Четврти Дани Митрополита Амфилохија, настављају се данас. У крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одржава се округли сто поводом 130 година од рођења, 45 година од упокојења и 10 година од преноса моштију аве Јустина који је почео у 10 часова. Овај научни скуп окупио је низ најзначајнијих домаћих и регионалних аутора, универзитетских професора, књижевника који ће свако из свог угла освијетлити лик и дјело Преподобног оца Јустина.
Митрополит Јоаникије: Отац Јустин велики свједок Јеванђеља Божијег
Скуп је отворио Његово високопреосвештенство, Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, који је имао уводно излагање. Преосвећени Владика је казао да је огромна и епохална улога оца Јустина у животу наше Цркве:
„Ми њега најчешће помињемо као богослова што и јесте био, али он је био и велики аскета, молитвеник, подвижник светоотачког начина живота. Колико год да је интересантан као теолог, интересантан је и као личност и појава. Режим послијератни хтио је да га искључи из живота, да га склони на маргине, да га нема. А ми сада када гледамо можемо бити захвални Богу што је то допустио. Јер је отац Јустин из своје монашке келије, имао огроман утицај на живот Цркве а посебно на младо покољење. Као духовни магнет он је окупљао око себе, значајне личности тога времена, посебно треба истаћи наравно, тада младе студенте Атанасија, који је био његов први ученик, Амфилохија, Артемија- са којим смо имали неке друге тешкоће и Иринеја.
Било је ту наравно још његових ученика. Никако не треба изоставити да поменемо великог професора, академика Димитрија Богдановића а било их је још. Ријетки су теолози који су имали тако широк обим интересовања. Једино Свети Владика Николај у том погледу може да се пореди сањим. Отац Јустин бавио се, од најозбиљнијих догматских, богословских тема до интересовања за књижевност, аскетику, а посебно треба истаћи његово непрестално бављење тумачењем Светог писма, нарочито Апостола Павла који је му је био велика инспирација. Могло би се наћи нешто заједничко у карактеру Светог Апостола Павла и оца Јустина, толика Богочежњивост али истовремено и борбеност и жртвеност. Међутим да не заборавимо никако и његов огромни труд и рад на превођењу житија Светих што је изузетно значајно.
Бојим се да смо склони да запостављамо тај његов огромни вишедеценијски труд. Међутим Свети архијерејски Синод није прихватио да штампа житија Светих под именом оца Јустина. На жалост то је била истина. Али ко ће ријеч Божију свезати, колико год да је имао неприлика, његова ријеч је имала дејство. Оно што смо рекли да је он инетересантан као личност-мислим да нисмо имали такав примјер да ЈЕ један Богослов истовремено и велики аскета и велики молитвеник и пастир. Те силе је тешко спојити у једно а отац Јустин их је спојио у његовој личности. Сами Дух Свети који се настанио у Њему дао му је те способности, да то обједини и засија у свом времену као велики свједок Јеванђеља Божијег. Али Бог је тако опредијелио да он сија данас и сијаће убудуће. Ми смо благодарни Богу што нам је дао његове ученике који су били носиоци његовог Духа и свјетлости коју су примили од оца Јустина. Та Божија свјетлост, милост и љубав су нас данас овдје сабрали.
Хвала вам на вашем доласку поштовани учесници“, закључио је владика Јоаникије.
Професор Шијаковић-Идеја Светосавља има потенцијал универзализма у себи
Потом се окупљенима обратио професор др Богољуб Шијаковић који је говорио о идеји Светосавља код Јустина Поповића. Професор Шијаковић је казао да се расправа око идеје Светосавља распламсала између два Свјетска рата тридесетих година:
„Многи наши интелектуалци дали су изузетне прилоге тој расправи а и касније, послије рата нарочито у текстовима Атанасија Јевтића и Митрополита Амфилохија.
Оно што ме за ову прилику посебно привлачи јесте колико једна идеја која је конкретна и настала у једном народу и у конкретном времену, развијена из одређених, културолошких потреба има такав потенцијал универзализма у себи и наступа тако потентно као једна универзална европска идеја а наравно у контексту других сличних европских идеја тога времена. Мој утисак је да смо ми данас испод нивоа те расправе која се водила тридесетих година око идеје Светосавља. И да ми идеју Светосавља провинцијализујемо и испуштамо из вида универзални потенцијал у европском духовном контексту ове идеје.
Постоје наравно добри историјски европски раузлози зашто ми Срби у светосвљу видимо константу свог националног идентитета. Нормативност која је садржана у идеји Светосавља има снагу важења зато што је универзална. Нико није морално добар јер вјерује у неку идеју добра. Него уколико чини конкретно добро. У том смислу ова конкретна вриједност у својој конкретности садржи потенцијал универзалности“, истакао је професор Шијаковић.
Професор др Душан Крцуновић : Јустинова критика Европе није антиевропска
„Схватање Јустина Ћелијског у ономе што назива агонија европске културе и апокалипса европског човјека инспирисана су дјелима Достојевског. Та схватања су изнијета у његовој несуђеној Оксфордској дисертацији под називом „Достојевски о Европи и Словенству“ која је објављена 1940. године. Његову рецепцију Достојевског опредјељује теза о духовној разлици између православља и запада, коју потврђују како дневничка размишљања руског писца тако и његови најупечтаљивији романескни ликови које прогањају и поларизију питања о Богу и бесмртности душе, управо иста питања која поларизују православље и запад. Културна критика Европе у дјелима Јустина Ћелијског у академским круговима европског запада данас се посматра као антиевропски дискурс, као нешто што слови као консктрукција бинарне опозиције, Исток-запад која представља препреку међукултурном дијалогу и модернизацији српске културе путем њихове вестернизације.
Управо због те негативне перцепције кога Јустина данас жигоше као идеолога радикално антизападног и антиевропског става његова схватања данас завређују посебну пажњу. Поред осталог и зато што дух његове критике Европе није антиевропски. Његова критика је реактивна“, поручио је Крцуновић.
Отац Предраг Шћепановић- Свети Јустин је био свеобухватна личност као велики молитвеник и подвижник
Протојереј Предраг Шћепановић на округлом столу говорио је о саборности Цркве по Светом Јустину и наметнутој колективизацији послије 1945. Године:
„Када живот благодаћу Христовом прерасте у свештеножитије, оно се не да обухватити обичним ријечима, благовијестио је отац Јустин, то нам је растерећење тумачећи његово огромно дјело и мисао. Браћа Јелини су оца Јустина нашег назвали високоврсним Храстом православља, челником свештених канона. Отац Јустин рођен је у Врању Боре Станковића, али и Божијих људи. Рођен је Храст православља и једна комплетна личност јер је српски народ у својој историји имао дивне духовне људе. У једној личности спојио се дар интелектуалца, философа Духа Светога. А он је био философ и мученик савјести прогнан у један мали Манастир задужбину краља Драгутина који је његовим доласком постао центар правосолавне мисли.
Он је био једна свеобухватна личност као молитвеник, подвижник који је исплакао очи живим небесима. За вријеме америчког раскола, отац Јустин је мјесецима плакао. Свака српска рана га је бољела, тако је он исплакао очи живим небесима. Он је био скривена савјест српског народа. Богочовјечанска саборност је на најбољи начин остварена сједињењем, божанске и човјечанске природе у самом Христу. Саборност Цркве као њено основно својство, као њена истина којом она живи, је саборност људи и анђела, грешника и покајника и то отац Јустин стално наводи да је једном Светом Апостолу потребна молитва незнатног дијела Цркве. Сви смо измијешани. И оно што је отац Јустин говорио о тој универзалности- да се прошлост улива у садашњост а садашњост у будућност а све три у вјечност“, казао је отац Шћепановић.
Др Дарко Ђого-питање оца Јустина у сфери кризе и идентитета српске теологије питање симболичког значаја
Потом се окупљенима обратио протојереј-ставрофор и др Драган Ђого. Он је говорио на тему- Насљеђе оца Јустина данас: зашто су се исувише брзо чули гласови о његовој превазиђености?
„Једно од карактеристичних питања културне кризе и идентитета српске теологије са краја 20. вијека и почетка 21. вијека, јесте зашто је отац Јустин Поповић замијењен новим теолозима. То је питање огромног симболичког значаја. Читав мој рад је врста културолошке компарације православне српске теологије са краја двадесетог вијека и почетка 21. вијека и једно умрежавање културолошких промјена које су се десиле у теологији. То је нешто што је било неопходно да се уради. На жалост отац Јустин сам по себи тј. Јустинолошке студије нису имале ону врсту шареноликости које су имале Николајевске студије.
Мој налаз је да су полемике о оцу Јустину као и радови о оцу Јустину доминатно имали културолошке а не теолошке намјере, приликом доказивања неколико ставова. Приступ који бих назвао Цветковић- Лубардић је био приступ врло слојевитог приступа, гдје се његова мисао показује сама по себи дубоком и слојевевитом, док је владика Атанасије бранећи компактност Јустинове мисли,прекршио једно од златнох правила патрологије“, указао је отац Дарко Ђого.
Јован Радојевић- Студије Преподобнг Јустина постале основа за тумачења у савременој руској достојевистици
Потом је свој рад изложио Јован Радојевић у коауторству са др Недом Андрић на тему: Од православног реализма до свечовјека. Утицај идеја Преподобног Јустина (Поповића) на савремену руску достојевистику који је казао да су студије Преподобног Јустина (Поповића) постале основа за нова тумачења у савременој руској достојевистици чија се истраживања крећу у овом правцу.
„Било је, и прије и након студија о. Јустина, аутора који су Достојевског називали пророком и апостолом. Али, као што је већ истакнуто, о. Јустин је први препознао, дефинисао и увео у употребу термин православни реализам, а појам свечовјек му је послужио да дође до језгра романа Достојевског (посебно Великог петокњижја) које чине његови христолики јунаци. У данима великог јубилеја када су се резимирали резултати бројних студија и истраживачких пројеката Владимир Захаров у поменутом тексту пише: „Ово је најбоља, иако до краја и у потпуности недовољно вреднована, књига о Достојевском у свјетској достојевистици.“ (Захаров 2021: 10) – уз ову оцјену треба имати на уму да је изрекао један од водећих савремених достојевиста. Говор о Пушкину у коме је Достојевски свечовјечанску улогу приписао руском народу због његове припадности православљу које једино чува изворни Христов лик, изазвао је праву еуфорију у круговима руске интелигенције како либералне, тако и конзервативне, да би одмах, након почетног одушевљења дошло до бројних полемика сублимираних у критички интонираном тексту Градовског“, поручио је између осталог Радојевић.
Др Владимир Цветковић-Јустин најдубљу инспирацију налазио у делима Светих Отаца
Др Владимир Цветковић говорио је о Философији живота у философско-богословској синтези Светог Јустина Новог:
„Као што је претходно речено, иако упознат са најновијом богословским и философским стремљењима која уграђује у свој мисаони светоназор, Јустин ипак најдубљу инспирацију налази у делима Светих Отаца и у Светом Писму. Јустиново становиште израста из руских и европских философских идеја које он прима, али које иако прераста на путу свог интелектуалног и духовног развитка не одбацује, већ крштава и преображава у водама светоотачког Предања. Тиме показује и да многе од ових идеја нису неправославне и нехришћанске, већ да само њихова злоупотреба у циљу формирања неког другачијег светоназора од црквеног, води на догматске
странпутице. За Јустина језик философије, била она хеленска, немачка идеалистичка или руска религијска може да изрази најдубље хришћанске тајне уколико се тај језик саображава пракси и предању Православне Цркве, а изнад свега Тајни Личности Исуса Христа. Зато Јустин и покушава да прво саобрази нове богословске и философске идеје аскетској философији хришћанског Истока. Иако изгледа да руску религијску и
европску философију замењује аскетском философијом Светих Макарија Египатског и Исака Сиријског, он заправо идеје које преузима из руске религијске ренесансе и европске философије потврђује светоотачким и подвижничким искуством египатско- сиријске пустиње“, подвукао је др Цветковић.
Протојереј Слободан Лукић-Сва писана дјела Ћелијског Богослова, као и уопште његов живот, надахнути су и испуњени молитвеним духом.
„Средишња тема дубоке и вишеслојне богословске мисли преподобног Јустина Ћелијског јесте – Богочовјек Христос. Живот у Христу, како опитно свједочи и благовијести о. Јустин, остварује се кроз хришћанске врлине, вјеру, молитву, а најприје кроз учествовање у светотајинском, литургијском животу Цркве. Зато је Богочовјек мјера човјековог подвига, његових дјела и уопште његовог живота у Цркви. Преподобни Јустин непоновљиво свједочи радост литургијског сусрета са Христом. Халкидонски догмат о јединству Бога и човјека у Личности Христовој освјетљава његову визију свијета, човјека и твари. Све основне теме богословља, односно питања црквене вјере и живота, Јустин је увијек схватао христолошки, дакле не уопштено и теоретски, него је све у нашој вјери и животу директно повезивао са Личношћу Христа Богочовјека. Према томе, Истина Цркве није доктрина, није учење, силогистички закључак или логички појам, већ Жива Личност, Богочовјек Христос. Стаменост и цјеловитост Јустиновог лика формирана је на темељу молитве, која је за њега била, како је сам говорио, „храна и дисање“. Да је молитвени подвиг извор из кога је Јустин градио своју богословску мисао, свједочи једно упечатљиво мјесто из његовог дјела Достојевски о Европи и Словенству: „Видовитим оком своје молитвене љубави христолика личност види непролазност сваке Божије твари и налази њено право место у логосној хармонији света.“ Сва писана дјела Ћелијског Богослова, као и уопште његов живот, надахнути су и испуњени молитвеним духом“, закључио је отац Слободан.
Јеромонах Владимир: Христов лик суштина личности Достојевског
Јеромонах Владимир (Палибрк) говорио је о Христоцентризму стваралаштва Достојевског у интерпретацији преподобног Јустина Поповића.
„Позитивни хероји Достојевског, по мишљењу Преподобног Јустина, имају оно што немају негативни хероји, а то је Богочовјек Христос. „Зато као одговор својим побуњеним антихеројима он (Достојевски – прим. В.П.) пружа чудесни и чудотворни лик Господа Христа, који посредно и непосредно дела кроз христолике личности Зосиме и Аљоше, Мишкина и Макара“. Христос у позитивним херојима руског генија није пасивно присутан, тако напримјер кнез Мишкин не посједује Христа само за себе, већ га преко дјелатне љубави шири и распростире у свијету. Дјелатна љубав кнеза свједочи о његовој вјери у Бога, а вјера у Бога за њега је могућа само преко љубави према ближњима својима.
Ево шта о тој вјери у Бога кнеза Мишкина, пројављеној преко дјелатне љубави, пише Преподобни Јустин: „Своју бескрајну веру у Богочовека и дирљиву љубав према Њему, кнез Мишкин је довео до еванђелске екстазе, до потпуног самозаборава, до „идиотства“. Он је толико одан Христу, толико живи Њиме, мисли Њиме, осећа Њиме, жели Њиме, да својој околини изгледа занесењак и идиот. И заиста он је идиот, али идиот у узвишеном,
апостолском смислу, јер Христа воли више свега, уздиже изнад свега, па макар сав свет био против њега и сматрао га за ненормалног човека, за идиота“, казао је отац Владимир.
Другу сесију закључио је др Миодраг Чизмовић на тему: Отац Јустин Поповић: Христово васкрсење темељ хришћанске вјере:
„За оца Јустина дилеме нема: Христос је „једино ново под сунцем“. Врло резолутно закључује да не би никада вјеровао у Христа да није васкрсао и побиједио смрт. Јустин Поповић недвосмислено говори да су идеали
позитивизма и идеја прогреса и непрекидно усавршавање човјека магловита и непостојана идолатрија. Христос Спаситељ је добровољно прихватио распеће и смрт и на тај начин учинио смрт светом. Смрћу је побиједио смрт. Засигурно, питања смрти, бесмртности и васкрсења представљају комплексне метафизичке проблеме. Један од највећих богослова, отац Јустин Поповић непоколебљиво и чврсто се суочавао са „вјечним питањима“ онтолошког смисла. „У нашем човечанском свету смрт је највећа мука и најсвирепији ужас. Ослобођење од те муке и од тог ужаса и јесте спасење. Такво спасење је подарио роду људском само Победитељ смрти – васкрсли Богочовек. Он нам је сву тајну спасења казао својим васкрсењем. Спасити се значи: телу свом и души својој осигурати бесмртност и живот вечни“. Ми знамо да је крај наше природе смрт“, поручио је др Чизмовић.
Протојереј Благоје Рајковић представио је свој рад на тему: Отац Јустин Поповић- професор Богословије Српске православне цркве.
Он је казао да кроз рад оца Јустина на Богословији и као професора и као васпитача провијава принцип Јеванђелски: „Још од почетка свог ангажовања у Богословији о са својим пријатељима и колегама, оснива часопис који се зове Хришћански живот који је излазио до 1927.
Отац Јустин је као енгелски ђак, провео четири године на Окфорду. И зато је добро упознао и тај западни свијет као што је упознао и Грчку и Русију. Увијек је наглашавао да се не поводимо за Духом овог времена. У то кријеме кренуо је да продире у Цркву један дух модернизма. Јављали су се и опоненти који су критиковали његове ставове. То се може пратити кроз црквену периодику.
Као васпитач отац Јустин је све мјерио Јеванђељем Христовим што се може видјети и кроз неке извјештаје које је слао“, поручио је отац Благоје.
Протојереј-ставрофор Слободан Јокић: Отац Јустин и митрополит Амфилохије кроз писма један другом
Отац Слободан Јокић је казао да се први лични сусрет између двојице духовних великана десио 1957. године. Живот Митрополита Амфилохија заувијек ће се промијенити:
„Читајући писма оца Јустина Поповића како каже Владика Атанасије, увиђа се да су она посебна ризница богословља, мудрости, духовности и наравно свештена историја Христовог човјека, Божијег угодника. У међувремену су откривена писма Митрополита Амфилохија, оцу Јустину. Када сам се припремао за овај скуп затражио сам та писма од Митрополита Јоаникија, како би их презентовао. И ето фала Богу, он је нашао разумијевања. А та писма су прекуцана од стране протинице Оливере Балабан. Њијова преписка говопри о дубокој духовној и интелектуалној вези између Митрополита Амфилохија и оца Јустина. Прво сачувано писмо у њиховпј коресподенцији било је Молитва Светом Јовану Златоустом, које је отац Јустин послао на Вавдење Пресвете Богородице из Манастира Ћелије, драгом Ристу Радовићу 1969. године. Сачувано је 61. писмо и 6 дописница Ристу Радовићу-студенту теологије касније монаху. Са друге стране сачувано је 57 писама Риста оцу Јусину. Прво сачувано је писано из Атине априла 1967. године“, поручио је отац Слободан.
Затим је на скупу говорио књижевник Будимир Дубак који је излагао на тему: Житије светог Петра Цетињског од Светог Јустина Ћелијског:
„Велики дио обимног дјела Светог Јустина (Поповића) обухватају његова житија, која имају „сакрални, свештени карактер”, како их жанровски одређује Димитрије Богдановић, додајући да житије „говори о људима који, за писца као ни за читаоца, нису само људи: то су личности изузетне, личности које су достигле највиши ступањ моралног савршенства и нешто још преко тога – сам идеал људског живота у средњем веку:
сједињење са Богом, испуњење Божанством”. Средњовјековни канон и идеал слиједили су и нововремени писци житија Светих, међу којима је у Срба најзначајнији ава Јустин (Поповић), чија житија светих су објављена
у 12 томова. У његовом опусу има истакнуто мјесто „Житије Светог оца нашег Петра Првог митрополита Цетињског и Чудотворца”. Дочаравајући историјске прилике у којима се збило рођење Петра Првог Петровића, ава Јустин их назива последњим временима „када поче да се хлади љубав и богољубље многих, и када походи праведни Господ народ свој због грехова његових човекољубивом казном својом, шредавши тело његово као Јова у руке непријатељске, посла милостиви Бог народу том још једног чудесног апостола и пророка, мученика и пустињака, званог Петра Првог, Цетињског чудотворца, тог уистину духовног камена и тврђаве и просветитеља новог”.
Књижевник Милутин Мићовић се бавио темом: Отац Јустин Поповић – сам и са свима
„Отац Јустин је преузео на себе гријехе и заблуде свог народа и свог времена. И са дубоког, божанског основа, разгледао тај суноврат у човјеку па и у свом народу, детектујући деструктивне силе под покровитељством тадашњих хуманистичких идеја. За таквог човјека, који се нашао у „воденици смрти“ отац Јустин се молио, примао на себе његове тамне силе, и расвјетљавао његову таму, које је у српском народу, и послије Другог рата било много у свјежем, елементарном стању – и у великим количинама. Отац Јустин негдје напомиње – тајну повезаност појединца и колектива. И по записаним свједочењима које налазимо у његовим Философским урвинама, можемо експлицитно рећи – да је духовно дјелатни појединац, корисник ресурса колективне енергије. Онај који је нашао свој пут, добија подршку од беспутне енергије у колективу, па и против свјесне воље њихових носилаца. Они који су у колективу, опслужују једну парадигму, и са страхом служе једном циљу, као поданици, с дефицитом самосвијести, и не „не питају се“ у цјелости са собом и својим животом“, поручио између осталог књижевник Мићовић у свом раду.
Мр Александар Вујовић: Слика преподобног Јустина, великог тумача Светог писма Новог завјета и писца Житија светих
Професор Богословије- Свети петар Цетињски Александар Вујовић казао је да је Преподобни Јустин Ћелијски поред бројних својих дарова од Бога му даним познат као богонадахнути пороповједник и светоотачки тумач Светог Писма, поготову Светог Писма Новог Завјета.
„Он је превео и протумачио скоро све књиге Новог Завјета. Са Живом Ријечју Божијом и он се сусрео још као млади богослов и од тада се од ње није раздвајао, него се увијек надахњивао и оно је постало насушна храна. Слушање, читање и изучавање и тумачење Светог Писма за њега је, можемо рећи, било, животно дјело. По свједочанству Владике Атанасија, једном је о. Јустин подучио своје ученике „Шта значи бити православни богослов? – Он је одговорио – Значи: тумачити Свето Писмо кроз Свете Оце, притом подражавајући њиховом животу“. Такав је, дакле био и отац Јустин и он је тумачио Свето Писмо следујући Светим оцима и учитељима Цркве, и записаће „Прво треба доживети па разумети, па тумачити“, настављајући „Твори да би разумео – то је основно правило православне егзегезе“. За правилно тумачење Светог Писма потребно је благодатно просветљење.
У великом богословском опусу Оца Јустина, незаменљиво мјесто заузимају његова дјела посвећена изучавању живота и подвига светих Божијих људи. Плод његововог животног рада на том пољу види се у дјелу „Житија Светих“, која су објављена у 12 томова. Отац Јустин није први у српском народу који је састављао и писао Житија Светих, али је међу првима који је на такав начин превео написао и објединио бројна житија у дванаест томова“, истакао је Вујовић.
Овим је завршен округли сто о Светом Јустину Ћелијском а сва излагања ће бити накнадно објављена.
Љубица Вукићевић
