PORODICA KRAVĆENKO SRBI I RUSI – BRAĆA ZAUVEK!
Ovaj događaj je vredan pomena, a susret sa ovim čovekom je dostojan pamćenja.
Aleksandar Aleksandrović Kravćenko (52) je kozak, koji je iz Moskve doputovao u Beograd da bi se ponovo sreo sa svojim srpskim ratnim drugovima. Našeg brata po veri i krvi upoznali smo u stanu Save Rosić, naše vredne sestre u Hristu, koja je diplomirala na Moskovskom državnom univerzitetu „M. V. Lomonosov“ (1976), i koja je sa ruskog prevela na srpski njegovu knjigu „Ruski dobrovoljci“. Knjigu je doneo Savi na dar, nedavno objavljenu u Moskvi na srpskom jeziku. Ali, u razgovoru sa Aleksandrom nije nam bila potrebna njena pomoć, jer on odlično govori srpski. Posebno smo se zainteresovali za njega kad smo čuli da ima šestoro dece. Došao je sa kćerkom Aleksandrom. Iskoristili smo priliku da se sa njim bliže upoznamo.
Aleksandar: Moja supruga Tatjana (54) i ja venčali smo se u hramu Svetog carevića Dimitrija pri Prvoj gradskoj bolnici grada Moskve. Imamo četiri sina: Fjodor (22), Stefan (21), Ivan (20), Danilo (18) i dve kćerke: Aleksandra (15) i Marija (14). Dva sina su odslužili vojsku, a treći trenutno služi. Mi nismo planirali, ali je Bog planirao, i hvala Mu za decu koju nam je dao. Živimo u Podmoskovlju. Moja supruga je medicinska sestra, drži obuku u službi za negu bolesnika. Ja sam studirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu. Nisam ga završio, ali jesam školu života. Rođen sam u Karagandi. Svi moji preci bili su pravoslavni kozaci i rađali mnogo dece, ali u sovjetsko vreme porodice nisu bile verujuće i imale su najviše dvoje dece. Imam samo sestru. Slično je i sa suprugom, ima samo sestru. Za moju veru i moje krštenje najviše je zaslužna moja baka Ana, zvana Njura, koja je bila nepismena, ali se stalno molila Bogu. Kad sam imao 10 godina, ona me je prvi put odvela u crkvu. Ipak je moj prvi Pravoslavni molitvenik bio na srpskom jeziku, kada sam stigao u Bosnu, a jedina molitva na crkvenoslovenskom bila je Oče naš. Tamo sam upoznao divnog mladog sveštenika Rajka, koji nas je ispovedao i pričešćivao. Bio je nekako poseban. I supruga je imala pobožnu baku, krštena je kao mala i često se pričešćivala. Gospod se uvek brine za svoje, i vera se vratila. I pre nego što sam se 2000. vratio u Rusiju, bio sam pred dilemom: ili da se ženim ili da idem u monahe, treće nema. Odlučio sam se za ženidbu. Vrativši se u otadžbinu, shvatio sam ono što mnogi moji zemljaci tada nisu shvatali – da se i protiv Rusije vodi rat, i dužni smo da se suprotstavimo na svaki način a, pre svega, stvaranjem pravoslavne porodice, kao temelja naroda i države. Mojim zemljacima, koji su se pre mene vratili, poručio sam da mi odaberu dobru i pobožnu devojku. I tako sam se sa njom upoznao u crkvi. Eto, ja sam se oženio po preporuci, kao i naši preci. To su roditelji rešavali i pokazalo se kao dobro. Naravno, i ja sam tražio blagoslov od moje majke, a otac mi se već bio upokojio, ali i od duhovnog oca. Nas dvoje smo otišli kod sveštenika, kod koga smo se oboje ispovedali, i rekao sam mu naše namere. On nam je dao rok od godinu dana da se družimo. I tako je i bilo, kao u tradicionalnom društvu. Tako su živeli naši preci i bili jaki, i pobeđivali sve neprijatelje, i stvorili ogromnu Rusiju kao državu, jer su bili na velikoj duhovnoj visini. Ako pogledamo, od Oktobarske revolucije do danas ima nešto više od 100 godina, kada je vera zamrla, a carska Rusija je 1.000 godina funkcionisala kao uspešan projekat, jer joj je osnova bilo Pravoslavlje.
Po čemu je otac Rajko bio poseban?
Aleksandar: Otac Rajko je posvećivao veliku pažnju ruskim dobrovoljcima. Upoznali smo ga u višegradskoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice. Vrlo ljubazno nas je primio u parohijskom domu i počastio metohijskim vinom, proizvedenim 1989, jubilarne godine Kosovske bitke, kada je proslavljeno 600 godina od tog događaja. Srpskim vojnicima je ukazivao na veru ruskih dobrovoljaca, koji ne zaboravljaju da se pomole i prekrste pred svaki polazak na zadatak. Govorio je: „Pogledajte veru tih ljudi i ničeg se ne bojte. S nama je Rusija, znači da ćemo pobediti“. Među nama je najrevnosniji bio Igor Girkin Strelkov, koji je držao jutarnje i večernje pravilo i vršio metanije u našoj sobi. Tek tada sam i ja počeo da shvatam da će ovde bez molitve svima biti teško. A na dan otkrivanja spomenika ruskim dobrovoljcima u Višegradu, 2011, izgovorio je jako važne reči:„Kada Gospod dopušta iskušenje, koje mi nazivamo ratom, to i jeste kazna Božja za sve ljude – pravedne i nepravedne… Gospode, ne ostavi nas, pomozi nam da u tim iskušenjima ostanemo ljudi, kako je govorio naš pokojni patrijarh Pavle: `Gospode, ako moj narod mora ratovati, neka on pati, ali neka ne pričinjava drugima patnju.` U Pismu je rečeno: Pozovite Boga u pomoć i videćete kako su slabi vaši neprijatelji. Upravo to se i desilo sa nama u Višegradu kada su došli ruski dobrovoljci, tako mladi, tako lepi! Upitao sam ih: `Zašto ste došli ovamo?` Odgovarali su:`Došli smo ovamo da branimo Pravoslavlje`… Posle dolaska Rusa, naša vojska je počela da postepeno pobeđuje. Sveti Nikolaj Srpski je govorio da, ako moramo ratovati, moramo postati sveti ratnici kojima Sâm Bog pomaže. Ruski dobrovoljci bili su nalik onim vitezovima koji su se, završivši svoj rat, uselili u Carstvo Nebesko. Mnogi od tih Rusa krenuli su istim putem – u Carstvo Božje – ne iz Moskve već upravo odavde, iz našeg malog Višegrada… Kada bude Treći svetski rat, ovamo će doći Rusi, i sve srpske zemlje biće objedinjene sa drugim pravoslavnim zemljama, zato što mi to hoćemo. Naši neprijatelji na Zapadu primoraće nas da se objedinimo. I kako je govorio naš prvi predsednik Radovan Karadžić: `Kada počne da zvoni rusko zvono, niko neće moći da ga zaustavi. Mi, Srbi, čekamo da nad čitavim svetom zazvoni rusko zvono.` Daj, Bože, i nama da budemo u Carstvu Nebeskom, gde su sada duše ruskih dobrovoljaca.“ Kasnije sam saznao da je tokom ratnih godina rođeno njegovih petoro dece.
Da li je rađanje podvig ili bespotrebno mučenje?
Aleksandar: Problema sa decom mora da bude, ali nama za decu ništa nije bilo teško. Jedino čega se sećam jeste radost života sa suprugom i sa decom. I ne smatram da smo učinili veliki podvig. Ali, sada, u ovom vremenu, smatram da je ipak podvig, jer postoje veliki problemi kod omladine.
Da li zapažate razliku između verujućih i neverujućih ljudi?
Aleksandar: Kada smo moj prijatelj Kiril i ja išli u Pravoslavnu gimnaziju u Moskvi, posle pogroma na Kosovu 2004, mi smo tamo, kao akciju podrške kosovskim Srbima, držali deci predavanje o stradanju srpskog naroda na Kosovu. Oni su sa velikom pažnjom pratili predavanje. Kiril se tome veoma zadivio i rekao mi je kako su ova deca mnogo bolje vaspitana u poređenju sa decom iz drugih državnih škola. Zaista, koliko vera menja čoveka, najbolje se vidi na deci.
Živimo u vreme negativnih uticaja u svim sferama društvenog života. Kako se zaštiti, a posebno decu?
Aleksandar: Kad sam se vratio u Rusiju, odlučio sam da se borim protiv zapadnog satanizma svim sredstvima, pre svega, radom na jačanju rodoljublja. A Crkva je središte svih dobrodetelji. I tako već 20 godina ja radim pri Crkvi i za Crkvu. Pri Hramu Rođenja Hristovog u Mitinu, u Moskvi, oformio sam etnokulturni centar „Roždestvenskij kurenj“ (Roždestvenska kozačka kuća) i kao starešina-ataman, radim na sakupljanju i očuvanju ruske i kozačke tradicije i kulture. Subotom i nedeljom vodim tzv. vojno-patriotski klub, nešto slično sokolskom društvu, koje je nekad bilo kod vas, držim nastavu dečacima. Pričao sam im o događaju na uzvišici Zaglavak i oni su to pravilno rekonstruisali kao igrokaz. Od 2002. urednik sam i jedan od osnivača internet projekta srpska.ru – dvojezične veb stranice. Osetio sam razorni uticaj informacione blokade, u kojoj se srpski narod tada našao, i zato činimo napore da probijemo tu blokadu. Govorio sam mojim Rusima o problemima na Balkanu, pre svega, pravoslavnih Srba sa muslimanima i katolicima.
Ovde se u razgovor uključila i Sava: „Moram da vam ispričam šta mi je rekao jednom prilikom, sada već pokojni, moj mentor sa Univerziteta „M.V. Lomonosov“, docent Vladimir Nikolajević Turbin, tokom njegove posete našoj zemlji. Tada sam ga, kao bivši turistički vodič, vodila po Kalemegdanu i pričala mu o našoj istoriji. Posmatrali smo prelep vidik sa ušćem i Velikim i Malim ratnim ostrvom, na početku stepeništa kojim se od Jakšića kule silazi ka crkvi Ružici, i on je zamišljeno rekao: „Vama, Srbima, svaka čast! Lako je bilo nama, Rusima, da sačuvamo Pravoslavlje – tako daleko i u gustim šumama. Ali ovde, gde se sustiču ne dve već tri religije!?“ Aleksandar je nastavio: A u pitanju je isti narod, isti jezik, a tri religije! To Rusi ne mogu da shvate, jer mi te probleme nismo imali. Ne samo Sovjetija, nego i ruski carevi su objedinjavali razne narode i veroispovesti. Tek sada, kada je buknuo rat u Ukrajini, Rusi shvataju, jer je u rat uvučen isti narod pod uticajem spoljašnjeg faktora. Srbi, naši ratni drugovi, tokom predaha između bitaka, u snegom pokrivenim bosanskim planinama, govorili su nam: sve što se ovde dešava čeka i Ruse, rat na Balkanu je proba za rat Zapada protiv Rusije. Kada sam se vratio u otadžbinu i to Rusima preneo, nisu verovali, smatrajući me čudakom, koji nikako ne može dušu da oslobodi od ratnih potresa. Sada veruju da ova čaša neće ni nas mimoići, ali ne treba ubrzavati događaje. Treba se ozbiljno spremati, i što se bolje pripremimo, tim ćemo više udaljiti njihov dolazak. Spremati se za rat – znači na svaki način jačati svoje snage i svoj duh – kroz pokajanje i molitvu. Naš glavni neprijatelj na tom putu je duh potrošnje i udobnosti koji je podjarmio naše duše. Mi, Rusi, znamo da imamo jedinu iskrenu braću – pravoslavne Srbe, koji su očuvali svoju veru. Osećamo tu čistu ljubavnu energiju. To je neobjašnjiva pojava, bez obzira na istoriju.
Kako je nastala srpska.ru? U Rusiji 1999, u jeku javnog protesta protiv varvarskog bombardovanja Jugoslavije, nastao je pokret „Sveta Rus“, čiji je službeni organ za štampu bio list „Srpski krst“, a u maju 2002. odlučeno je da se napravi veb stranica o Srbiji pod novim imenom srpska.ru. Od 2003, zahvaljujući gđi Savi Rosić, srpska.ru postaje dvojezična. Prevela je ogroman broj članaka posvećenih Rusiji i omogućila srpskom čitaocu da potpunije sagleda život naše zemlje. Na projektu srpska.ru u ovih 20 godina radilo je nekoliko stotina volontera, koji su iz iskrene ljubavi prema srpskom narodu vršili svoju požrtvovanu službu. Redakciji su slali publikacije, prevode, video zapise i fotografije, a takođe su učestvovali u tehničkoj podršci našeg projekta. Ali, danas na Internetu postoji oko desetak punopravnih sajtova posvećenih Srbiji na ruskom jeziku, kao što su „Senica.Ru“, „Moja Srbija“, „Glas Srbije“, „Ruserbia.Ru“, koji su, na neki način, i superiorniji u odnosu na srpska.ru. To me lično čini srećnim.
Od 2008, kada su Albanci proglasili tzv. „nezavisnost“ Kosova i Metohije, naša redakcija je aktivno učestvovala u stvaranju legendarnog pokreta „Kosovski front“, koji ima svoje korene u kampanji „Ovo je naš rat“, pokrenutoj sa ciljem da radi na stalnoj pomoći Srbima na Kosovu. Aktivno je radio sve do 2014, kada smo te aktivnosti nastavili kao podršku ruskom narodu, najpre u Donbasu. Ta humanitarna pomoć im je mnogo značila, jer su tamo velike potrebe i vojske i stanovništva. Ukrajina nije isplaćivala ruske penzije i 2014. je umrlo od gladi 114 staraca samo u jednom gradu. To se nije desilo u Bosni jer je srpska vojska preuzela na sebe da hrani narod u kasarnama i otvarala narodne kuhinje. U pokret „Kosovski front“ bili su uključeni i Srbi, koji su skupili pomoć od 10.000 evra, a od toga 5.000 evra Srbi iz Australije.
Vašim aktivnostima Vi spajate rodoljublje sa bogoljubljem.
Aleksandar: Čovek koji ne voli svoj narod, svoju porodicu, komšije, taj nije normalan. Ljubav prema bližnjima zadatak je od Boga svima nama. Moramo se tome naučiti još ovde, na zemlji. Rodoljublje je škola ljubavi koja nas vodi prema Hristu. Bog je ljubav i ona je isključivo duhovna. Ako se setimo Sv. Aleksandra Nevskog ili Prep. Sergija Radonješkog, videćemo da su u to vreme ljudi išli ka tome: i knez, i seljak, i radnik. Njihov život je bio ispunjen hrišćanstvom. Ako uzmemo pravoslavni kalendar, ruski, srpski ili grčki, vidimo koliko ima Svetih ratnika, zaštitnika otadžbine. Naša Crkva nas vaspitava po primeru tih rodoljuba. Danas smo bili u Narodnom muzeju Srbije – recimo Sv. car Konstantin Veliki je bio, pre svega, veliki rodoljub.
Sveti car i njegova Sveta majka Jelena podigli su mnogo hramova u Svetoj zemlji. Po svemu sudeći, nećemo više moći na hodočašće, jer ovaj rat Jevreja protiv Palestinaca menja mnoge stvari, a pogađa i hrišćane.
Aleksandar: Uvek je bilo progona. Tako je sad i u Ukrajini. Tamo je zabranjena naša Crkva. Stradaju vladike, monasi, sveštenici i običan narod. Komunizam je čoveka uništavao fizički, a nije dirao u dušu, a sada nam pripremaju uništavanje ljudske duše. Evo, papa blagosilja istopolni brak. To je strašno. Bar u tome je Katolička Crkva bila čvrsta, a protestanti su već odavno otišli predaleko u odstupanju od Reči Božje. Ali, ja neću da ulazim u to.
Blažena Matrona Moskovska govorila je da će ljudi u poslednjim vremenima biti stavljeni pred izbor: hleb ili krst! Hoće li opstati velike porodice? Da li naše vreme liči na to?
Aleksandar: Liči. Ali, u sovjetsko doba, kada je Crkva progonjena, ipak su sveštenici imali višedetne porodice i time svedočili pravi način hrišćanskog života, a sada su i bivši komsomolci počeli da stvaraju veće porodice. Ja sam inspirisan tim dešavanjem u mojoj zemlji. Kako sam dublje ulazio u veru, postajalo mi je tesno, jer nisam mogao u Srbiji da nađem više porodica koje su redovno odlazile u Crkvu. A moja duša je to tražila, želela je takvo druženje. To je jedan od razloga zašto sam se 2000. vratio u Rusiju. U tome vidim nadu i verujem u preporod svoje zemlje. A poznajem i neke Francuze i Engleze koji su napustili njihove sodomske crkve i prišli Pravoslavlju. Dosta Evropljana dolaze da žive u Rusiji. Znači da Gospod i dalje vrši Svoju misiju. Zato kažem da ima nade. I ovaj rat u Ukrajini se desio zbog naših grehova. Gospod traži pokajanje, baš kao što kaže Sv. Nikolaj Velimirović u pesmi „Nebeska Liturgija“ – kad Sveti Sava klečeći moli Boga da pošalje nevolje i ratove srpskom narodu da se pokaje i vrati svojoj veri.
Kao otac višedetne porodice, šta biste poručili i Rusima i Srbima?
Aleksandar: Sva ova tragedija koja se dešava i Srbima i Rusima je dopuštenje Božje da bismo promenili način života, da od potrošačkog društva postanemo tradicionalni, da odbacimo sodomsku diktaturu i krenemo za našim tradicionalnim vrednostima. Ako krenemo tim putem, sve će biti u redu. Neka Bog dâ da izdržimo na tom putu. Ali, bez Crkve, to je nemoguće. To važi, ne samo za Srbe i Ruse nego i za sve druge narode.
Želeli smo i od njegove kćerke ponešto da čujemo, ali ona je otišla u šetnju. Tada nam je Sava rekla da se ona nedavno veoma potresla. Naime, uveče 22. marta 2024, naoružani militanti su upali u zgradu koncertne sale Krokus siti hola u Krasnogorsku kod Moskve, otvorili vatru na ljude, a kasnije zapalili prostorije. Tog tragičnog petka uveče, Aleksandra je radila honorarno, proveravajući karte na ulazu u salu. Tokom napada, uspela je da se sabere i, zajedno sa drugim zaposlenim tinejdžerima, pomogla je u evakuaciji. Izveli su više od stotinu ljudi iz zgrade. Na listi umrlih, koju je objavilo Ministarstvo za vanredne situacije, nalaze se 143 osobe, a broj žrtava porastao je na 382 osobe. Informacije, dobijene od onih koji su uhapšeni u slučaju terorističkog napada, potvrđuju umešanost Ukrajine. Ovo su objavili svi ruski mediji.
Dragi Aleksandre, verujemo da je to bio veliki potres za sve Ruse, a posebno za Vašu porodicu. Šta su teroristi hteli da postignu ovim napadom na civile?
Aleksandar: U prošlim vekovima nije postojao ovakav oblik terora. On pokazuje da ljudi danas prestaju da budu ljudi. Njihova nedela su ogledalo zla i greha. Očigledno je da služe satanizmu.
