Dečanska Trilogija sa ocem Savom Janjićem: Dečane poput litija pohodi sve veći broj vjernika koji potvrđuju ko smo kao narod
U okviru serijala Dečanska trilogija, popularne radijske emisije- „Pop recenzije“ koju vode i uređuju sveštenici Pavle Božović i Gojko Perović, slušaoci Radija Svetigore i portala Mitropolije crnogorsko-primorske, imali su priliku da u okviru dvije epizode čuju i vide značajan razgovor o bogatoj istoriji Manastira Visoki Dečani sa protosinđelom Petrom Dečancem.
Sagovornik Pavla Božovića u trećoj epizodi serijala jeste iguman Manastira Visoki Dečani, visokoprepodobni arhimandrit Sava Janjić. Otac Sava Janjić govorio je o aktuelnim nemilim scenama na Kosovu i Metohiji o Svetom Jevanđelju i neprolaznoj poruci Hristove Blagovijesti koja se dvije hiljade godina širi po cijelom svijetu a sedam stotina godina sija iz Manastira Visoki Dečani.
Iako se to svetovnim očima ne bi moglo očekivati, ovo su dani kada Manastir Visoki Dečani posjećuje najveći broj poklonika?
Tamo gde se umnožava stradanje, umnožava se i blagodat Božja, i to zaista doživljavamo u poslednjih par godina. Naročito u poslednjih par meseci, jako mnogo poklonika dolazi u Manastir na Liturgije. Mi imamo i turiste koji posećuju Manastir iz raznih delova sveta dok naši ljudi dolaze u većem broju. Pravoslavni dolaze da bi učestvovali u bogosluženjima. Imamo jako mnogo poklonika, ne računajući naše ljude sa Kosova i Metohije, iz Crne Gore, iz centralne Srbije, iz Republike Srpske i Bosne i Hercegovine i iz drugih krajeva. Imamo naše ljude iz dijaspore isto tako koji dolaze, ali i drugih, okolnih pravoslavnih naroda. Jutros smo blagoslov imali da su nam pevala braća iz Grčke iz Larisa i bila je jako lepa prilika.
Pre nekoliko dana su bili braća Rumuni, dolazili su nam vernici iz Albanije, učestvovali su u Liturgiji, tako da je to veoma značajno pošto ova svetinja privlači ljude sa raznih strana i ima svoju poruku, a to je pre svega da moramo da se okupimo oko onih vrednosti koje nas čine onim što jesmo, a to je pre svega da smo pravoslavni hrišćani.Ove svetinje su značajne za očuvanje našeg identiteta, istorijskog, kulturnog, ali opet iznad svega duhovnog. To je ono što nas čini onim što jesmo. Tako da Dečani vrše tu svoju misiju i ne samo Dečani nego i druge svetinje, naši drugi manastiri i crkve. To nas dosta ohrabruje i ja bih to možda uporedio, čak sa onim što se desilo u Crnoj Gori pre nekoliko godina kada su bile litije gde je narod spontano osetio da treba da brani svoje svetinje, svoj identitet time što će molitveno učestvovati u tim litijama. Sada ovo nisu litije, ali ljudi molitveno, liturgijski dolaze ,učestvuju u bogosluženjima i samim tim i oni se osvećuju i pokazuju koliko su ove svetinje i ovi prostori značajni za naš narod i crkvu.
Mi pamtimo Vaš doprinos ali i doprinos svih monaha i sveštenika sa Kosova i Metohije koji su svake nedelje u toku litija bili sa nama. Bio je i vladika Teodosije ili neko od njegovih igumana, koji su zaista pokazali veliku bratsku ljubav za nas u teškim situacijama. Nikada nećemo moći da uzvratimo, ali raduje nas da dolaze poklonici iz Crne Gore. Šta je to, oče Savo što Vi vidite da je uzrok tome?
Mislim da je to duboko ugrađeno u bit našeg naroda, naše Crkve Svetosavske, zbog toga što smo mi na tome ponikli. Naravno, u određenim periodima, narod je gubio veru, posebno u doba komunizma, mnogi su se odbili od Crkve, ali mislim da je duboko ostalo zapreteno. Kao što je govorio i blaženopočivši Mitropolit, ostao je taj žar vere koji je trebalo samo razgrnuti, da se ponovo rasplamsa taj oganj koji se rasplamsao širom naše Crkve i to je nešto što se stalno obnavlja, posebno posle velikih stradanja, nevolja, gde shvatimo na kraju da su istinske vrednosti večne, a sve ono što je prolazno i što će se završiti za nekoliko ili par desetina godina je nešto što ima neki svoj značaj u ovome svetu, ali nema večni značaj. Mislim da su ljudi žedni večnog života i dolaze u svetinje kao mesta gde je Nebo poljubilo zemlju. Gde god se služi Sveta Liturgija, tu je tačka preseka. Tu se Nebo susrelo sa zemljom i mi se uzdižemo ka Nebu. Realnost carstva Božijeg u Svetoj liturgiji, u zajednici jednih sa drugima i slaveći Boga jedni sa drugima, izlazimo iz ovog vremena i prostora i ovoga sveta i ulaskom u Crkvu ulazimo u drugi svet gde smo okruženi freskama i tim predivnim prostorom. Posebno u Crkvi, ovde koja nas podseća na realnost Carstva Božijega, u koje nas Gospod priziva, koje je već sada i ovdje i koje će biti u punoći otkriveno. To je ono što ljudi traže u suštini. To nije beg od života, već susret sa istinskim životom, to je beg od onog što mi smatramo životom u prolaznim okolnostima, ali susret sa istinskim životom, posebno kroz stradanje. Kao što na ulazu u ovu crkvu, na južnom portalu imamo rascvjetali krst, krst je simbol smrti, ali je tu prikazan kao ljiljanov cvet, a istovremeno su oko njega grančice sa cvećem. Dakle, taj simbol smrti, stradanja, poniženja, to je bio najužasniji simbol antičkog vremena na kome su stradali ljudi koji su bili osuđeni, postao je simbol života i upravo, tamo gdje je stradanje, tu se umnožava blagodat Božja, tu se umnožava i naše sećanje ko smo i šta smo. Mi na Kosovu i Metohiji to opet i opet proživljavamo, ovo je jedan krstovaskrsli prostor.
A upravo je ovaj period u kome sada živimo, ponovo intenzivirao stradanje našeg naroda, ovog puta nešto sjevernije dok je naš narod ponajviše stradao u krajevima južno od Ibra, u enklavama gdje se to stradanje nastavlja i danas. Evo sada i oni koji su živjeli nešto mirnije na sjeveru sada stradaju i mnogo je političkih poruka, teških riječi i obećanja, a čini se da nam je sad više nego ikad potrebna duhovna podrška?
Sigurno. I to je posao koji rade Crkve. Obično ćemo danas čuti kod nekih koji nisu najbolje upućeni da Crkva ćuti. Zašto Crkva ćuti? Crkva ne ćuti, Crkva radi. Ukoliko se naše poruke ne pojavljuju u dnevnim medijima, u političkom i partijskom diskursu, to ne znači da Crkva ćuti. Crkva je itekako aktivna i to najbolje možemo videti u porukama pre svega našeg Mitropolita, Vladike Teodosija koji redovno obilazi narod, služi, besedi, govori; naši monasi, monahinje, sveštenici, itekako su aktivni, rade koliko god je moguće. Naravno uvek osećamo da možemo i više da uradimo, ali radi se. Imamo divnih primera, recimo šest narodnih kuhinja koje hrane 2.000 ljudi svakoga dana. Recimo, to su priče koje ne nalaze put do medija koji očekuju od nas izjave političkog karaktera. Međutim, mi pokušavamo ljude da uzvedemo u jednom drugom pravcu, da ih uputimo na to da je istinski smisao našega života i postojanja duhovni život. Onda ćemo i stvari ovoga sveta shvatiti na ispravan način. Dakle, ukoliko sebe promenimo, dosta ćemo učiniti da se promeni svet oko nas, ali ako gledamo da samo promenimo svet oko nas i druge, plašim se da nećemo promeniti sebe i onda ćemo doći u situaciju da smo uvijek u problemu. Svetska istorija nažalost pokazuje da se mnogo toga nije promenilo, da se određeni problemi samo ponavljaju. Ali, jedina istinska revolucija, iako Hristos nije došao da pokrene bilo kakvu revoluciju, jeste upravo Njegov dolazak, samog predvečnog Sina Božjeg koji je u telu došao, živeo i postradao, koji nam nije ostavio nikakve političke i ideološke poruke, pa čak ni neke socijalne programe. Doneo nam je reč večnoga života i zapravo, nadahnuti time mi smo to primenjivali u svakodnevnom životu i očuvali smo svoj identitet kroz najteža stradanja i Osmanske vlasti i vremena komunizma i kroz ratove i to je očuvalo naš narod.
To je ono za šta treba najviše da se borimo. Naravno, to treba da bude i nadahnuće i ljudima koji su u politici, da nadahnuti tim primerima i tom tradicijom budu oni koji će nastaviti i poštovati taj put- put koji su zacrtali naši sveti vladari, od najstarijih vladara, a posebno iz vremena Nemanjića. Ovdje je naš Sveti kralj Dečanski koji nam je neizmerni izvor utehe i putevoditelj kroz koga nas Hristos upravlja, jer prosto kao da nam on svaki dan govori, kada dođemo u crkvu da mu se poklonimo, jedinome vladaru srpskom iz srednjovekovnog perioda koji je ostao ovde na Kosovu i Metohiji, kao da nam govori: „Trudite se koliko do vas stoji, a ostalo ne brinite. Ja sam tu“. Bog je tu sa nama i evo, sedam stotina godina ta poruka izlazi iz ove crkve, iz ovih fresaka, iz ove svetinje i pokazuje nam da treba da se brinemo o Carstvu Božjem, a ostalo će Bog pomoći, ali ako se suočimo sa teškim situacijama, uvek ćemo imati snage da se vratimo i obnovimo i to možemo videti, zaista čudesne primere tog krstovaskrsnog života. Na primer sestre u Manastiru Devič koji je jedan od najvećih mučeničkih Manastira, koji je stradao više puta u svojoj istoriji. U Drugom svetskom ratu je bio razoren, posle su došle sestre monahinje, obnovile ga u najteže vreme komunizma, živele, trpele svašta, pa je posle uništen posle ovog rata na Kosovu i Metohiji, pa je opet obnovljen. One nisu odustale od te svetinje. Vratile su se Svetom Joanikiju koji je ostao sa svojim blagoslovom u toj svetinji. Živele su u kontejneru, a sad je taj manastir obnovljen. Dakle, važne su i građevine, jer one su vidljivi znak ljubavi prema Bogu i one čuvaju naše istorijsko pamćenje i zato je važno da ih čuvamo koliko je god moguće. Ali, Crkva je mnogo više od toga. Crkva je tamo gdje se služi Liturgija, gde se okuplja verni narod, gde se molimo Bogu i zato je Crkvu Božju nemoguće uništiti nikakvim načinima. Sve se to pokazalo kroz istoriju i to nas nadahnjuje i to je primjer za današnje vreme.
Nema ljepšeg primjera za to od Manastira Visoki Dečani. Zidovi su kroz svoju istoriju doživjeli više različitih nedaća. Nikad nisu poklekli, bili srušeni i nisu nikad ozbiljnije povrijeđeni. Nekada su Manastir branili i starci i okupatori, nekad su ga branili naši ljudi, nekad se manastir branio i sam (znamo kako su nekad i neke od ovih statua znale da zaštite svoj manastir) dok je u 20. vijeku bilo toliko iskušenja. 21. vijek nastavlja se u sličnom stilu, toliko miniranja, minobacačkih granata, čak i terorista koji se okupljaju pred manastirom. Sve to pamtimo. Sa kakvim iskušenjima se danas suočava manastir?
Pa da, naročito posle rata na Kosovu i Metohiji, 1998. i 1999. godine situacija se znatno pogoršala. Nije bez razloga da je ovo jedini Manastir, jedina Crkva praktično, u Evropi sigurno, ali i u svetu, osim manastira Svete Katarine na Sinaju, gde sam video da egipatska vojska čuva manastir, da je jedino svetilište praktično koje je pod stalnom zaštitom. Evo već 25 godina mi imamo stalnu vojnu zaštitu mirovnih snaga KFOR-a koju predvodi italijanska vojska, naravno, u saradnji sa drugim kontingentima koji se s vremena na vreme menjaju i tako, to je zanimljivo kako se sve to razvijalo kroz istoriju. Možda prva vojska u novijem periodu, što je zabeleženo fotografijama je Osmanska vojska, koja je 1903. godine dovedena zbog jako teške situacije i narušenih međuetničkih i međuverskih odnosa u tom vremenu. Oni su bili raspoređeni ovde. Upravo ovde gde mi stojimo, imamo fotografije baš na ovome mestu o posjeti jednoga Paše gde su i njegovi oficiri koji su tu bili zaduženi da čuvaju manastir. Bilo je u jednom periodu i jedna albanska porodica koja je bila verna Manastiru i čuvala Manastir od drugih plemena koja nisu bila prijateljski nastrojena prema manastiru. U Drugom svetskom ratu smo imali italijansku vojsku koja je zaštitila Manastir u ključnom momentu kad je mogao da bude uništen i tako da je bilo tih čudesnih primera; ali, nadasve, Sveti kralj je uvek nalazio dobre ljude i mi smo sada videli da pomoć Božija nekada dođe od onih od kojih je najmanje očekujemo.
Evo recimo, mi smo se brinuli kako da stvorimo određene uslove za život bratstva. Bili su teški trenuci. Vladika Teodosije je dvadeset godina bio iguman ovoga manastira, od naše prve obnove, od 1992. kada smo zajedno došli iz Crne reke, pa sve do početka 2011. kada je on prešao na katedru raško-prizrenskih episkopa. Bilo je dosta teško, kako da stvorimo uslove za budući život bratstva i onda u kontaktima sa jednim divnim čovekom koji je bio ambasador tada Norveške i još nekim dobrim ljudima pokrenuo se proces izgradnje konaka, prizrenskog konaka, o kome smo mogli samo sanjati da se obnovi. On je obnavljan od 2010. do 2013. godine. Dosta sam ja bio angažovan, posebno kad je Vladika Teodosije morao da se bavi i drugim obavezama širom Eparhije. Pre toga smo isto tako obnovili i ovaj Leontijev konak koji je dobio ime po mom prethodniku, iz vremena između dva svetska rata, arhimandritu Leontinu Ninkoviću. I taj konak je obnovljen zahvaljujući pomoći italijanske Vlade i Vlade Srbije, a Vlada Srbije sigurno je sve vreme pomagala i kad je rađen prizrenski konak kao i Evropska Unija. Uvek je tu bilo ljudi sa raznih strana. Nekako nas Bog nikad nije ostavljao. Bože zdravlja, možda će se i ovaj Milošev konak koji je ovde, najvećim delom sređen u vreme Miloša Obrenovića, obnoviti. Ali, najvažnije je da se duhovno obnavljamo. Lako je sa građevinama, to se gradi, zida.
Ovde je autentična jedino Crkva i ulazna kapija ovo ostalo je sve menjano kroz istoriju, ali najvažnije je da se obnavlja bratstvo i da Manastir vrši tu svoju ulogu, pre svega kao monaška zajednica, ali i da bude mesto utehe, duhovne pomoći, putokaza duhovnog svim ljudima koji ovde dolaze, poklonicima, vernicima, mladim ljudima posebno. Ali, isto tako moram reći, i ljudima iz drugih naroda i vera koji se prvi put susreću sa Pravoslavljem. Dakle, imamo tu veliku odgovornost, kako da njima predstavimo našu veru.
Baš smo sreli jednu Francuskinju koja ovde boravi i koja je jutros sa nama zajedničarila na liturgiji?
Jeste, gospođa Dominik, ona je pravoslavna i živi dubokopravoslavnim životom. Ima više ljudi sa Zapada koji su prešli na pravoslavlje. Večeras očekujemo sudente iz Austrije koji će biti na službi. Veoma važno je to svedočenje, jer Gospod želi da se svi spasu, i u toj smo situaciji da je pokažemo pred svima i pred braćom Albancima od kojih neki nemaju najbolje mišljenje o nama, ali ovaj Manastir i mnogi to znaju, bio je zaštita i utočište za civile, kosovske Albance. Imali smo oko 200 ljudi kojima je ovde pružena pomoć, koji su zaštićeni. Imali smo i Rome, naravno, a ne pominjem Srbe izbeglice koji su prvo utočište posle rata i u teškim progonima našli ovde. Manastir poziva na zajedničarenje i samim svojim izgledom. Najviše je tu srednjovekovni, nemanjićki duh pružio ruke ka Zapadu, a istovremeno, duša je unutra ostala potpuno pravoslavna. Pravoslavne, vizantijsko-srpske freske, ikone na ikonostasu, a spolja imamo ovu arhitekturu koja je većinom romanička i gotička, tako da je to putokaza da moramo da svedočimo našu veru svim narodima, a pre svega našim životom, našom ljubavlju i gostoprimstvom. I to je uloga koju činimo i radimo i ako Bog da da ustrajemo i nastavimo.
Eto, ovaj čitav prostor Metohije je nekako istorijski naročito vezan za nas u Crnoj Gori i mi se držimo i oslanjamo na vaše molitve. Da li Vi vidite i osjećate da su i dalje žive te veze između Metohije i Crne Gore? Naravno, mogle bi se uvijek unaprjeđivati.
One su jako žive. Mogu da kažem, možda čak i najveći broj poklonika je iz Crne Gore, mada doduše sa svih strana ljudi dolaze i mi nikad ne gledamo ko je ko i odakle je ko, ali s obzirom na veličinu Crne Gore i broj stanovnika proporcionalno, najveći broj ljudi i vernika dolazi sa prostora Crne Gore, isto tako i mnogo sveštenstva i monaštva. Tu moramo pomenuti blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija koji je ovde i sam boravio kao student i ovde uvek rado dolazio, Mitropolita Joanikija, monaštvo, sveštenstvo iz Crne Gore, a i mi smo upućeni da smo praktično i najbliži jedni drugima, jer smo u neposrednoj blizini- Metohija i Crna Gora. Ali, imamo braću i sestre koji dolaze iz Arhiepiskpije Ohridske i Makedonije.
Pretpostavljam da su oni rado dočekali taj svoj povratak Dečanima. Znamo da su bili vezani i naši sunarodnici iz tog dijela?
Svakako, ovdje su mnogo dolazili, iz Skoplja su ranije dolazili autobusi puni vernika, onda se to jedno vreme bilo prekinulo. Međutim, sada je mnogo značajno da se uspostavilo zajedničko liturgijsko opštenje, da zajedno možemo da služimo, da se Bogu molimo, da se ponovo pronađemo kao što i jesmo braća i sestre bili i ostali, tako daje to veoma važno. Voleli bismo da imamo malo više ljudi iz Grčke. Mnogi i ne znaju za ove prostore ovdje, više je ljudi iz Zapadne Evrope. Tu treba da se poradi na tome da se ljudi obaveste i da se organizuje malo više dolazaka.
Koliko to vidite kao problem što smo se mi pravoslavni zatvorili u svoje nacionalne skupine, posjećujemo samo svoje svetinje. Nekako, kao da je nakon jednog uzleta međupravoslavne saranje to utihnulo ili je to samo naš varljivi utisak?
Ne smemo da dozvolimo da politički problemi koji su prolazni i kratkovremeni u nekoj široj istoriji budu ti koji će diktirati naš osećaj jedinstva. Dakle moramo,to da nadiđemo. Veze su uvek bile vrlo jake. Ovde smo imali dečanske monahe u vreme kada je Manastir osnovan, dakle iz 14. veka, oni su već tada čitali i prevodili dela svetih otaca na grčkom jeziku, a posebno Grigorija Palamu, čak neka njegova dela su sačuvana samo u slovenskom prevodu. Neka nisu sačuvana ni u jelinskom originalu. Dakle, jako su bile čvrste veze sa Svetom Gorom. Onda, monasi su kasnije išli i u Rusiju, doneli smo mnoge liturgijske knjige.
Postojalo je i bratstvo Manastira Dečana je jedno vrijeme?
Baš upravo u početku 20. veka, 1903. godine je upravo zbog teške situacije na ovim prostorima donesena odluka da bratstvo kelije Svetog Jovana Zlatousta iz Kareje koje je pripadalo hilandarskom manastiru, da oni, Rusi, dakle jedan dio ruskih monaha pređe ovde i oni su prešli i ostali do Prvog ssvetskog rata, kada su raseljeni. Njihov je značajan doprinos bio i isto tako iguman u vreme Drugog svetskog rata i posebno u tom teškom vremenu bio je arhimandrit Teodosije Meljnik, koji je bio duhovno čedo Svetog Antonija Kaprovitskog. Zanimljivih je tih veza bilo. Recimo, jedan od igumana Dečanskih u 15. veku je bio Grigorije Cambla, koji je bio Bugarin po poreklu, po rođenju. Nisu tad ljudi gledali nacije kao što mi to danas gledamo, ali on je eto bio iz Bugarske, iguman Dečanski i imao zanimljiv put. On je napisao i prvo žitije i službu Svetom kralju, bio Mitropolit kijevski. Dečanska istorija još nije u potpunosti istražena i mnogo je tih perioda o kojima ne znamo najviše. Neki su ljudi posebno obeležili, među njima posebno Danilo Kažanegra u 18.veku.
On je dosta, dosta obnovio ovaj manastir i mnogo učinio. Ali, uvek je to bilo saborno delo, ne samo iguman nego i bratija, monasi čija imena nisu ni sačuvana uvek, ali ovaj kamen na crkvi, pamte sve. Kad bi oni mogli da govore, da kažu, mnogo toga bi nam ispričali, a iznad svega je sve u pamćenju Božjem, u pamjati Božijoj koji drži sve u svom pamćenju. Svi su se oni ugradili kao kamenje u ovu svetinju, svako na svoj način. Neko monaškim podvigom, neko mučeničkim stradanjem, kao Gavrilo Kovačina koji je recimo,bio Hercegovac koji je posle Drugog svetskog rata odmah bio uhapšen i koji je završio u Sremskoj Mitrovici i nepravedno optužen, mučenik praktično. Eto, nisu iz ovoga Manastira ali smo bili dosta vezani i otac Stefan koji je stradao u Budisavcima i otac Hariton. Oni su često ovde bili. Duh Sveti samo zna koliko je i mučenika i podvižnika i čudotvoraca o kojima ne znamo mnogo a koji su bili ljudi Svetoga života, čija su imena zabeležena i oni su i uvršteni u svetitelje, ali ne znamo mnogo o njihovom životu. Mnogi isposnici koji su živeli u ovim isposnicama, tako da je uvek bilo onih koji su se odazivali pozivu Božjem da dođu i služe Hristu, upravo ovde na ovome mestu.
Evo, oče, za sam kraj ovog razgovora, pomenuli ste ove predivne građevine, predivne duhovne orjentire, Bog boravi u nerukotvorenim hramovima, u srcima monaštva koji je ovdje sa ljubavlju i blagodaću prima sve poklonike ove sveštene obitelji, koji odavde odlaze sa mirom koji ne mogu da steknu u svijetu, pa evo da poručite za naše gledaoce kako i šta da učine da sačuvaju mir i blagodat?
Važno je da uvek težimo i tražimo Carstvo Božije. Dakle, mi ne možemo u životu često odlučiti i osigurati da bude onako kako smo mi želeli, jer čitav život naš, zdravlje i imetak-sve je to prolazno, ali Carstvo Božije je sada i dovek i jednostavno ta težnja i traženje Carstva Božijega je jedan put. Možemo da radimo svoje poslove bilo u porodičnom bilo u monaškom životu, svešteničkom pozivu, humanitarno radu. Bilo koji pošten posao može biti put do Boga ukoliko to shvatimo kao žrtvu i naš doprinos svedočenju ljubavi Božje, istine Božije, pravde koliko do nas stoji, ali moramo da budemo svesni da ne moćemo da promenimo svet. Možemo da dopustimo Bogu da promeni nas, da nas vrati autentičnom, istinitom načinu postojanja i onda ćemo sve te nevolje sva stradanja i nepravde ovoga sveta podnositi i sa više dostojanstva i sa više mira i onda ćemo sačuvati mir koji je neizreciv, koji od Hrista dolazi i koji nije stvar ovoga sveta, koji se ne može nikakvim političkim i ljudskim sredstvima napraviti. Može privremeno da traje na neki način, ali je to posebna kategorija. Da sačuvamo mir u srcu i da ne brinemo. Gospod na više mesta kaže :“Ne plašite se, ne brinite se“, da prepustimo poverenje Bogu, a mi da radimo koliko do nas stoji.
Razgovarao Pavle Božović
Priredile: Lana Ostojić, Ljubica Vukićević
