†Отац Димитрије Благојевић
(†1952-†2004)
Сећање на сабрата и драгог пријатеља, о 20. годишњици упокојења
Живот игумана Димитрија Благојевића је био подвижнички, док је његов унутарњи дух-душевни живот био плодан и особен за старе српске свештеномонахе и монахе и оне из житија светих. Дух-душевни садржај његове личности је у независности, стваралачком мишљењу, потпуној послушности према Христу и личној привлачности. Димитрије је човек са визијом, веома богато практично надарен и са дубоком жудњом да оствари свој подвижнички сан, да обнови порушени манастир Стањевић. Срећом, као прегалачка личност, био је привлачан свима, будући господствен, осетљив, брзих реаговања и увек спреман на непријатна изненађења подвижничког монашког живота.
За овог преподобног оца се с правом може рећи да је био веома проницив (па и прозирљив), али и веома доста монашки затворен. Као свештеномонах, био је свештеник по послушању, а монах по рођењу. Доживљавао сам га као монаха у утроби материној. Имао је изврсне извршне, устројитељске, те и способности дубоког разумевања за све људе. Зацело, био је осећајан песник, привржен светињи и врло одан Богу и људима. Његова стална монашка уредност, тек је понекад у неколико наврата била потресена исповедничким страдањима и сећањима на страдања у Брозовим казаматима. Он је још као искушеник био радно оруђе, а не осећајни, пулсирајући одушак. Бивао је руковођен десницом Господњом и са само једном животном жељом да се очува на страни светих врлина и свих светих. Немогуће га је анализирати, па ни сурим разумом разјаснити, али га је могуће веома волети у Господу. Преподобњејши игуман Димитрије настојао је да само састварава, сапроизводи и садоноси плодове. Срећом, поседовао је велику животност и омогућавао је оживотворавање и своје околине. Дубоко је овај потресно сиромашан монах, попут племића Лава Николајевича, проживљавао људска страдања, патње и бивао је целог свог кратког живота веома саосећајан и састрадалан. Остварио се као философска (=монашка) личност, песник, и преглац-задужбинар, пронашавши разне начине примене састваралачке моћи у Богу. Жудео је за Богом, природом, и надприродом и није волео град. Свима је надевао надимке од милоште. Тако сам ја само за њега био наречен са лепо понарођеним именом – „Илариша“. И увек: „Илариша, мој!“
Радни елан га није напуштао до гроба. Радом и молитвом је разбијао монотонију манастирског живота и испуњавао једноличност дана, вечери и ноћи. Увек ми је говорио као млађем, мада смо по датуму рођења и скоро исписници: „Добро је бити неприметан, а још боље је бити невидљив“, говорио ми је често. Заиста је овај подвижник живео и остваривао гесло Светог Бенедикта Нурсијског: Ora et labora! Тако да је оставио неописиво духовно висок пример скромности, сиромаштва и племенитости, као и неизрециво спасоносне упечатке у срцима свију који су га познавали. Поседовао је и неговао изразити хумор, али онај заувек затворен, калуђерски, који је усмени и не сме се саопштавати и записивати преко манастирске ограде. Шаљив, а ни мало враголански. Шерет-јуродиви. Претвара се да је маниташ да би се усудио да каже шта мисли и шта хоће. Те су шале бивале као безазлене и без лукавства, ђаволастости.
Једну од шала на мој рачун овог дивног оа Димитрија ћу ипак испричати.
– Илариша, јуче су те на мајском заседању Сабора изабрали за епископа!“ – рече ми Димитрије веома узбуђено и уверљиво.
– А ко ме је предложио, Бог му рајске двери отворио! – упитах ја раздрагано.
– Па зна се! Ко би до ли твој верни и вољени пријатељ Ј. М. из ране младости!?
– А за коју катедру сам изабран?
– Бићеш епископ са титулом: Земунско-новобеоградски, свињскосремски, сурчински и целог Подземља!
– Прихватам се најсмиреније и најрадосније те велике части и обавезе!“ – рекох ја. Додавши: „А када ће бити исталација?
– Устоличење ће бити у тајности, с обзиром на то да jе у јеку полицијска акција „Сабља“.
– Онда одустајем. Захвалићу се Сабору. Мени је предназначено да ме гоне и да увек буду против мене.
Блажене успомене, отац Димитрије, никао је у сиромашној породици Благојевић, од оца Митра и мајке Виде која је живела у задружној заједници са другим сродницима. У њој се поштовао старији, а очева реч је била светиња. Све чланове породице повезивало је заједништво литургијског молитвеног живота и рада. Живот је протицао уз напорни технички рад до исцрпљености, али који је са радошћу прихватао и вршио као нужност, али и као смисао. Уз невеселу и помало заморну свакидашњицу било је и породичних малих радости за божићним, васкршњим и крснославским породичним столом Благојевића. Увек је замирисао тамјан, славски колач, жито и свећа од чистог воска за Ђурђевдан. Славећи Бога, заборављали су на твз. друштвен-ополитичку одбаченост, а и на напоре радних дана. Иначе, Благојевићи потичу из Пиве. Уз духовну трпезу у цркви, уследиле би и агапе, трпеза љубави, те и васцео венац календарског реда благих дана. Породично предање с колена на колено дубоко се усадило у дух-душу Митрову. И као зрео човек, већ као свештеномонах Димитрије се носталгично (чежњиво за родним крајем) присећао старих обичаја, јер су за њега они били саставни део живота и жалио је што се укида и губи старински ред, са којим се саживео у родитељској кући, а и касније у манастиру, са нама бившим Брозовим пионирима и омладинцима. Јуноша Митар није чак добио ни пионирску мараму и капу звану „титовка“, што је већ било знамење „религијске затуцаности“. Зато ступа у манастир Острог као дечак од 14 година, где га је под духовно старање прихватио игуман Серфим Кашић. У манастиру је завршио Монашку школу, Богословију „Света три јерарха“, те успешно студирао на Богословском факултету у Београду. „Бич безбожничког комунистичког режима осјетио је још као манастирски искушеник, младић од 22 године, као што се наводи у монографији Манастир Свете Тројице – Стањевићи“ (стр. 408). У више наврата овај свештеномученик и исповедник вере кажњаван на вишемесечну казну затвора због тзв. вербалног деликта са позиције антикомунистичке пропаганде и брижљивог познавања националне историје. „Боравак у затвору младићу од 22 односно 25 година оставио је трајни ожиљак на духовној и психичкој страни личности. Никада није говорио о тортури кроз коју је прошао“ (Исто).
У манастиру је сазревао у духовно зрелог младића. На њега је веома снажно деловао наставник архимандрит Јован Радосављевић, али и други наставници. Они су га усмеравали не само учитељно него и морално. Био је бистрог ума, те и атлетске телесне грађе. Изван његовог светог манастира Острог одвијала се многобожачка комунистичка солдатеска друга Тита и Мила Ђукановића, што само утврђује Димитријево родољубље, усађено му још у прородичном гнезду. На њега је васпитно деловао његов старац, геронда Серафим, а веома је допринео његовој духовној смирености, образовању и узрастању у труду читању дела Светог аве Јустина Новог. Неки други његови наставници, по његовом сведочењу, крути у својој беспрекорности, префињени у односу и тиме помало одбојни за њега који је волео једноставан приступ науци Христовој и монашком подвигу, без схоластике.
Млади искушеник Митар, доста затворен и веома несигуран, потиштен због опште обезбожености, помало се зближавао и откривао свом духовнику и са њим је успоставио отворен, синовско-очински однос, износећи му своје духовне и душевне тешкоће духовног рашћења. Отац Серафим му је у духовним разговорима откривао да и у малим послушањима постоје велики побожни махови преко предавања Богу без задршке. Исцељен, млади Митар налазио је целомудреношћу своје место у свом будућем монашком животу. Он је упознавао доброту свога старца, и још тих дана почео је да записује мисли Светих отаца и друге наводе из духовне и лепе књижевности. Да су те белешке сачуване, биле би то дивне књиге о добром/лепом монашком почетку. Оне би снажно увериле читатеље о светости оца Серафима и других Митрових острошких отаца и учитеља. Те белешке би биле, зацело, оптерећене спољашњим насиљем борбене безбожности тог времена, али је млади послушник износио у њима своје сусрете са људима врлинским, стрпљивим, смиреним и светим, те су га управо оне прекаљивале у монаха. Прихватајући поуке старца Серафима, више дух-душом – духовним умом, него чулно, осећајно, изграђивао је своју монашку побожност. Најпре је стекао ширину и дубину у праштању, а којој га старац могао поучити у великој мери. Када га је духовник упитао да ли је у његовој дух-души завладала светост, одговорио му је: „Уз много подвига и у прави час, по твојим светим молитвама оче!“
Митар је прихватао свој једноставни живот, најчешће испуњен „понижавајућим“ послушањима, па је управо у њему временом налазио своје „мало-велико“ место у заједници. И више од тога: постао је њен вредни органски члан. Свој живот је прожео молитвом, духовним читањима, од којих је правио белешке и њима снажио дух за подвиге, који су најчешће превазилазили његове телесне силе. Увек је смирени искушеник брижљиво настојао око духовног напредовања. Био је дубоко уверен да без подвига или скромне врлинскости, све је недостатно или ништа не вреди. Зато је, овај рођени прегалац, настојао да продуби свој духовни живот. На почетку сваке године записивао је начело послушања, односно, ускраћивања самом себи: „Митре, не смеш да се поквариш и постанеш гори, као што си био прошле године.“ И многа друга је он послушања, старчевим благословом, налагао на себе. Из ових Митрових начела види се да је свакодневно настојао у вежбању неког духовног усавршавања. Једном ми је рекао: „Илариша, љуби скромност и живи тихорадосно као што ти твоје свето име наређује и поучава те. Клони се првих редова.“ Чини ми се да је у том савету, већ сада отац Димитрије упућивао мени збир мудрости његовог светог живота. Уз молитву и прегалачки рад напредовати на духовно добро и добро свог манастира, било је гесло овог ученика Светог Бенедикта Нурсијског. Био је дубоко везан за Острог и ту љубав је и свима желео да усади. Зато су му били блиски само они који су материјално и духовно радили на уздизању заједнице. Као сабрат, отац Димитрије је био с правом уверен да греди еванђелским путем кроз живот. Тај потпуно његов монашки живот био је плод подвига и његове благе нарави. Према мени, као сабрату био је отворено истинит и доследан. Са правом, тачно је запажао да се сва ондашња братија Цетињског манастира, па и ја, тешко прилагођујемо приликама општежића. Према мени је нарочито пажљив и увиђаван, јер у предходном животу нисам припадао безбожничкој комунистичкој идеологији и од детињства сам био у вери благодарећи мом деди блажене успомене †Милану Дукићу. Оцењивао је да се тешко прилагођавам приликама у Цетињском манастиру, да ме рат и прогонство много озледило. Сматрао је да сам строг према претежно посттитовској монашкој заједници и да сам кадкада преоштар у суђењу. „Страх ће разградити твој значај, зато је неопходно да га изгониш љубећи људе и развијајући прилагодљивост“. – „Илариша“, говорио ми је, „не преувеличавај циљ и клони се гордости и дрскости!“ Заиста, бољи савет нисам добио!
Уз све слабости које је имао као сваки па и свети човек, отац Димитрије је најпре био изврстан монах, па тек онда и добар свештеник. Али, доброг презвитера у њему је надзирао и водио марљив и упоран монах подвижник, радник, у потпуности предан напретку наше Свете цркве и заљубљеник нашег величанственог културног наслеђа.
Манастирски подвиг оца Димитрија
На стварно застрашујућим рушевинама манастира Стањевић, где је Свети Петар Ловћенски Тајновидац написао Горски вијенац, Лучу микрокозму, овај блажени Димитрије је наставио са прегалачким, „црначким“, мануелним радом. Сарађивао је са путарима и они су га упутили у посао путеградитеља. А посла у том потпуно порушеном манастиру још 1869. године, било је и превише. Сви послови на грађевинској, неимарској обнови манастира били су велики и многи, али и најбоље изведени. Сваки нови потхват око ове велике обнове, као и градња новог конака, много је веселила оца Димитрија. Он се свим бићем укључио и потпуно уградио у свој манастир.
Отац Димитрије се прихватио, не старешинства, већ грађевинске и литургијске обнове. У свом неимарству и свештенослужењу се показао ревносан и неуморан. Старао се о редовном служењу и о црквеном појању, али га нисам чуо да проповеда. Његове поуке и разговори са народом Божијим били су догматски вередостојни (јер је он био учен богословљу), а и пун моралних и аскетских подстицаја. Димитријев рад се одвијао у скровитости, па и тајности. Није никог узнемиравао, већ је прихватио ону браћу добре воље који су се радо одазивали.
Игуман Димитрије Благојевић је својим животом и подвигом оставио у наслеђе велики и свети нови почетак стањевићке обитељи и потпуно се уградио у њега, те значајно и далекосежно допринео његовој обнови и духовном развоју. Придржавајући свете руке Високопреосвештеног Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског, Брдског, скендерисјког и егзарха свештеног трона пећког Амфилохија, овај преподобни Димитрије је сачувао стару свету српску баштину, те и у њу уткао и самог себе.
Вредан је и спомена профињен дар за хумор блаженопочившег Димитрија. Дуго ће се памтити шаљиви хвалоспев, дитирамб, који је исписао на парчету папира и налепио на вратнице келије игумана цетињског †Луке Анића: „Нека жуборе ријечи и валови морски, од кад сам игуман – прави вук сам горски“.
Преподобни отац Димитрије је имао веома мелодичан лирски баритон. Певао је дивно, како на богослужењима, али и у другим слободним приликама.
На споменику му је епитаф:
Теби који си се узидао у обнови стањевићке светиње…
Додао бих: Теби који си био истинска покретна Божија сила. Теби монаху, песнику, свештенику, крчитељу шикара и шума, испоснику, молитељу и неуморном освајачу дух-душа, архиигуману. Теби који си своју сабраћу научио закону духовног успона. Врхунац успона си освојио мало-помало. Теби, мом духовном саветнику, упућујем речи Светог Амфилохија Иконијског: „Немој оклевати да посредујеш за нас када речју будеш привукао Реч, када бескрвном сечом будеш секао Господње Тело и Крв употребивши место мача речи!“ Теби, који си гајио великодушност и верну љубав према отаџбини. Теби, који си у Светом еванђељу увек тражио и налазио промену мишљења и владања. Теби, бескрвном мученику, дивној круни племенитог и пожртвованог подвига. Теби, који си и мени, давао допунске часове из мучеништва и исповедништва вере, узору вере православне. Теби, који си се овенчао венцем победе у Богочовеку Христу. Теби, примерном Христовом војнику чије је тело трпело, а дух-душа говорила. Неизбрисива браздо и анђеле у телу, пева ти и кити акатист твој Илариша.
Са монашком љубављу и захвалношћу, палећи свећу на гробу о 20-годишњем парастосу,
свештеномонах Иларион Ђурица
