Реферат свештеника Драгана Станишића на Међународној конференцији у Дубаију

Вриједности или врлине имају бескрајну  величину. Традиционалне вриједности разних религија, култура, науке и умјетности су општепознате као сврха и смисао живота човјека.  Врлине љубав, правда, мудрост, храброст и др. још од времена Платона и Аристотела се набрајају као урођене идеје записане у души још прије рођења и људски живот је уствари подвиг да се свагда сјећамо и подсјећамо шта нам је од Бога дато у души као неисцрпни потенцијал. Велика свјетска већина људи готово у свим епохама често се варају или збуњују поводом идеалних представа о савршенству. Оно што није мудрост сматрају за мудрост, оно што није храброст сматрају за храброст и што није добро вјерују да је добро. Ријетки су који, по Сократу, знају колико не знају а многи су они који мисле да знају а не знају. Античка мисао од Хомера, па све касније преко философије и књижевности бави се истином у смислу разликовања савршеног од несавршеног. Истинито је оно што одудара од несавршеног, а ни издалека овдје у чулном свијету не назире се јасно и довољно. Овај дуализам произвео је једно трагично осјећање живота које су у новом вијеку тумачили добро знани егзистенцијалиста Кјеркегор и славни писац Достојевски.

Трагедија и комедија као књижевни жанр од памтивијека илуструју безбројна огрешења поводом највиших врлина и вриједности. Ови писци наводе да је  свјетска већина наклоњена свему приземном и подложна обманама. Свака вриједност је обожавана више него што је практикована, говорили су стоички филозофи. Они отварају питање како је у несавршеном свијету могуће бити што више савршен. Страшни римски цареви по својој бруталности истакли су се вршећи мучења нарочито хришћана. Прва три вијека хришћанства крвава су сасвим од  проливене крви невиних људи. Црква је одољела великим гоњењима и као највишу од свих вриједности истицала вјеру у Исуса Христа као Спаситеља од сваког зла и Побједиоца над смрћу. У спомен светих мученика подизани су бројни храмови свуда по свијету, писане су службе и химне у њухову част и чуване њихове прослављене мошти.

У хришћанском домену, вриједности су оваплоћене у животу побожних и вјерних Цркви Христовој. Настаје један континуитет светости кроз истакнуте чланове заједнице вјерних Христу. Светост  је јединство и савршенство бројних врлина у једној личности. Личност Христова је савршенство свих добара уготовљених и за све оне који им следују. Ранији грчки и римски мудраци имали су сан о савршенству (вриједностима) које немају континуитета у стварности. Умишљена самовриједност је горда и туђа. Хришћанско вредновање је условљено љубављу која по апостолу Павлу не тражи своје већ све сноси, благотворна је, то јест жртвена, непорочна и од вјечности је. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; а када дође савршено онда ће престати што је дјелимично. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетку, а онда чемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (Кор. 13: 8-13).

Традиционална вриједност је континуирана само ако извире из вјечности, а плијени и надахњује оне који су у времену из многобројне свјетске већине. То су људи из свих сталежа, личности које смо имали као ученике и следбенике Јеванђеља Христовог, као наследнике Царства Божијег. Они из свјетске већине које не плијени и не интересује Христова личност су непрекидно у великом дисконтинуитету истиносних вриједности. Код њих се поистовјећују економско и свесилно. Земаљско царство иако апсолутизовано врло често бива релативизовано јер земаљска моћ је често нестална и краткорочна.

Хришћанске вриједности увијек имају персонални основ, а  безличност и богохулност је распад личности. Боговјенчани цареви Константин и Јелена као императори су први са позиција свјетске моћи и позиција свјетске већине зауставили гоњење хришћана, а и сами су били хришћани. У цркви се прослављају као светитељи и ктитори јер су зидали многе храмове и дали значај Светој земљи којом је Христос ходио и многа знамења чинио. Поклоњење светим мјестима имамо континуиранио од њиховог времена до данас. Зна се да у Светој земљи има значајну мисију и Руска црква  у ктиторском и добротворном смислу. Руси. као и Срби. имају своју улогу и у духовном и молитвено-пастирском домену. Хришћанска васељена од времена цара Константина до данас назива се и Православље. Православље – то је континуитет учења изнетог у Символу вјере и потврђеног на Седам васељенских сабора; то је и богословље иконофила (иконољубитеља). Православни Руси су истакнути иконофили, имају чудотворне иконе пред којима се моле и имају безбројна свједочанства помоћи и знакова истинитости светих икона и њиховог чудотворења. Православни Руси имају бројне храмове посвећене Пресветој Богородици. У многим мјестима имају и храмове посвећене Покрову Пресвете Богородице. Познато је како је у тешким временима Русија била избављана често захваљујући Пресветој Богородици. Тај континуитет помоћи непрекидан је до данас.

Русији је данас јако важна сила, духовна снага Православља и зато су на бранику хришћанских вриједности свакодневно на разним бојиштима овог свијета. Традиционалне вриједности: светиња живота, светиња породице, етичност, духовност, вјечни живот, светост –  све то има свој континуитет у Русији. Немогуће је да тај континуитет прекине ђавоља мисао ма које свјетске већине. Они који су изгубили представу и осјећање светости не разумију Православне, нападају их са позиција нагомилане моћи економске и овосвјетске. Тако су нападали Јулијан Одступник и Нерон с мржњом да униште противнике идолопоклонства. Хришћанство се нашло на удару и изнутра и споља већ од самог настанка. Већ је Јуда Искариотски, један од ученика Христових, издао свог Учитеља погрешно схватајући ријеч Христову о Царству небеском које није од овог свијета. А сатана уђе у Јуду, званог Искариотски, који бјеше из броја дванаесторице. И он отишавши договори се са првосвештеницима и књижевницима и војводама како ће им га издати и тражаше згодну прилику да им га изда без присуства народа (Лк. 22: 3-7). Ово је логика маловјерја и безвјерја, често присутна у души човјека када обоготвори пролазно и пропадљиво.

Царство небеско – то су континуиране вриједности које имамо од вјечности и у времену и све до бескраја у вјечности. Свети Серафим Саровски је за оне који му дођу имао поздрав: Христос воскресе, радости моја! То је укратко расположење руске душе, према Достојевском, упечатљиво дато у лику Аљоше у дјелу Браћа Карамазови. Доживљавати присуство другог као радост то је лако у домену хришћанске љубави, али у домену безбожности и отуђености тешко је уопште и замислити добро, а камоли творити.

Ова наша тема Свјетска већина и традиционалне вриједности врло је актуелана и поводом савремених збивања у свијету, гдје су свакодневна ратна дешавања и страдања којима се не назире крај. Чујемо ријечи о агресији и одбрани, правди и неправди, технологији и идеологији и све је то од свјетске већине проглашено као одговорност једне земље – Русије. Право да разарају Русију изгласавају у свјетској већини многе земље, уводе санкције, прекидају односе са Русијом, а уплићу се тајно у све ствари битне за опстанак руског народа и Цркве. Свјетска већина, која је сложна у мржњи према Русији, чини се да све више слаби и умањује се. Многа догађања и буне у градовима рђаво расположених земаља указују на релативност величине те свјетске већине, а на величину и величанственост традиционалних вриједности ПРАВОСЛАВНЕ РУСИЈЕ.