У крсној цркви архијерејског дома града Кишињева, познатијој као Митрополитска црква, петог септембра хиљаду деветсто девете године, послије свечаног акатиста, први пут сам се попео на високу црквену катедру, са које сам се гласом који је дрхтао од треме обратио својом пастирском бесједом кишињевској пастви. Тога дана Архијереј није због болести бесједио, а народ је научен на бесједе у таквим данима и не би схватио зашто се на катедри не појављује бесједник. Братија Митрополије је мене наговорила да ”нешто кажем” и ја, потпуно неспреман, без концепта сам изашао да бесједим. Пространи храм је био препун, преовладавали су интелектуалци. У мене је било уперено стотине очију, био сам нов, никоме познат човјек и сви су, сасвим природно, са нестрпљењем чекали да чују новог проповједника.
У прекрасном блиставом храму се зацарила гробна тишина. Учинило ми се чак да се зауставило и трепетно свjетлуцање кандила. Свечана ситуација и образовани слушаоци, и њихова напета пажња су учинили то да је моје лице покрио хладни зној, постао сам као беживотан. Пожелио сам да се што прије окренем, покријем лице рукама и са стидом сиђем са катедре и сакријем се иза високог иконостаса, aли то нијесам урадио.
Подигао сам ниско спуштени поглед, суочио се са оним што слиједи и ријешио: овај народ овдје није дошао из пуке радозналости и не би због тога сатима ту стајао – он тражи истину, а истина је увијек сама по себи проста и природна. И ја ћу,иако неуким језиком, њима говорити истину и они ће истину схватити. Брзо сам се надахнуо, у души ми је неки глас понављао: „Говори! Говори!“. Тај унутрашњи глас је ободрио моје снаге и повратио ми дах који је био заустављен. Најзад осјенивши се крсним знамењем, почео сам своју прву проповјед…
”Саосјећање, осјећај сажаљења, елементарно осјећање љубави према ближњему, заповијест Христова: ”жеднога напој, гладнога нахрани”, не дају ми право да ћутим, и ја ћутати не могу. Та осјећања ме нагоне да вас благочестиви слушаоци, гласно и упорно молим да пружите руку помоћи онима који су осуђени на страдања, који обијају прагове туђих кућа, трпећи гоњења и ругања гомиле, који су погођени својом судбином, за које живот није њежна мајка, него зла маћеха, који на путу карте живота немају ниједну свијетлу тачку, нити ишта радосно нити ишта пријатно. Пружите, понављам, руку помоћи онима који су судбином кажњени, које је заборавио свијет и људи, који ћутке са хришћанским трпљењем носе свој крст, пијући свакодневно, свакога часа, свакога минута своју горку чашу страдања.
Завршивши своју бесједу, сишао сам са високе катедре и кренуо у олтар. На солеји ми је пут преградио официр средње класе, којем је могло бити око четрдесет година. Сложивши своје руке за благослов, он је изустио: ”Хвала вам, баћушка, за дивну бесједу и љубав према сиромасима. Бесједите чешће и тјешите несрећнике”.
Касније сам сазнао да је овај официр мој земљак – поријеклом са Балканског полуострва – само са обала Црног мора, а ја са обала Јадранског. Рекли су ми да је он основао прихватилиште за сиромахе.
После три дана, осмог септембра, добио сам од њега следеће писмо: ”Ваше високопреподобије, многоуважени баћушка! Нека је слава и хвала Богу за све. Прекјуче и јуче сам добио пуно поклона у намирницима и у новцу. Захваљујем Вам се за Вашу подршку. Раније ми нијесу посебно радо поклањали. Потребно је свакоме појединачно напомињати. Молим Вас да ме благословите кад да дођем код Вас у Митрополију. Од све душе Вам желим свако добро и најглавније здравље, душевни мир и спасење. Молим Вас да се помолите за мене. Спасавајте се, спасите и мене. Искрено Вас поштујем И.Г.К….
Ова личност ме је заинтересовала. Одмах сам му одговорио, замоливши његовог курира да сачека док ја напишем писмо. Мој одговор је био кратак. Написао сам му: ”Ваша високоплеменитости! Са осјећањем живе радости журим да одговорим на Ваше драго писмо. Са нестрпљењем Вас чекам код себе, сво вријеме ћу бити кући. Са искреним према Вама расположењем и уважавањем, Ваш јеромонах Мардарије”.
Деветог септембра, послије часова, цијели дан нијесам излазио из келије, са нестрпљењем сам чекао официра који ће бити мој први познаник у Кишињеву. Дуго се није јављао. Најзад, око седам сати увече, кад је већ наступио први сумрак, а испред моје келије се зачули кораци и звук мамуза, знао сам да је он и изашао сам му у сусрет.
Ушавши у келију пошао је према келијском иконостасу пред којим је учинио три земна поклона и прекрстио се. Ми смо се као стари другари цјеливали, сјели и започели разговор.
Самом себи нијесам вјеровао да је ово војник. Знао сам да већина војних лица чита Толстоја, Ренана, Ничеа, или савремене антирелигијске писце. Познавао сам, истина, и такве који су долазили у цркву једном недјељно, али нијесу показивали неки религијски занос као мој сабесједник. Центар нашег разговора било је доброчинство. Он је мени говорио, између осталог о дому за немоћне старице и старце града Кишињева. На крају разговора он ме упита хоћу ли моћи доћи у дом, што сам радо прихватио. Договорили смо се да другога дана у два сата заједно посјетимо прихватилиште. Десетог септембра, тачно у десет минута до два, чекао сам га на вратима Митрополије, гдје је кроз пет минута стигао. Падала је ситна јесења киша, са црквеног крова кроз олуке су се сливали мали потоци, заливајући суву земљу. Са напором се попевши на невелику кочију, он је нешто наредио полицајцу који је ту стајао. Са звоника градске саборне цркве је одзвонило два сата. Кренули смо на десно Александровом улицом, скренули лијево улицом Пушкина и спустили се у доњи дио града. Тротоари старих улица су били пусти. На вратима многобројних трговина стајале су групе Јевреја. Била је тишина, само су жубори поточића и звонца вагонета нарушавали ћутање и тишину. Наша кочија је јурила кривудавим улицама. Недалеко од Вазнесењске цркве, на углу Ивановског сокака, на улазу у невелику бијелу кућу смо се зауставили. Са врата се огласило кућно звоно. Врата су се затресла, отворила се и старица распуштене сиједе косе, опирући се на штап, нас је пропустила. Ушли смо у предсобље. До мене је допирало пјевање симпатичних старачких гласова, пјевање пуно поезије и умиљења. То су пјевале старице. Ја сам разумио ријечи: гдје нема болести, ни туге, ни уздисања, него гдје је живот бесконачни (вјечни)”. Тога часа сам схватио да оне некоме поју панихиду завршавајући: Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих…
Ми смо, кроз уски ходник, кренули према њима. Први сам ја ушао и стао иза свих да својом појавом не бих пореметио духовно стање старица. Једна од њих, стојећи испред свих је читала: Једини си Ти бесмртан који си створио и саздао човјека, а ми смо земни и од земље створени, и у исту ћемо земљу отићи, као што си Ти, Створитељу наш заповиједио и рекао ми: земља јеси и у земљу ћеш отићи, куда сви ми људи одлазимо.
Све оне су, клекнувши на кољена, продужиле да пјевају: умјесто надгробног ридања пјевајмо пјесму алилуја, алилуја, алилуја.
У лијевом углу прилично простране собе висило је десетак икона, пред којима је треперило неколико кандила и свијећа. У средини се издвајала икона Христа Спаситеља. Испред икона је био налоњ на коме су биле положене двије невелике књиге. У једној су записана имена свих умрлих добротвора. Непосредно по завршетку панихиде почео је молебан Сладчајшем Исусу Христу и Мајци Божијој. У другој књизи су имена свих живих добротвора и за њихово здравље се служи молебан.
Док је трајала панихида и молебан старице су често плакале, често су се крстиле и благосиљале добре дародавце.
Тако оне свакодневно свршавају молитве за своје добротворе.
И ја сам пожелио да се заједно са њима молим и молио сам се са сузама. Кад се све завршило И. Г. се њима обратио ријечима: ”Здраво старице“. „Здраво, наш храниоче” чуло се у један глас. Затим је мене представио старицама које су редом, држећи у рукама црне монашке бројанице, прилазиле за благослов.
Њих је било око двадесет, друге болесне и немоћне, лежале су приковане за постељу. Изнад одра сваке од њих је висила икона Христова. Све смо их обишли са ријечима утјехе. На крају куће у одвојеној соби је лежала слијепа католкиња – Пољакиња. Чувши да сам православни свештеник затражила је благослов. Одбио сам је, рекавши да ја нијесам католички свештеник. ”Пред Христом сте ви једнаки, ви имате једнаку власт коју вам је дао Христос – да благосиљате и забраните, отпуштите и свежете”. Тада сам и ја схватио да у хришћанском милосрђу нема ни Јудеја, ни Јелина, ни православног, ни католика.
Тада сам се први пут срео са ужасима болести и немоћима људским.
Све оне плачу и крсте се. Међу њима има племкиња, малограђана, учитељица, војних лица и разних других занимања, али све оне једнако јецају и у тихом кутку завршавају своје земаљско путовање. Овдје сам видио велика дјела хришћанског милосрђа. Тамо сам нашао тихи кутак Христов. Он, кога одсвуда прогоне тамо је нашао кутак гдје би склонио Своју главу. Сви који су натоварени и који страдају, по Његовој ријечи, су Његова браћа, Његова дјеца и ко прихвати оне који су натоварени и који страдају, прихватио је Самог Христа. Одлазећи од њих обећао сам да ћу долазити код њих, посјећивати овај тихи кутак Христов, и да ћу им бити блиски човјек.
У шест сати увече И. Г. ме повео у Митрополију јер није било времена да идемо код њега. Затим смо се сваке суботе сретали у благочестивом и гостољубивом дому породице војника М…. у Кијевској улици. Ишао сам код њега довољно често. Између нас се родила братска љубав и оданост. При сваком нашем сусрету смо говорили о тихом кутку Христовом.
Разматрали смо шта би могли предузети да би се поправило сиромаштво прихватилишта које траје већ дуже вријеме. Не једном смо се оглашавали у бесједама и у штампи. Поклони су долазили периодично, како кад. Бивало је да мјесецима нема прилога, поготово је то учестало последње године кад је пола Кишињева напуштено.
На позив: ”Не заборављајте старице”, који је штампан бесплатно и љубазношћу штампарске редакције ”Друга”, нико није обраћао пажњу.
У болници Гербоветске Општине, деветнаестог марта 1912. године, пет дана пред Пасху, добио сам следеће писмо: ”Драги оче Мардарије! Приближава се Христово Васкрсење, празник љубави и свепраштања, а рад прихватилишта је у критичком положају. Претходних година пред Светом Пасхом свакодневно су ми се јављало и у прихватилиште стизало стотине прилога разних производа и новца. А сада у ове свете дане, несрећне старице су готово сасвим заборављене. За њих радосни празних Свете Пасхе неће бити радостан. Добро би било да ти у новинама напишеш чланак у коме би се обратио друштву за помоћ прихватилишту које је у нужди. Ако ти дозволи здравље, напиши што прије да би до четвртка изашло у новинама… итд.”
Ово писмо ме је потпуно ражалостило. Хтио сам много да урадим али нијесам могао ништа, јер сам лежао у болничкој соби Гербоветске Општине.
”Драги Вања, одговорио сам му двадесет првог марта, како сам прикован за болесничку постељу немогуће ми је да пишем за новине. Ово писмо пише твој бивши колега П., а ја диктирам. Тешко ми је што чујем да наше драге старице неће обрадовати благочестиви приложници за предстојеће празнике Свете Пасхе. Сам предузми нешто да би оне осјетиле радост будућег празника. Ја шаљем молитвене жеље да би Господ скренуо погледе имућних на сиромашно стање милих наших старица; да рука која даје не оскудијева; да би они који траже Христа путевима богато обасутим ружама, у весељу, радости и вјечном задовољству нашли Њега у океану немаштине и јаука, врелих суза и ужаса живота, нашли и добили Њега тамо на крају Кишињева у Његовом тихом кутку…”
Драги читаоче! За мене неће бити веће радости од те ако се ти, прочитавши ово неколико страница, сјетиш немоћних старица и свих таквих са којима се судбина сурово поиграла, који се умјесто топлог кутка стискају у хладним полуразрушеним кућама, који су кочећи се од студени и трпећи мученичку глад спремни проклети богате и имућне и сво окружење и саме себе. Сјети се њихове тешке судбине. Глад,хладноћа, голотиња, унутрашња страдања – то је њихова судбина, то су руже којима је посут њихов животни пут, то су цвјетови са којима се сусрећу свако јутро и вече.
Огледни се, драги читаоче, на њихова блиједа испијена лица, на њихове главе и руке које се тресу као сјенке некога другог нама невидљивог свијета. Зар је то људски живот? Није и није! Несрећници! Живот њихов пун је страдања, одрицања, моралних мучења, жалости, болести.
Они немају друга коме би повјерили своје јаде, своја страдања. На животном путу они не сусрећу саосјећајног човјека који би им се љубазно осмијехнуо и својим топлим сажаљењем загријао њихову душу. Ко ће утолити њихову физичку глад? Ко ће топлим саучешћем отјерати њихове мрачне мисли? Ко ће њежношћу и љубазношћу загријати њихова хладна срца и душе? Ко? Ко? Ко, ако не ти, љубазни читаоче? Кад осјетиш потребу за блискошћу, Христа не тражи на радосним и веселим мјестима и гозбама. Не, тамо га нећеш наћи. Не иди тамо гдје људи усхићени варљивом срећом препуњавају тргове, баште и позоришта. Не иди тамо! Тамо Га нећеш наћи!
Иди тамо на крај Кишињева, Он тамо има тихи кутак. Иди тамо, тамо ћеш се са Њим срести, тамо ћеш Га наћи кад унесеш зрак свјетлости у тамни безнадежни живот бивших жена и мајки.
А кад видиш човјека – ближњега свога, који је у мучном тражењу истине и Бога сишао са правога пута, и у сумраку опасних лутања без компаса и свијетла тражи лик Христов, спасавај га од погибије и пропасти, поведи га тамо гдје Христос у јауцима обитава, покажи му тихи кутак Христов.
Поведи тамо и све пале који су оптерећени бременима гријеха и оне који лутају под притиском лажи и зла и све који се кају због учињених љутих грехова – поведи их у тихи кутак Христов и нека се тамо искупљују дјелима милосрђа.
Ти, богати и имућни, одазови се на зов и тугу оних који страдају, пружи им руку помоћи, не пролази равнодушно поред њих, јер у том случају, ни тебе на Страшном Суду неће препознати Господ Христос, нити ће те примити у вјечне обитељи.
Ти који тражиш Господа Христа у прашуми сујетног живота иди код несрећних и оних који страдају, од њих ћеш научити вјеру и трпљење. Иди и спусти се у доњи дио града и тамо ћеш наћи тихи кутак Христов.
Ући ћеш у скромну, али чисту и пријатну просторију гдје ћеш видјети дивна дјела милосрђа учињена у име завјета Христовога. То је тај тихи кутак Христов којега сам ја прије три године нашао. То је тај тихи кутак Христов у Кишињеву.
Брошура „Тихи Кутак Христов“, штампана је 1912. године у Кишињеву, и сав приход од књиге био је намијењен да се преда на корист дома за немоћне старице.
ЈЕРОМОНАХ МАРДАРИЈЕ УСКОКОВИЋ
Са руског језика превео Александар Вујовић,
професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре
Са благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског и егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија
Манастир Острог
Свети Доситеј Загребачки и
Оданије Рождества Христовог,
13. јануара 2019. год.
(Преузето из часописа Светигора, број 277, васкршњи број, април 2019.)
