На Михољске Задушнице, одслужена је Света Литургија у Саборном храму христовог Васкрсења у Подгорици којом је предстојао протојереј Никола Пејовић, старјешина Храма. Проти Николи саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић као и протојереј Бранко Вујачић.

Током евхаристијског сабрања свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић подсјећајући да је својим оваплоћењем Господ смртне и пропадљиве и пролазне људе обожио чинећи свакод од нас дјецом Божијом:

,,Заблагодаримо Богу што смо се опет и опет сабрали у дому Оца Небескога. Гдје се на најприснији начин сједињујемо кроз свете тајне и кроз свету Литургију са Сином Његовим који је ради нас, ради нашега спасења постао човјек и који је на Себе примио људску природу да би нас смртне и пропадљиве и пролазне обожио и да би нас учинио синовима не само отаца и родитеља земаљских, него дјецом Божијом“.

,,Чим смо дјеца Божија онда смо и наследници онога чија смо дјеца, наследници Оца Небескога. У томе је тајна Божијег оваплоћења, у томе је и тајна нашег рађања и доласка у овај свијет.

Зато увијек на сваком мјесту треба благодарити Богу који нас је из небића призвао у биће, постојање и дао могућност кроз ово кратко земаљско живљење, да већ овдје и сада окусимо радост, вјечног и непролазног живота“. – рекао је он.

Прота Никола је потом закључио да исповиједањем вјере ми схватамо и осјећам да Бог није Бог мртвих, већ Бог живих кроз кога се сједињујемо у живој заједници и са нашим најближима који су се упокојили и од којих смо привремено раздвојени:

,,Исповиједајући вјеру ми схватамо и осјећамо да Бог није Бог мртвих, него да је Бог живих и да ово што су наши сродници упокојени данас, да ћемо то ми бити сјутра. И да нас у овим светим данима Црква кроз празник Задушница подсјећа да се сјећамо молитвено наших упокојених.

Ми се заправо на најприснији и најљепши начин сједињујемо са њима у нашем срцу, у нашим душама и у Христу распетоме и васкрсломе јер Он је тај који нам је дао могућност да ми заједничаримо са нашим упокојенима.

Он је тај који је разбио врата смрти и из тамнице смрти ослободио сваку душу. Он је тај који је и оне упокојене и своје угоднике, своје светитеље и нас живе сјединио у једну заједницу, у једно тијело Христово“.

Он је затим подсјетио да Црква Божија као Богочовјечански организам сједињује све, јер је Христос као глава Цркве својим Васкрсењем поразио смрт:

,,Зато Црква Божија јесте тај Бого-човјечански организам који сједињује све. У центру је њена глава – Христос, светитељи Божији, наши преци и ми који још увијек живимо и ходимо по овој земљи и земаљском шару сви ми чинимо једно Тијело Христово.
У томе је наша истинска радост, зато што је Христос смрћу својом побиједио смрт. И даровао свима нама да својом вјером и својим животом и ми узмемо учешћа у том и таквом животу. Зато је много важно како живимо“.

У другом дијелу пастирског слова, прота Никола се осврнуо на све присутније стање у народу које карактерише доста нетрпељивости указујући на опомену Цркве Божије да загријемо срце љубављу Божијом будући да како даље отац Никола наводи да овај свијет постоји све до оног тренутка до када буде имао смисао постојања:

,,Овај јеванђелски одломак каже да ће знаци посљедних времена бити када се умножи безакоње, да ће тада охладњети срца и неће имати љубави.

Чини ми се ратова и страдања је било увијек. Али не знам да ли је икада овако у људима срце охладњело и оволико безакоња изашло на површину као што је то данас. Нико са никим не може. Муж са женом, брат са братом, сестра са братом, са дјецом, дјеца са родитељима.

Много се охладило срце данашњег савременог човијека. Зато нас Црква Божија опомиње да загријемо срце. Јер овај свијет ће постојати до оног тренутка до када буде имао смисао постојања“.

,,Смисао постојања јесте да се ријеч Божија, истина Божја у њему пројављује, да Царство Божије дође и на царство земаљско како се молимо у молитви ,,Оче наш.“ Да свјетлост наша свијетли пред људима, да виде људи наша добра дјела и да прослављајући наша добра дјела, прослављају и Оца Небескога.

Дакле, свијет ће постојати док у њему буде истинског и правог добра, док у њему буде истинске и праве љубави, док у њему буде истинске и праве вјере, када за то не буде мјеста и када срца човјечија и душе људске толико охладе, онда нема сврхе ни вајде да овај свијет постоји“. – поручио је на крају свог обраћања протојереј Никола Пејовић.

Након заамвоне молитве, одслужен је парастос за све православне хришћане који су се упокојили са надом на васкрсење и живот вјечни.