Монографија ”Божидар Вуковић – између историје и имагинације” аутора Мирослава А. Лазића, представља велики допринос савременој научној анализи краја Средњег вијека и почетка Новог доба, на овим просторима. Збир разних утицаја и стремљења овог размеђа двије епохе, приказује се у непоновљивој личности Божидара Вуковића, вјештог трговца, политичког визионара, прегаоца на пољу културе, убијеђеног хришћанина, својеврсног дипломате, рођеног Подгоричанина, Венецијанца, ктитора зетских манастира и цркава. Књига је изашла у издању Народне библиотеке Србије, прије двије године, а ових дана је промовисана у организацији Митрополије Црногорско-приморске, у Храму Христовог Васкрсења, као стручни осврт на лик и дјело једног од најпознатијих међу људима који су икада рођени у граду на Рибници.
Из наше временске перспективе Вуковић је живио на почетку једног вишевјековног раздобља отоманске окупације ових простора, па се можемо чудити његовом полету да сачува и промовише српско-словенско писмо и црквено богослужење; да предано ради на очувању црквених заједница и манастира, али и да дипломатски настоји да подстакне и окупи западне хришћанске владаре у акцију ослобођења, тек поробљених балканских простора. Али треба бити херменеутички досљедан па разумјети његово вријеме, из ког турска освајања српских земаља још увјек дјелују као немили инцидент, као један недавни догађај, стар тек неколико деценија, који је могуће потиснути одлучном акцијом војних сила са Запада.
Неких 300 година прије него што ће се, на таласу позне реформације и раног просветитељства, покренути национални европски покрети, Вуковића видимо као ренесансног родољуба везаног за родну Зету и Подгорицу, али и као човјека који се несумњиво идентификује са широм српском етничком заједницом, српским језичким простором, и као црквеног ктитора, који брине о богомољама у предвечерје обнове Пећке Патријаршије под патријарсима Соколовићима, рођеним Пивљанима. Дакле, лојални грађанин Венеције, трговац који дјелује на ширем европском простору од Британије до Цариграда, штампар богослужбених књига, стратег могућих војних операција. Као такав, више личи на нововјековног (”поливалентног” како би се обично рекло) свезналца налик Да Винчију, Спинози, Бејкону или Б. Френклину, него на све велике људе културног и духовног живота прије њега. У том смислу Божидар Вуковић је модеран, или можда по који значајан корак испред свог времена.
Његов друштвени и патриотски ангажман уочљив је највише кроз врло живу активност унутар утицајног грчко-српског братства које је у Венецији основано 1498.г., а чији је, Вуковић, по свој прилици, био један од најугледнијих чланова а при крају свог животног вијека и старјешина ове организације. Божидарева издавачка дјелатност садржана је у продуктивном раду штампарије словенског ћириличног писма, црквеног богослужбеног садржаја, која је своје плодове доносила током цијелог 16. вијека. Дакле по својим обредним намјенама, по својим духовно надахнутим предговорима и поговорима, по живој вези између Венеције и Зете, али и по јасном присуству култа светих Немањића у њој, штампарска дјелатност Божидара Вуковића се не разликује од њој претходеће штампарије Црнојевића. Све што је трудом Божидара Вуковића штампано или записано веома је надахнуто библијском традицијом и вјером у живот будућег вијека.
Све ово нам приказује опсежна монографија Мирослава Лазића, која садржи и прилоге прворазредне архивске грађе везане за Вуковићев живот, као и библиографски приказ коме, на ову тему, тренутно нема равног у српском издаваштву. Модерна техничка опрема и оригиналне илустрације, чине Лазићево дјело достојно његове основне теме: упечатљивог и плодоносног лика Божидара Вуковића Подгоричанина. У својству знатижељног читаоца, а никако компетентног рецензента, могу рећи да у Лазићевој монографији можемо наћи једно од најважнијих научних подухвата у скоријем времену, који не само садржајем, већ и методиком рада и извођења доказа, поучава људе новог времена, основама научног мишљења и разговора.
Упркос преовлађујућем мишљењу да је почетак Новог вијека у Европи, уједно и почетак постепене секуларизације друштвеног живота на нашем континенту, када је ријеч о оставштини Божидара Вуковића, а нарочито његовом тестаменту који је остварен преносом његових земних остатака из Млетака на Старчеву горицу, манастир на Скадарском језеру, – можемо закључити и замислити ( проширити нашу имагинацију ) како пред собом видимо повратак (пут) са Запада ка Истоку (послије оног кога су спровели Црнојевићи доносећи штампарију у Зету) наших духовних и културних великана, и назријети другачији развојни пут европског духа на православном Истоку, у односу на радикално секуларизовани Запад. Зато неће бити случајно да у Црној Гори 19. вијека прва висока школа буде богословска; да прва модерна уставна структура буде ”православна монархија”; да прослава 400 година Ободске штампарије у организацији књажевског дома буде везана за гробно мјесто Божидара Вуковића у манастиру Старчева горица. А ја ћу слободно додати, да с обзиром на овакву генезу модерног доба у историји Црне Горе, није случајно ни то да се најзначајнији друштвено-политички догађај у 21. вијеку, мирна смјена једнопартијске власти која је трајала од 1945. до 2020.г. – десила уз учешће и обилату помоћ Цркве, институцији којој грађани у Црној Гори, и данас, највише вјерују.
Извор: Журнал.ме
