Отац Рафаило: Нема другиг имена којим би се могли спасити осим имена Исусовог. Ја га не знам!
Јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине у Будви одговарао је на питања слушалаца Радија „Светигора“ у емисији ,,Питајте свештеника“. На самом почетку емисије отац Рафаило је тумачио јеванђелско зачало на Тридесет седму недјеља по Духовима, прву припремну недјељу пред почетак Часног поста, у којој наша Света Црква доноси причу о Закхеју царинику.
У наставку емисије отац Рафаило је говорио о празнику Сретење Господње које смо прославили у четвртак 15. фебруара.
-У књизи оца Серафима Роуза „Православни поглед на свет“ стоји следеће: „Други лажни приступ насупрот томе је онај који се може назвати лажна духовност. Преводи Православних књига о духовном животу, постају све доступније и Православни речник духовне борбе је пласиран све више у атмосферу, тако да неко може наћи растући број људи који говори о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним стањима молитве и највећим Оцима као што су Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Палама, Свети Григорије Синаит. У реду је бити свестан истински узвишене стране Православног духовног живота и да се има поштовање за велике Оце који су то живели; али, уколико немамо врло реалну и врло скромну свесност и познање, колико смо далеко сви ми од тога данас; од живота исихаста и колико смо мало припремљени да му чак и приђемо, наше интересовање у томе више ће бити само израз нашег егоцентрицног „пластичног“ универзума. „Млади људи ЈА генерације постају исихасти!!!“, то је нешто што неки покушавају данас да ураде; али у ствари они само додају нову игру, названу „исихазам“ новим атракцијама у Дизниленду.“ Ако отац може нешто више да каже о овој појави, да ли је она данас можда и више присутна него у време када је ово написано, ако се нпр. узме у обзир да смо раслалбљени и додатно обремењени мноштвом информација и убрзаним начином живота. И како се борити против лажне духовности?
-Како савремени човек да се научи да свет не посматра потрошачки, него евхаристијски?
-Да ли је, и у којој мери, одећа битна за целомудреност душе?
-Блаженопочивши архимандрит Емилијан каже („Празничне мистагошке беседе“, стр. 181.): „Свети Никодим поставља благословену безнадежност као предуслов за започињање нечијег духовног живота. Треба да стигнеш до безнађа, дакле да не можеш апсолутно ништа да урадиш. Треба задобити осећање своје болести, своје недостојности, свог оптимистичног безнађа поводом будућности. Треба да се заситиш овог безнађа, да се заситиш вере да ти је довољан само Господ.“ Шта се подразумева под термином „благословена безнадежност“ или „оптимистично безнађе поводом будућности“?
-Можете ли нешто да кажете о гријеху злопамћења
– Шта је то дух скрушености и како то стање постићи?
-Да ли постоји духовни егоизам? Рецимо ако само размишљамо о свом
спасењу, а не и о спасењу ближњи?
Ово су само нека од питања на која ћемо наћи одговоре ако одслушамо ову емсију пуну душекорисних поука оца Рафаила.
