Другу недјељу Великог Часног поста Црква је посветила Светом Григорију Палами, како је у његовом Житију записано, сину ”божанске незалазне свјетлости”. У жељи да изнова наше слушаоце упознајемо и подсјећамо на свети живот и богословље Светог Григорија Паламе, овога јутра смо на ту тему разговарали са протојерејем Слободаном Лукићем, парохом будванским.
”Свети Григорије Палама је један од највећих Отаца Цркве и заиста стуб православне Цркве Христове, и чињеница да је друга недјеља Часног поста посвећена њему, говори о томе колики он значај и које мјесто он има у самосвјести Цркве и православних хришћана. Међутим, намеће се једно питање.
С обзиром да знамо да је Свети Григорије Палама живио у 14. вијеку, а Велики пост датира из првих вјекова, питамо се шта је било прије тога и зашто је сад Црква управо њега препознала као некога коме треба посветити ту другу недјељу поста? Знамо да је прије њега та друга недјеља поста, у ранијим вјековима, била посвећена Блудноме сину, која је сада једна од припремних недјеља, касније Поликарпу Смирнском итд. да би након 14. вијека и времена у којем је живио Свети Григорије Палама и свега онога што је он учио, његовога доприноса, Црква препознала као онога коме између осталог треба да се одужи тиме да се посвети друга недјеља поста њему.
Када смо рекли да је прије Светог Григорија Паламе прошло више од миленијума, то не значи да је он донио нешто ново и другачије, него је он управо у својој личности, у свом опиту, у свом животу и у свом богословском дјелу, оваплотио и на неки начин направио синтезу свега онога што је до њега било, цијелог тог православног богословља.
Оно што је Црква осудила и оно што је афирмисала на Васељенским саборима и цјелокупно монашко искуство, исихастичко, вјекова до њега, он је сабрао и на том темељу је градио своје богословље и своје монашко искуство. Рекох, живио је у 14. вијеку, врло рано се повукао, иако је био из имућније породице, блиској цариградском двору, он је се повукао у монашки живот на Свету Гору у Ватопед, у лавру, и тамо је проводио заиста један истински монашки подвиг, у тишини, молитви, созерцању, у ономе што називамо исихија.
Тако да је један од првих појмова који се везује за Светог Григорија Паламу појам исихија, исихазам. Исихија, то би на неком нашем словенском, црквенословенском или да кажемо српском преводу значило молчаније, тиховање, односно унутрашње стање, пребивање у срцу.
То је заправо оно искуство које су имали светогорски монаси, и не само светогорски међу којима је био Свети Григорије Палама, дакле пребивање ума у срцу и виђење, односно виђање нестворене Божанске свјетлости. Дакле, у том тиховању, у потпуном усредсређивању ума и цјелокупног бића човјековог у срце, уз непрестано понављање молитве Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешнога, монаси, међу којима и Григорије Палама и они који су били припадници те монашке традиције и тог монашког искуства, су долазили у стање тзв. иступљења, у којем су виђали, били причасници нестворене Божанске свјетлости.
И управо је то битно нагласити да је та свјетлост коју су они виђали нестворена, она таворска свјетлост којом је засијао Господ приликом преображења, на гори Тавору, што је даље значило и што је даље формулисао Свети Григорије Палама у своме богословљу да учествујући у тој нествареној Божанској свјетлости, односно Божанској енергији, ми заправо учествујемо у Богу.
Дакле, Божија природа је нама непозната, несазнатљива, недоступна, али учествујући у енергијама Божијим међу којима је та свјетлост, љубав, милосрђе итд. ми на тај начин учествујемо у Богу, односно у Божијем животу. Тиме је Свети Григорије Палама дао још један снажан печат цјелокупној тој монашкој и молитвеној традицији прије њега”, казао је отац Слободан.
Комплетан разговор доносимо у прилогу који је пред вама.
