Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 10. децембра, у Саборном храму Христовог Васкресења у Подгорици, служио је годишњи помен блаженопочившем Митрополиту Арсенију (Брадваревићу), који се на данашњи дан прије 61 годину (1963) упокојио у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду, гдје је и сахрањен.
По одслуженом помену сабранима се обратио Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, чије обраћање преносимо у цјелости:
Бог је тако устројио, баш на дан када се сјећамо страдалног пута Митрополита Јоаникија (Липовца), великог броја свештеника и вјерног народа, њиховога узласка на Голготу и пута без повратка, када расвјетљавамо таму наше прошлости, да се на овај дан упокојења светопопочившега Митрополита Арсенија саберемо и да му извршимо помен. Страдање Митрополита Јоаникија било је христолико страдање и завршило се његовом мученичком смрћу, а ништа мање христолико, и још је дуже трајало, било је и страдање наследника Митрополита Јоаникија, Митрополита Арсенија Брадваревића, с тим што се није завршило мученичком смрћу, него се, послије девет година мучења у затвору и у кућном притвору и у понижењу, мирно упокојио као исповједник Христов.
Само ћу истаћи неколико детаља из тог срамног суђења Митрополиту Арсенију, који не служе на част судству тадашње југословенске државе, али њега показују као апостола Христовога који је био ријешио да ради Христа и ради Цркве Божије и одбране свете вјере православне прими свако страдање и свако понижење. Када су га, пошто су га оклеветали и извели на суд, користећи лажне доказе, осудили, у једном моменту су му понудили, говорећи да они поштују његове године и његов чин и њега као човјека, да ако се покаје, казну од једанаест и по година затвора, које је заслужио својим дјеловањем против државе, могу да ублаже и да смање на пола. А ово је рекао: „Ја сам се у мојој архијерејској заклетви заклео да ћу штитити свету вјеру православну и да ћу је проповједати и своју Цркву бранити. А ви сте ту моју дјелатност окарактерисали као антидржавну и као опасну по државу и по народ. Па ако бих се ја сад овдје, пред овим судом кајао, ја бих извршио морално самоубиство и обрукао бих своју Цркву. Према томе, господо, осудите ме вашом најстрожијом казном!“ То је рекао, старац од 70 година, већ оболио, али је био тако јаког карактера и несаломивог духа.
Ипак се догодило нешто што је помрсило конце томе суђењу, јер су кроз то суђење хтјели да поберу и политичке поене па су судницу власти претходно напуниле младих ученика полиције и осталих служби и сaрадника Удбе. Па када је изречено суђење, онда је настао урлик: „Доље издајник! Смрт фашизму!“ и остале ствари да га што више понизе и да што више угрозе Цркву, да Митрополита прогласе као издајника. У читавој тој гунгули и у том ужасу од призора, старом Митрополиту, како је причао Новак Ражнатовић, пришла је једна старица из Катунске нахије, сва у црнини, у короти, и пред свима од Митрополита осуђеног и пониженог узела благослов. Настала је пометња у сали и ту једну бабу су избацили као куфер из сале, али било је касно, пропала им је та приредба. И та баба, ко год да је она била, тражићемо њено име, заслужила је да се помене у житију Исповдједника Христовога Арсенија Брадаревића.
Митрополит Арсеније је пострадао и Богу угодио својом незлобивошћу, али и својом вјером. Заслуге тога светога Божијега угодника, који је исповједио вјеру знајући да ће му то исповједање донијети велико страдање, у нашем времену је велики духовни капитал. Памјат је спомен праведника са похвалама и нама недостају ријечи да би смо истакли све врлине и заслуге блаженопочившега Митрополита Арсенија. Он се уградио у историју Митрополије црногорско-приморске, у историју Српске православне цркве, у њено страдање послератно, али он како вријеме пролази, све више свијетли и његова личност и његове врлине и његове заслуге.
Партијарх Герман је на његовој сахрани рекао следеће на Теразијама: „Вјечне Божије правде, побиједиће правда Митрополита Арсенија!“ Та ријеч блаженопочившега и мудрога Партијарха Германа је истинита и она добија на снази и значају всаки дан како вријеме пролази. Био је осуђен да се његово име заборави и да се не спомиње. Међутим, биће заборављена имена, то је нека историјска правда, оних који су га судили и оних који су га понижавали, а његово име ће се помињати и свијетлити свима нама, Цркви Божијој, у овом времену и у сва будућа времена’.
Текст, фото: Борис Мусић
