Од многих вољени и уважавани професор Андреј Тарасјев (1933-2024), потомак руских избеглица које су после Октобарске револуције у Београду пронашле свој нови дом, уснуо је у Господу данас, 13. новембра, на дан молитвеног спомена Светих апостола Стахија, Амплија, Урвана, Наркиса, Апелија и Аристовула, Светих мученика Епимаха и Николе Хиоског и Преподобних Спиридона и Никодина. У суботу 16. новембра у 9 часова Света заупокојена литургија ће бити служена у руском Храму Свете Тројице на Ташмајдану. У наставку Литургије ће бити служено и опело новопрестављеном ипођакону Андреју. Вјечнаја памјат!
Андреј Тарасјев је основну школу завршио у Београду, у Руском дому цара Николаја Другог, матурирао је у Другој мушкој гимназији, студирао историју уметности и архитектуру и дипломирао руски језик на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду. Његов живот је обележио педагошки рад са младима, ученицима и студентима, а аутор је десетак уџбеника руског језика и више научних студија из области руске књижевности.
Био је ипођакон Храма Св. Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду, у коме је заједно са почившим протом Дејаном Дејановићем одржао безброј духовних трибина.
Професор Тарасјев је 1972. године на Филолошком факултету, на Одсеку за славистику, основао хор „Лучинушка“, који и данас постоји и ради, негујући словенску песму. Недавно је хор учествовао и на посебној вечери и представљању књиге „Професору Тарасјеву у част“, коју је поводом његовог 90. рођендана приредила мр Бранислава Марковић.
Најтоплије препоручујемо да чујете и једно од гостовања проф. Тарасјева у Радију „Слово љубве“ у емисији „Препознавање“ 2018. године, код наше, данас почивше колегинице Славице Лазић.
Са вама делимо и изузетан текст др Слободана М. Радуловића, објављен на порталу ИН4С пре неколико месеци на тему „Црквено-просветна делатност ипођакона Андреја Тарасјева“:
Ипођакон Анреј Тарасјев рођен је 1933. године у Београду. У Србију и нашу престоницу породица Тарасјев је пристигла током егзодуса руског народа који је уследио током и после Октобарске револуције. Андреј је дете руских емиграната који су у претходним генерацима изнедрили бројне угледне свештенике и официре, међу којима и више генерала. Он је по свему једна сасвим особита, драгоцена и изузетно важна личност просветно-духовног живота у Србији двадесетог и двадесет првог века.
До одласка у пензију био је дугогодишњи професор и лектор за руски језик на Филолошком факултету у Београду, предавач на Вишој економској школи, хоровођа руског Храма Св. Тројице, а последњих деценија служио је као ипођакон у Цркви Св. муч. Трифуна на Топчидерском гробљу. Иначе, имао је „прекид у каријери“ када је за време комунистичке диктатуре, јануара 1962. године удаљен са катедре за руски језк „зато што пева и диригује у цркви“! Један је од наших највећих стручњака за руски језик и књижевност, посебно за класичну руску књижевност, као и за област црквеног појања. Вишедеценијски је хоровођа више црквених и грађанских хорова. Такође је дугогодишњи стручни консултант Патријаршије СПЦ за руски језик, посебно за преводе црквених књига и најсложенијих текстова са руског на српски језик. Са Патријархом Павлом, тадашњим епископом рашко-призренским, успоставио је трајно пријатељство током заједничког рада у патријаршијској Комисији за превод Новог завета.
Аутор је преко педесет научних и стручних радова из области филологије, посебно руског језика, књижевности и историје. Нарочито су драгоцени његови записи и књиге из области историје Руске заграничне цркве у периоду од 1918-1937. године када је њена Митрополија (а једно време и целокупно руководство руске емиграције на челу са генералом Врангелом) имала седиште у Краљевини Србији, у Сремским Карловцима. Из овог периода посебно је драгоцена његова књига о руским монасима и мохињама као обновитељима српских манастира. Занимљиво је да је, између бројних руских и српских архијереја и првојерарх РЗЦ Високопреосвећени Митрополит Антоније (Храповицки) за време својих боравака у Београду био чест гост у стану Андрејевог оца, проте Виталија Тарасјева.
Његов отац, високопречасни крстоносни протојереј о. Виталије Тарасјев био је старешина подворја Руске патријаршије и Храма Свете Тројице у Београду, на Ташмајдану. Иначе, као велики духовник,прота Виталије Тарасјев био је исповедник, између осталих, и Светог Авве Јустина Ћелијског. Андрејев старији брат поч. о. Василије био је парох при Руској цркви у Београду. Његов братанац протојереј-ставрофор Виталије Тарасјев је данас старешина руске цркве у Београду.
др Слободан М. Радуловић
Извор: Радио „Слово љубве“
Фото: интернет архива
