Пун храм вјерног народа, заједно са својим свештеницима, дочекао је празник Светих Апостола Петра и Павла. Светом Литургијом која је служена у Саборном храму Светог Јована Владимира, началствовао је протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић и протођакон Игор Димитријевић из Смедерева, из Епархије браничевске. За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић, уз пратњу црквеног хора „Свети Јован Владимир“ којим руководи професорица Маја Басараб.
По завршетку читања зачала из Светог Јеванђеља, ђакон Игор се бесједом обратио присутном народу.
„ Света Црква Христова данас слави успомену на два Апостола, Мартира и Свједока Вјере Христове, на Светог Апостола Петра и на Светог Апостола Павла. Славимо их истог дана, иако Христос овдје у Јеванђељу јасно каже: „Ти си Петар, стијена, и на Теби ћу сазидати Цркву Своју. Иако Апостол Павле говори о томе да је ништа без Христа, људска сујета и људска гордост, не Петрова и Павлова, него нас слабих, је велика. И први Апостолски Сабор, сазван је због тога што су се спорили управо они који су имали, са једне стране, Петрово гледиште на ширење Цркве, а ови други, Павлово гледиште. И да се ниједан од њих не би истакао, Црква је установила овакво светковање. И Петар и Павле у истом дану, јер сви смо једно у Христу.“
„Апостоли Петар и Павле имају оно што би требало да краси свакога од нас, каже отац Игор. Имају слободу која са собом носи одговорност. Зато Апостол Павле свједочи о томе шта је све чинио за Христа, а заправо да мимо Христа није ништа и ако се чиме треба хвалити, онда ће се, рече он, хвалити својим слабостима. Апостол Петар ту своју слободу, која увијек и увијек значи одговорност, показује кроз свједочење и устајење, јер после издајства на Маслинској гори полази за Христом. И читав живот се са Христом рве. И у последњим данима Петар стијена покушава да избјегне страдање и бјежаћи из Рима наилази на Христа, и он га пита: „Гдје си кренуо Господе?“, а Христос му одговара:“ Идем да страдам у Риму.“ И тада се Петар враћа. И тада Петар своју вјеру свједочи крвљу. Дакле, обојица Апостола имају здраво схватање слободе, прихватање одговорности, али у исто вријеме свијест о покајању.
И ми смо ти, који би њиховим путем требало да кренемо. Путем који води ка Царству Небеском, а не у такмичење ко је већи и ко је бољи. Јер то је гордост. А гордост је темељ свакога зла, од Адамовог, па до овог нашег зла, у коме постојимо. Зато не заборавите, јер прво наше покајање слободно јесте крштење. Зато вас свештеници на крштењу више пута питају: „Одричате ли се Сатане? Јесте ли се сјединили са Христом?“, тиме заправо траже вашу слободу. Ја желим да будем једно са Христом. То значи велика одговорност. Јер започети живот у Цркви значи напустити правила овога свијета.
А у овом 21. вијеку једно од најлуђих правила овога свијета јесте да се у недељу сабирамо у храму не зарад неког сјећања, него зарад учествовања у чаши живота. Јер сви ми носимо свој крст и он је на спасење.
Павле говори о своме крсту, и Петар носи свој крст. И ви и ја. Свако од нас носи свој крст и знамо колико је тежак. Али ниједан од тих крстова није спасоносан. Спасоносан је Христов крст, онај који преко страдања води у васкрсење. Не само Христово васкрсење, него и наше васкрсење. Јер Христос је само први од васкрснутих. Зато смо позвани у заједницу се Њим. Не заједницу само моралну и духовну. Потребна је, наравно, и она, него у тјелесну заједницу са Сином Божијим и Сином Човечијим. Јер да нам је била потребна само морална заједница, да нам је било потребно само знање, Бог би послао пророке. Овако у свијет шаље Сина Свога, да страда и васкрсне за нас, и да нам остави предобрасце вјечнога живота, Тијело и Крв Христову, лудост овоме свијету, саблазан Јеврејима, али нама спасоносни пут. Зато најважнији тропар у Цркви, тропар васкрсења Христовог, не говори само о прошлости.
„Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова.“ Говори о догађајима од прије 2000 година, о смрти Христовој и о васкрсењу, дакле, говори о прошлости. Говори о будућности, о свеопштом васкрсењу онима у гробовима живот дарова.
И остаје питање садашњости. Којима у гробовима? Нама, који ћемо га, ако Бог да, до скончања свога исповиједати, покушавајући да имитирамо управо ову двојцу врховних апостола.“
Дејан Вукић
