Postoje trenuci koji vječno ostanu u mislima čovjekovim a meni vječno ostanu u mislima oni trenuci i uspomene sa hodočasnih putovanja sa mojom porodicom, jer svaku svetinju doživim u sebi i osetim Blagodat Duha Svetog.
Moja duša se natapa njima. Tako pamtim i svoj prvi odlazak u Ostrošku svetinju. Bio je to mjesec maj 2018. ljeta Gospodnjeg. Bilo mi je 12 godina. Vraćali smo se majka i ja iz Igala sa mojim bratom od tetke. Kada smo bili blizu Nikšića brat i majka su se dogovorili, a da ja sve to ne znam, da me povedu na poklonjenje Ostroškom Čudotvorcu Vasiliju. Spavao sam tokom čitavog puta i u snu vidio neki krivudav put ali nisam znao kuda on vodi. Kada smo stigli probudili su me majka i brat. Nisam znao gde se nalazim. Bio sam zbunjen kada sam ugledao ostrošku kapiju i portu, nisam vjerovao da se pod Ostrogom nalazim. Osećao sam se kao da mi je Gospod u tom trenutku podario anđelska krila. Tim Svetim Ostroškim stazama hodao sam bosonog. Dok sam živ pamtiću kada smo majka i ja prišli ćivotu. Pored kivota je stajao sveštenik a mama mu je kroz suze rekla: ”Molim Vas oče, očitajte molitvu mom sinu”. Dok mi je sveštenik čitao molitvu, klečući na kolenima ispred moštiju Svetog Vasilija, molio sam Čudotvorca da mi podari snage da dostojno kroz život nosim krst koji je od Boga darovan. Da dostojno nosim težinu mog krsta i molio sam se za majku, oca i sestru, da im Ostroški Čudotvorac podari snage da istraju u borbi koju zbog mene vode.
Posle posete i primanja Ostroškog Blagoslova, isklesa se taj dragi kamen bogoljubivosti u duši mojoj. Po mom srcu su sada počele da lete blagoslovene varnice vere. Počinjem da učim molitve i da trenutke sa hodočašća pretvaram u večnost kroz svoje tekstove.
Izvor: EPARHIJA BUDIMLJANSKO-NIKŠIĆKA
