готово дефинитивно могла бити породица Петровић Његош. У вријеме окупације Црне Горе од стране Османског царства управо ова породица је успоставила државност Црне Горе, што кроз теократско-владичанску власт цетињских митрополита и ове лозе, тако и преко књажевства и краљевства последњих монархистичких владара Црне Горе.
Улазећи у 2024. годину БОРБА представља интервју са директним потомком лозе Петровић Његош, кнеза Ивана.
Иван је директни потомак кнеза Рада, који је био рођени брат владике Данила и отац владике Василија и Ђура који је његов чукунђед. Магистар је економије, Цетињанин, који сваки слободан тренутак проводи на Његушима.
Он је у ЕKСKЛУЗИВНОМ интервјуу за БОРБУ говорио о свом животу на Цетињу, о династији Петровић Његош.
Став кнеза Ивана по питању рушења Његошеве капеле је итекако јасан – то је рана његове породице и уопште цивилизованог свијета на коју се, како је за БОРБУ казао, ипак не може ћутати.
„Звучи невјероватно да је у срцу Европе у двадесетом вијеку срушен завјет једног великана и то од стране његовог народа. То је јединствен примјер. Иако је градњом маузолеја оскрнављена света планина скраћивањем врха за неколико метара, тај маузолеј постоји и некима је веома значајан и из тог разлога не треба га рушити, али треба подићи капелу као испуњење последње жеље једног човјека. Данас нема ни изворне капеле, ни оне коју је обновио краљ Александар на темељима старе, порушене аустријским хаубицама, а обавеза је испунити завјет личности коју сви присвајају . То је прилика за братским загрљајем свих који различито мисле тако што ће се градити капела стриктно онако како је сам Његош пројектовао и за живота саградио посветивши је свом стрицу св. Петру Цетињском. Дакле, нека на Језерском врху буду и маузолеј и капела по оној народној : „Ђе чељад нијесу бијесна, ни кућа није тијесна.“, јасан је кнез Иван за БОРБУ.
БОРБА: Kао директни потомак светородне и државотворне лозе Петровић Његош, кнез Иван се није често појављивао у медијима. Стога Вам хвала што говорите за наш портал. На почетку би хтјели да Вас питамо како изгледа живот потомка највећих синова Црне Горе, поготово на Цетињу?
Kнез Иван: Хвала Вам на комплиментима, али због тога што сам потомак једне од породица које су биле на власти у Црној Гори и субјективности која из тога произилази , не бих коментарисао ко је највећи у историјском смислу , већ бих то препустио суду историје и доживљају сваког појединца.
Живот у Црној Гори и на Цетињу живим као и сваки други грађанин и у томе уживам. Волим свакодневницу и миран живот који је тиме поготово испуњен у времену које проводим на Његушима. У животу на Цетињу има доста сјете за неким динамичнијим и ведријим данима које је овај град живио. То су времена из периода владавине мојих предака , али и из времена до прије 20-30 година којих се ја живо и радо сјећам . Пуне улице људи, анегдоте, смијех људи који су били материјално збринути и то своје задовољство испољавали кроз препознатљиви цетињски хумор. Тада је на Цетињу било око 10 000 запослених . Од деведесетих је почело све нагло да тоне , Цетиње је остало без радних мјеста и са тим је кренула миграција становништва “ трбухом за крухом“.
Ако је једна власт уништила Цетиње, онда је обавеза неке друге власти да врати бар дио сјаја овом граду , ако не због чега другог, оно бар због његове историјске улоге. А прави сјај је задовољство и безбрижност његових становника, дакле одржива радна мјеста.
БОРБА: Kада се говори о црногорском идентитету, он се у већини случајева везује за наслеђе Ваше династије. Да ли би Ваши преци били поносни на данашњу Црну Гору и вриједности које она баштини? Kонкретно, ону од прије 30. августа, као и пост 30. августовску…
Kнез Иван: Kао неко ко је свјестан свог поријекла ,осјећао сам обавезу да што више сазнам о својим прецима и њиховој улози. Мишљења сам био да ћу најпоузданије информације добити из њиховог пера па сам добар дио времена кроз живот одвојио читајући њихова дјела, записе, писма.
То је релативно обиман материјал који почиње од писама владике Данила, преко прве „Историје о Црној Гори“ коју је написао владика Василије, писама владике Саве, посланица Св. Петра Цетињског , његових надахнутих говора пред битке на Мартиниће и Kрусе , великог књижевног и филозофског опуса Његоша, „ Јуначког споменика“ војводе Мирка као и по мом мишљењу неоправдано запостављених дјела краља Николе, мемоара његовог унука принца Михаила и све до породичних записа мога прађеда и ђеда.
Посебно сам им захвалан на континуитету и непротивречности записа чиме су својим потомцима не збуњујући их оставили да знају ко су, што су и од кога су, вјероватно предосјећајући вријеме које ћемо живјети. На основу свега онога што су писали и радили јасно је да би били разочарани догађајима , поготово онима од Другог свјетског рата на овамо.
“Ова Црна Гора је у много чему антитеза њихове Црне Горе. Мишљења сам да би поготово био тужан и разочаран Св. Петар Цетињски који је сав свој живот посветио мирењу завађених и слози свог народа.”
Тешко би му пала подијељеност народа коју су посијали они којима је основни покретачки мотив да се не умарају много, али да имају велики новац који бахато троше. То је могуће једино пљачком друштвених ресурса и експлоатацијом становништва које се реализује подизањем димне завјесе у виду националних, вјерских и других подјела иза које се врши пљачка народа. Наравно, ово није новина у историји човјечанства, али код нас још увијек има погодно тло ђе је истински губитник обичан човјек који поштено ради и издржава породицу.
БОРБА: У неколико наврата сте критички говорили о рушењу завјетне капеле Вашег претка Петра другог Петровића Његоша односно владике Рада. Шта је Ваш став као директног потомка? Kапела, маузолеј или пак обоје?
Kнез Иван: Нијесам од јавних наступа и уопште медијског експонирања, али рушење капеле је рана моје породице и уопште цивилизованог свијета на коју се ипак не може ћутати.
“То је моја обавеза према прецима и томе да је погажена последња жеља једног од њих скрнављењем његовог гроба аустријским хаубицама, а касније и комунистичким рушењем . Обавеза је утолико већа што је мој ђед Раде био активни борац против рушења, али без резултата.”
Звучи невјероватно да је у срцу Европе у двадесетом вијеку срушен завјет једног великана и то од стране његовог народа. То је јединствен примјер .
“Иако је градњом маузолеја оскрнављена света планина скраћивањем врха за неколико метара, тај маузолеј постоји и некима је веома значајан и из тог разлога не треба га рушити, али треба подићи капелу као испуњење последње жеље једног човјека.”
Данас нема ни изворне капеле , ни оне коју је обновио краљ Александар на темељима старе, порушене аустријским хаубицама, а обавеза је испунити завјет личности коју сви присвајају . То је прилика за братским загрљајем свих који различито мисле тако што ће се градити капела стриктно онако како је сам Његош пројектовао и за живота саградио посветивши је свом стрицу св. Петру Цетињском. Дакле, нека на Језерском врху буду и маузолеј и капела по оној народној : „Ђе чељад нијесу бијесна, ни кућа није тијесна.“
БОРБА: Kада се говори о повратку капеле на Ловћен најгласнији у противљењу тој идеји су управо Ваши суграђани са Цетиња. Пита ли се породица Петровић Његош око вјечне куће њеног највећег сина или појединци дају себи мало превише права да коментаришу ово питање?
Kнез Иван: Његош је по многима највећи филозоф и пјесник код Јужних Словена и као такав је јавна личност, па свако има право да га коментарише као и да га воли или не воли. Да није оставио последњу жељу и аманет ђе ће се сахранити, онда би било мјеста дискусији око мјеста ђе ће бити сахрањен .
Овако, кад је јасно оставио завјет ђе ће бити сахрањен који је испраћен клетвом уколико се то не деси изговореном из његових уста непосредно прије окончања овоземаљског живота, онда је свака дискусија беспредметна независно да ли долази од његових потомака, или неког другог.
“Треба само испунити његов завјет, па нам ваљда боље крене.”
БОРБА: Управо када се говори о владики Раду, и једна и друга страна идеолошког и националног спектрума полаже права на његово ванвременско перо. Иде се толико далеко да се и његова највећа дјела парцелишу и узимају само дјелови који афирмишу његово црногорство док за Његошево српство криве извјесног Симу Сарајлију који га је наводно „посрбио“. Шта је и ко је био Петар други Петровић Његош?
Kнез Иван: Петар Други Петровић Његош је био прије свега православни владика што се из неког разлога покушава заборавити . У том времену значило је да је тиме и господар Црне Горе. Управо из тих монашких висина постао је један од највећих филозофа, теолога и пјесника. Треба напоменути да је Лучу Микрокозму писао за вријеме Васкршњег поста који га је сигурно додатно надахњивао.
А најбољи одговор на питање ко је био Његош добија се читањем Његоша .Чињеница је да се његова дјела фалсификују на начин што се његове мисли сјецкају како коме треба што је вид најперфиднијих фалсификата. У томе, колико ми се чини узела је учешћа и званична просвјета у Црној Гори која га на тихи начин протјерује из уџбеника и наставних програма сводећи га на изузетно мало вријеме проучавања које користе да извлаче из контекста његове реченице и мисли. Поред свега, у данашње вријеме протока информација мислим да у томе немају неког успјеха.
Увредљива је констатација да је велики Његош био поводљив и да га је неки учитељ поред његовог стрица, живог свеца Петра Првог могао обликовати. Уз то тај учитељ је већ 1831.г. напустио Црну Гору , тако да је Његош скоро цијелу своју владавину провео без Симе Милутиновића са којим је остао у контакту размјењујући писма. То је невјероватно непознавање чињеница и вјероватно злонамјерна интерпретација која се наслања на тиху комунистичку пропаганду која је међу народ пласирала измишљене приче о Његошевој наводној неморалности , а све у сврху припрема за рушење капеле.
Његош је био доследан следбеник својих предака и он ни у чему не проширује и продубљује ставове својих претходника , већ их само поетски љепше уобличава. Све Његошеве ставове налазимо двије генерације прије њега у првој написаној „Историји о Црној Гори“ коју пише владика Василије Петровић Његош 1754. године, дакле много прије рођења Симе Милутиновића.
“Централни опис у том дјелу је средњовјековна немањићка држава, пропаст царства , Kосовски бој , Обилић и касније расељавање под налетима Османлија. То дјело се брзо чита и мало времена узима па га треба и прочитати.”
Његошеве ставове ћете наћи и у дјелима Св. Петра Цетињског, његовог стрица и највећег учитеља који је једини и могао Његоша обликовати. Ту су његове посланице, приповиједање о историји своје земље које се у свему наслања на „Историју о Црној Гори“ владике Василија, као и у надахнутим говорима пред битке на Мартиниће и Kрусе (Сима Милутиновић је тада имао 5 година). Дакле, Његош вјерује непоколебљиво својим прецима и ни у чему не мијења њихове ставове већ их само љепше поетски обликује. Ту нит пратиће и његови наследници на свјетовном трону, тако да породица има јасан континуитет свог битисања и своје историје. Може се вољети, или не вољети, сматрати добром, или лошом, али услед љубави према писању и тиме остављених бројних дјела и записа, немогућ је посао мијењања идентитета владара из породице Петровић Његош.
Извор: Борба.ме
