Литургија у Пречистој Крајинској

Литургија у Пречистој Крајинској

У пету недељу након пасхе – недељу Самарјанке, на празник Светог мученика Талалеја и Преподобног Стефана Пиперског, отац Слободан Зековић и отац Братољуб Радовић, заједно са вјерним народом, служили су Свету Литургију на остацима храма Успења Пресвете Богородице у Пречистој Крајинској поред Остроса у барској општини. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

 

Своју бесједу отац Братољуб започео је ријечима да ми као грађани ове земље морамо бити поносни што смо њени становници, јер, како каже отац Братољуб ово није Црна, него Света Гора. „Тај префикс црна уопште не стоји када се узме у обзир све оно што се налази у овој нашој земљи. Она има и своју власт, и своју државу, и своје границе. Има све оно што и свака друга земља има, што овај свијет нуди. Али ова наша земља је благословена зато што има још нешто што је чини светом. Ево јутрос су се питали неки од нас, куда до Пречисте Крајинске? Да ли лијево, да ли десно, гдје се то тачно налази? Али пазите, да јутрос нисте нашли овај храм и овај бунар, овај бунар воде живе, овај извор воде живе, не би погрешили, јер и у овоме, и у овоме, и у овоме правцу имате стотине и хиљаде бунара, хиљаде извора воде живе, храмова светих.“

Говорећи о извору чисте, бистре Христове живе воде којом треба да се напајамо, подсјећа нас гдје тај извор да тражимо. „Извор живота не истиче из камења, а Црна Гора га је пуна, извор живота не истиче из дрвећа, извор живота не истиче из грађевина, из аутомобила, из шуме, не. Извор живота истиче из чаше коју ми, ево, јутрос предложисмо, баш на овоме столу који се налази иза мене. То је извор живота.

И пазите, толико извора живота, толико чаша, толико се Господ нуди, да и ми поред тога, пазите, остајемо жедни. Ако останемо жедни поред толико извора, онда је то брука. Пуна је чаша, извор непрестано тече, чисти извор студене, вјечне, божанске воде, која је у тијелу и у крви Христовој. И како могу да останем жедан? Али знате ли шта је проблем? Проблем је што пијемо са других извора, које нам овај свјет нуди.“

Прота Братољуб надаље објашњава одакле ми ту мутну и прљаву духовну воду конзумирамо. „Пијемо са оних запрљаних, труњивих, блатњавих, жабокречастих извора, које нам овај свијет нуди. Па пијемо воде са извора разних идеологија, са којих су и наши преци по својој слабости пили. Па пијемо воде са разних прљавих извора, политичких. Па пијемо, браћо и сестре, са извора онога најпрљавијег, среброљубља. То је један извор који тече и који је наметнут. Морамо да пијемо са њега. Морамо да стичемо новац. Морамо да градимо апартмане. Морамо ово, морамо оно. И пијући те воде, браћо и сестре, јер пијемо на екс ту воду коју нам овај свјет нуди, пијемо и не можемо да се напијемо. И нон-стоп нам се сама улива у грло. И онда поред ње нема мјеста за извор живота.

Ево, славимо данас и у данима смо светога Јована Владимира. Да је он пио са воде и са извора славољубља и сребролљубља, не да не би био запамћен, него би умро оном вјечном смрћу. И у пакао завршио. Само да се опредјелио  да са извора прљавога пије.“

На крају отац Братољуб каже да „имамо слободну вољу да се одлучимо хоћемо ли воду живу Христову и све оно што Он нуди, или ћемо воду прљаву из баре коју неће ни животиња, ни марва да пије. Ова нам се намеће, та бара и тај извор, те прљаве воде, она се намеће, а овај други поток, извор воде живе, он тихо жубори. Он тихо жубори, браћо и сестре, и то дубоко, дубоко, изпод земље, али изпод земље нашега бића. И да би дошли до воде живе, браћо и сестре, морамо добро да припремимо механизацију. Све машине, за копање, за љушћење, за вађење земље, за свега тога да припремимо читаво наше биће, да би могли да ископамо довољно дубок бунар, да би захватили од воде живе. Зато, браћо и сестре, је наша Црква установила ритам. Света Литургија, пост, исповјест, молитва. И онда када све то припремимо, све то што треба, и кад почнемо да бушимо у саме себе, у наш его, у нашу гордост, онда, браћо и сестре, полако, уз помоћ Божију, долазимо и ископавамо дубоки бунар, где  тиха вода жубори, од које ћемо пити и овдје, и насладђивати се њоме, а ако Бог да, а даће Господ наш, пити и у вјечноме царству, где су ти извори непресушни.“

Славски колач и славско жито у славу Господа Бога и Светог Јована Владимира, заштитника града Бара, принијеле су сестре монахиње са манастира Бешка. Сваке године сестре монахиње припреме и богато послужење, како би се вјерни народ који походи ову светињу послужио. Ове године њих је било око седамдесетак, који су из Бара и Улциња, али и из других градова дошли да учествују у Светој Литургији. Дани  Светог Јована Владимира настављају се у уторак, када ће се на остацима храма Пресвете Богородице на рту Ратац код Бара, служити Света Литургија.

Z8A_9040

Дејан Вукић