Свету Архијерејску Литургију у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Вољавцу код Бијелог Поља, у недељу 25.02.2024. године, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије, чиме је прослављена ктиторска слава Светог Симеона Мироточивог.
Поред тога што се у овај недељни дан, како је бесједио Епископ Методије, окупљамо и сјећамо Његовог преславног Васкрсења, а и празника Светог Симеона Мироточивог, ктитора овог светог храма и обитељи, данас се опомињемо и сјећамо на Недељу митара и фарисеја, која је прва прирепрема за Велики часни Васкршњи пост, како нас то учи педадогија Божја.
„Све што нам се деси ”с неба па у ребра” то нас стигне неспремне, а све за шта се припремимо ту постигнемо оно што по милости Божјој Господ тражи од нас. А шта представља за нас хришћане данашњи дан и недеља посвећена једној причи у Јеванђељу и догађају када су двојица људи ушли у храм да се помоле. Један од њих је био цариник – митар, а други фарисеј. Фарисеји су били група људи који су били чувари и тумачи закона – књиге Торе. И јудеизам и хришћанство су религија књиге, кроз коју учимо оно што је записано кроз Божја откровења. У јеврејском народу је постојала још једна групација – садукеји, који су били строги тумачи закона, док су фарисеји били прихватљивији и пријемчивији, уживајући велики ауторитет у народу“, бесједио је Владика Методије.
Он је објаснио да је Господ као примјер узео баш једног из групе највећег ауоритета у народу – фарисеја, да нам објасни шта је његова намјера и да нас научи оном од чега зависи и наша вјечна судбина, а не само наш пролазни живот, и цариника, као предствника најомраженије групе у јеврејском народу.
„Цариници су од римског царства, које је у то вријеме окупирало јеврејски народ, откупили право да убирају порез од народа за римску царевину, тиме што је постојао фиксни износ новца који су требали да предају, а све оно што убирају преко тога могли су да трпају у своје џепове. То није било само убирање пореза, већ и употреба мостова, путева, при чему су злоупотребљавали свој положај, немилосрдно се богатећи на народној муци. При том, већина њих су припадали јеверјском народу, и зато су били веома непопуларни и омражени. И каже Господ, стоји фарисеј близу олтара, односно светиње над светињама, и обраћање Гоподу почиње захваљивањем – што је праведан, што није зао, што нема мане и слабости као људи тог времена, него је пун врлина и сваког добра. А онда на крају завршава то обраћање Господу и каже: ”И зато што нијесам као овај цариник”, који стоји са њим у храму.“
„Скоро све што је рекао фарисеј било је на добро, он је благодарио Богу на томе што је у добром положају, и што иде путем добра и испуњава закон Господњи, пости два пута у недјељи и даје десетак од свега што има за храм, јер су се свештенство и левити издржавали и живјели од прилога народа. Али оно што је на крају рекао и осудио цариника ријечима ’хвала ти што нисам као овај цариник и пропалица’, ту је сада преломна тачка о којој Господ хоће нешто више да нам каже.“
„А онда упоредо са њим у дну храма, далеко од светиње над светињама, стоји цариник, и мјесто и положај његовог тијела говоре нам о његовом стању и осјећању“, беједио је Владика Методије, додајући да је у јеврејском храму постојало мјесто на које су могли да стоје они који нису припадали вјерном народу и да слушају службу. „Цариник од стида није могао ни очи да подине, него је гледао испред себе и говорио: ’Господе, милостив буди мени грешном’“, бесједио је Владика.
Владика Методије је казао да нам на завршетку јеванђелске приче Господ показује парадоксалну природу Божје благодати – парадоксалну за логику овог свијета и живота који ми овдје живимо, јер Господ за оног од кога се очекивало да буде свети, каже да ”из храма није изашао оправдан”, а за цариника, оличење грешности каже ”а овај изађе оправдан”, појашњавајући шта у овој причи значи оправдан или не.
„То значи да га је Бог прихватио и ми запањени стојимо пред овим ријечима Господњим које смо чули у Јеванђељу. Како се то уопште могло десити. То је човјек који по свим спољашњим манифестацијама живи добро, чак и сва добра дјела врши. Али гдје је он погријешио и шта се са његовим бићем десило, од кога зависи и његова вјечна судбина, па је из храма изашао неоправдан, односно од Бога неприхваћен. А ко није од Бога прихваћен, значи да живи и пребива у мјесту гдје нема присуства Божјег, а такво мјесто се зове пакао – мјесто мучења. То није географска одредница и прострно одређено мјесто гдје се нешто дешава, гдје се људи муче. То је одсуство Божје благодати, не прихватања од Бога, то је, драга браћо и сестре пакао“, беједио је Владика Методије.
Овом причом у припремној недељи поста Христос је, објаснио је он, хтио да нам каже да треба да почнемо да радимо и оно што је фарисеј радио, да постимо, и да се спремамо и спољашње манифестујемо своја хришћанска осјећања и увјерења, поштујући оно што је Господ просписао, али да не смијемо да погријешимо у најбитнијем, а то је да изгубимо саосјећање за другог – емпатију.
„Злом као појмом баве се теологија, филосфија и етика као њена грана, и многе друге друштвене дисциплине. Али, покушала је наука у посљедње вријеме да егзактно каже шта је зло, па је један научник направио експеримент, који је показао да је зло, у ствари, смањење, губитак, или потпуно одсуство емпатије, а то значи саосјећања. Саосјећања према коме? То је увијек акција окренута према другом, емпатија, док је зло смањење, губитак или потпуно одсуство тог осјећаја, од чега зависи колико зло ће да наступи. Шта је Христост хтио овдје да каже? Без обзира колико год ми спољашње испуњавали оно што нам је Господ прописао, не можемо тиме бити самозадовољни, па скоро честитати себи на томе, мислећи да смо све испунили, а што је у зависности са нашом вјечном судбином и оно што Господ од нас тражи. Ако не будемо у себи осјећали емпатију према другом, ако примијетимо неко смањење, губитак или поптуно одсуство, то је стање које је у потпусности неприхватање од Христа, и Он ће нас одбацити и рећи ’не познајем вас’, као што је рекао и фарисеју. И Господ нам поручује да ће нам смирење, гдје се спуштамо испод сваког бића, творевине, . омогућити да се саосјећамо са сваким; са сваком творевином, каменом, птицом у гори, листом и рибом у води, а камо ли са другим човјеком. Зато су рекли свети Оци, без тог саосјећања, које нам омогућава смирење нема спасења. Нису рекли без поста нема спасења, без молитве нема спасња, без одласка у храм, присуствовања богослужењима, држања молитвеног правила и свих осталих прописаних црквених обреда, него без смирења нема спасења.“
„А оно што је супротно смирењу, та надувеност, охолост, самодовољност, која је појела фарисејеву душу, без обзира на колико се поља психолошки представљао близак Богу, да би тиме очувао свој положај, имао неку корист и наставио да пребива на мјесту моћи и утицаја на друге људе, можда и неке друштвене процесе, ништа није добио, све је изгубио. А онај, који прокажен и презрен од средине, он је са смирењам гледајући пред собом, вапио: „Господе, милостив буди мени грешном“. Из тих ријечи ријечи човјека презреног од своје средине, народа, што је најгоре што једном човјеку може да се деси, настала је најпопуларнија хришћанска молитва до дана данашењег и до краја свијета и вијека а то је Исусова молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“
На крају Литургије пререзан је славски колач поводом ктиторске славе ове Свете обитељи, а у част Светог Стефана Мироточивог.
