Епископ пакрачко-славонски Јован:
ДУБОКА ЈЕ ЖУДЊА ДА СЕ СВЕТ ПРЕОБРАЗИ И УСАВРШИ
Божићни загрљај Бога и човека, како је празник оваплоћења Христовог у своје поетско време назвао митрополит Амфилохије, свој литургијски песнички врхунац достиже у стихири византијске песникиње Касије на вечерњој служби уочи Божића, познатој као Када је Август сам царствовао на земљи, ремек-делу ромејске поезије, које би требало бити опште место за нашег интелектуалца – ако не самом чињеницом да смо га примили преко Светог Кирила Словенског и његових наследника, него и зато што велики део знања о њему дугујемо српском византологу Кости Симићу. Тај Касијин славни песнички рад гласи начелно овако:
,,Када је Август сам царствовао на земљи
Многа се царства људи окончаше.
И када си се Ти очовечио од Пречисте,
Идолско многобоштво пропаде.
Под једно царство светско градови падоше,
И у владичанство једнога Бога незнабошци повероваше.
Пописаше се људи наредбом царевом,
А ми верни запечатисмо се именом Божанства,
Тебе оваплоћеног Бога нашега.
Велика је милост Твоја Господе, слава Теби.“
Писана у паралелизмима између историјских збивања, тј. пописа становништва Римског царства у време императора Августа Октавијана као знака успостављања глобалног земаљског царства, и појаве Христа на земљи и његове проповеди свим народима, ова стихира је истовремено ода ромејском благоверном цару Касијиног времена (ИX век) и симфонији царства и Цркве, захваљујући којој – између осталог – и у владичанство једнога Бога повероваше не било који незнабошци него до јуче најстрашнији непријатељи царства, Словени.
Иако не знамо тачну годину њеног упокојења, веома је реално да је Касија видела како се с цариградских капија 863. године, с почетком васкршњег поста, одваја колона која креће ка Великој Моравској – мисија Свете браће – носећи са собом започете преводе литургије и васкрсног јеванђеља које ће на словенском језику први пут читати и служити на Пасху пред кнезом Растиславом који је мисију и позвао.
На другој страни тадашњега света, у Светој земљи, у време Августово ничег пасхалног ни радосног није било у расположењу народа који се кретао од Тира до Негева и од Медитерана до Трансјорданије, обавезан да се попише свако у свом завичају, па тако и Јосиф и Марија који су се – будући из племена Давидовог – из свог Назарета запутили у Јудин Дом хлеба – Витлејем. Онај други Витлејем, Галилејски или Завулонов Дом хлеба, најпознатији као једно од места где се крајем XИX века скућио немачки пијетистички темпларски покрет, остао им је на путу, пошто је само десетак километара удаљен од Назарета.
Од вавилонског ропства (VI век пре Христа) без сопствене државе, подвлашћен Персијанцима, па Александру и његовим наследницима, Грцима, Римљанима… јеврејски народ је гледао на устанак Макавеја окончан 160. године пре Христа као једини трачак наде у обнову свог „националног дома“, како ће га 1917. године дефинисати британски намесник Балфур, а свесрдно подржати влада Краљевине Србије, тада и сама изгнана на Крф. Успон Августа Октавијана који је „окончао многа царства људи“ у том смислу не само да није Израиљу обећавао ништа добро него је Август увећао његове страхове, крунишући своју нову моћ можда најјезивијом од свих библијских пошасти: свеопштим пописом.
Иако се – као и обично – библијски извештаји у 2. Књизи Самуиловој 24 и у 1 Књизи дневника не слажу баш потпуно, они казују о томе како је цар Давид био наумио да попише јеврејски народ, односно дванаест племена Израиљевих, и то је поверио своме војсковођи Јоаву, који му је и заузео Јерусалим. Јоаву је то било толико мрзно да се прво успротивио Давиду у лице, а потом уз инат није ни пописао племена Левијево и Венијаминово, иако је провео девет месеци и двадесет дана обављајући свој задатак.
Како год било, након тог времена и Давида тај и до дан данас нејасни грех „такну у срце“ и рече Давид Господу „сагријеших веома што то урадих“; тада му дође пророк, Давидов лични „виделац“, Гад и даде цару избор између три казне због пописа за који није узео благослов од Бога: од три казне, Давид бира да буде три дана помор у његовој земљи, говорећи „нека западнемо Господу у руке, јер је милост његова велика, а људима да не западнем у руке“. Тада од Дана (главног извора Јордана, на северу) до Бе’ер Шеве, данашње престонице Негева, „помрије седамдесет тисућа људи“.
Када дође ред на Јерусалим да страда, „сажали се Господу са зла“ и он заустави анђела који убијаше народ. „А анђео Господњи бијаше код гумна Орне Јевусејина“: данас се на месту гумна налазе остаци стуба подигнутог у сећање на Давидов попис, казну Божју, милост Господњу и окончање помора.
(А око стуба, на северној страни Старог града Јерусалима, налази се саборни манастирски храм српског манастира Светих Архангела, задужбине краља Милутина. Из истога манастира је кроз северни зид Града водила некад капија коју је арапски путописац описао у XВИ веку и назвао је „Српском капијом“.)
Уплашени претходним пописима (Јудеја сама била је пописана барем три пута у годинама око рођења Христовога), ужаснути пред новим царством које своју силу објављује пред њиховим лицем на начин који изазива архетипску језу, измучени вишевековним ропством, забринути над Јерусалимом – свештенством у Храму, фарисејима и садукејима – који као да склапају компромисе са освајачима, потомци Давидови остају пред Августом Октавијаном једноставно запањени.
Но, како каже Мартин ван Кревелд, један од највећих војних историчара и стратегијских мислилаца нашег времена, поводом садашњих збивања у Светој земљи, његовом завичају: „Ипак, човек је животиња која тражи објашњења. То што има огроман велики мозак значи да човек не може да постоји без некаквих скела које му помажу да схвати шта се збило, зашто се то збило и шта ће сад да буде. Ако нема стварног објашњења, он ће измислити нестварно и онда, понављајући га себи, убедити самог себе у истинитост тог објашњења.“
А нада је зато заумна, и превазилази свако објашњење: Јудејска пустиња – безводна, камена и врела – у време Августа Октавијана се пуни заједницама које беже из Јерусалима, склањају се из градова и села, живе аскетски, пишу и преписују, стварају неописиво благо које данас стоји делом у Библијском музеју у Јерусалиму, а делом по неоткривеним кумранским пећинама око Мртвог мора, и очекују месију, који ће доћи и уредити све.
„Хришћанство је“, казао ми је један изворни Јерусалимац, „побуна против Јерусалима“. Али је потрага за месијом и један па други месијански устанак против Римљана, и рушење Другог храма, и последњи отпор и самоуништење на Масади… дубока жудња човекова да се усаврши свет, да се преобрази, и да све и сва учествује у том усавршавању, које се назива Тикун олам: ту приносе „ангели појање, небеса звезду, мудраци дарове, пастири дивљење, земља пећину, пустиња јасле, а ми људи Матер“, како кажу божићне песме, оне којима се придружује и Касијина.
А Марија и Јосиф долазе у Витлејем Јудејски; Младенац се рађа и бива повијен и положен у јасле; походе га пастири и мудраци са Истока; Јосиф и Богородица га обрезују у осми дан и носе у храм на Гори Храма у Јерусалиму у четрдесети дан; и среће га тамо – како је известио Апостол Лука – старац по имену Симеон (кажу – један од преводилаца Светог писма на грчки!?), чије мошти данас леже у Задру, а „који чекаше утјеху Израиљеву“. И он благослови Младенца и рече да у њему виде „свјетлост да просвећује незнабошце и славу народа твојега Израиља“; да ће „да многе обори и подигне у Израиљу и да буде знак против кога ће се говорити“.
И тада беже Јосиф, Марија и Исус у Египат, јер се Ирод, римски управитељ Јудеје (и да буде све заумније – после Соломона њен највећи градитељ и обновитељ до цара Константина) „по времену које је тачно дознао од мудраца“, „разгњеви веома и посла те погуби сву дјецу по Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже“ (како казује апостол Матеј) – по предању четрнаест хиљада младенаца витлејемских, чији се спомен данас обележава на пети дан Божића. Тада је Египат био само једна од провинција Римскога царства, његова житница, она у којој није владао Ирод, и у који се могло лако прећи и сакрити; данас, може ли ко потребит да се склони у Египат?
У свету у коме су рођењу Богомладенца претходили безнађе, збуњеност и очај, а за његовим рођењем уследио покољ деце, нада јесте заумна а љубав јесте дрска. У временима у којима падамо људима у руке, онако како се Давид молио да не буде, заумна нада и дрска љубав су истински знаци да је месија ту негде, пред вратима пећине и да се, да парафразирамо Скендера, „отискује војска голема од небеснога Јерусолема“, да загрли Бог човека, па ће и човек човека.
