Бројна и интензивна богослужења, типична за вријеме Великог и Часног поста у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици започеће у понедјељак, првог дана Прве недјеље поста, када се поред уобичајених служби служи и Покајни канон Светог Андреја Критског. Вријеме дугих усрдних молитава је вријеме када се по ријечима старјешине храма, протојереја Николе Пејовића, у храму сабере највише вјерника.
„Прва недјеља је иначе најсадржајнија, осим оне Страсне седмице. Али, тај улазак и почетак Великог и Часног поста, од Покајног канона, до Литургија пређеосвећених Дарова и осталих служби које ћемо овдје све по реду и по Типику служити у Саборном храму Христовог Васкрсења, нарочито те прве недјеље, овдје заиста буде диван. Скупи се велики народ, људи воле те покајне молитве, воле Канон Светог Андреја Критског и остану по два, два и по сата на молитви, а то и нас некако подстиче да то служење буде што благословеније и Богу милије“.
Неколико година уназад у храму се на Велику суботу саборно обављају крштења. Главни и одговорни уредник Радио „Светигоре“ у разговору за овај медиј, каже да су припреме за улазак у заједницу крштених у православној Цркви некада трајале дуже, те да су саборна крштења догађаји који у Саборном храму неријетко Цркву учине богатијом за 40 или 50 чланова.
„Постојала је једна благословена пракса у којој су заиста они који би изразили жељу да приме Свету Тајну Крштења и тиме постану чланови једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве морали да се јаве свом епископу, свом свештенику, онда су пролазили кроз та учења или катихезе или поучавања у вјери, и то је некад трајало двије, три године, није то баш било тако лако. Ти остаци благословене ранохришћанске праксе и данас се налазе у нашим богослужењима, нарочито у Литургијама и службама Великог поста. Тако да овдје се обновила та пракса и та крштења су бивала саборно увијек уочи великих празника. На првом мјесту уочи празника Васкрсења, потом уочи Божића и Богојављења, празника који су се дуго вјекова славили истог дана, такође и уочи Духова. Неколико година уназад постији та пракса да се уочи Васкрсења Христовог одржавају саборна крштења и то буде дивно, по 40-50 људи се крсти, некад мало више, некад мало мање, али увијек има заинтересованих и увијек то буде дивно“.
Кроз разговор најављује поучавања и припреме пред крштење током Великог поста, те каже да ће се катихезе одржавати током наредних пет недјеља.
„Ове године смо и то понудили да они који буду жељели, а који су наравно довољно годинама сазрели, који још увијек нису крштени а желе да постану православни хришћани, да по узору на те ранохришћанске катихезе или поуке и ми организујемо пет недјеља прије тога, дакле почевши од друге недјеље 31. марта имаћемо сваке недјеље у вечерњим сатима након вечерње службе у 19 часова по једну кратку поуку, једно саборно дружење у коме ћемо проћи кроз неке основне истине наше вјере: Шта је то православна вјера? Одакле уопште интересовање вјере за човјека? Која је то веза човјека са Богом? Како се то Бог нама јавио, открио? Који је то Бог у кога ми вјерујемо? Које су то Тајне које нам је Бог оставио и на који начин ми заједничаримо са Богом? Шта је уопште смисао тог нашег односа са Богом, а тиме откривамо и шта је заправо смисао нашег крштења? То није нешто што се ваља или се не ваља, или сад да нас ето буде више па да се што више људи крсти, него да кроз крштење које је новорођење, рођење водом и духом, којим се осмишљава и наше тјелесно рођење. Заправо, то је почетак нашег истинског смисла и истинског живљења. Јер, рођење од оца и мајке то је рођење које има свој почетак, али због наше ограничености, смртности и пропадљивости то рођење има нажалост и свој крај. Некад је оно по нашим мјерилима мало краћи, некад мало дуже, али у односу на вјечност то је све безначајно и кратко. И, ако би човјек свој живот свео само на тјелесно рођење од оца и мајке, онда би то било као да игра једну утакмицу коју је унапријед изгубио. Зато се крштење открива као дар Божиј, у коме Господ каже: Ако се не крстите, ако се не родите водом и Духом, нећете видјети Царство Небеско“.
