Празник Светог Мардарија била разредна слава ученика XXVI генерације обновљене Цетињске богословије (2017-2022)
Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског и егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија, а на предлог разредног старешине професора Александра Вујовића, и одлуком Наставничког савјета Богословије Светог Петра Цетињског, ученици XXVI генерације обновљене Цетињске богословије (2017-2022), прослављали су славу разреда, Светог Мардарија Љешанско-либертивилског и свеамериканског и свеправославног од 12. децембра 2017. када је први пут пререзан колач у славу и част Светог Мардарија у Богословији Светог Петра Цетињског. Ученици ове генерације, предвођени својим разредним старешином професором Александром Вујовићем, учестовали су на прославама Светог Мардарија у његовом родном мјесту у Корнету у Љешанској нахији, у Цетињском манастиру, гдје се налази и честица светитељских моштију, и Цетињској богословији, на академијама и прославама.
У току прослава у Цетињској богословији ученици су угостили бројне званице и госте, међу којима неколико пута Митрополита црногорско-приморског Амфилохија који се са радошћу одазивао и са љубављу долазио да са ученицима прослави славу, подучавајући их и говорећи им о овом великом архијереју Српске цркве и Божијем човјеку.
Ученици су и после завршетка свог школовања на Цетињу, јуна 2022. године, наставили да прослављају Светог Мардарија у свом дому и на мјестима гдје су наставили своје школовање на богословским факултетима, Београду, Фочи, Солуну, Либертивилу, не заборављајући свог небеског заштитника Светог Мардарија и Светог Петра Цетињског, који су их руководили током њиховог школовања и богословског узрастања на Цетињу.
Молитвама Светог Мардарија Љешанско-либертивилског и свеамериканског Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј и спаси нас. Амин.
Лука Вешковић, студент Православног Богословског Факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву и дипломирани богослов XXVI генерације обновљене Цетињске богословије (2017-2022)
Свети Мардарије Корнетско-либертивилски и Свеамерикански и Свеправпославни
Датум празновања у календару – 29. новембар/12. децембар
Празник преноса моштију – 3./16. Јул
Свети Мардарије се, као Иван Ускоковић, родио 2./15. новембра 1989. у селу Корнету, од побожних родитеља Петра (Пере) и Јеле, рођене Божовић. Петар је био капетан племена Ускоковић из Љешанске нахије у Црној Гори. Иван је растао у побожности и љубави према Богу и своме српском роду у Црној Гори, љубећи на исти начин и све остале Словене. Из те љубави се у њему, још од малих ногу, распламсала жеља да служи Богу и ближњем, што је све више подстицало његову намјеру да постане монах. Он ће већ као петнаестогодишњак прећи у Србију гдје је, у манастиру Студеници, руком Епископа жичког Саве примио монашки постриг, а потом и рукоположен у чин јерођакона. Не дуго после тога Свети синод га шаље на школовање у царску Русију. Прво одлази у Духовну семинарију у Житомиру 1906., а двије године потом прелази у Кишињевску семинарију, коју ће са успјехом завршити 1912. Током студија у Кишињеву рукоположен је 1908. у презвитерски чин, поставши тако јеромонах у осамнаестој години живота. У том периоду у младом јерођакону, а потом јеромонаху, све више јача љубав према пан-словенским идејама и он је просто горио жељом да сви словенски народи увек остану непоколебљиви у својој оданости Христу и освештаним предањским вриједностима. На чувену Духовну академију у Петрограду се уписује 1912. (студирајући истовремено и право на петроградском Правном факултету) где ће 1916. дипломирати и постићи степен Кандидата богословља. Током својих студија, јеромонах Мардарије ће се истаћи као изузетан и веома плодан проповједник. Прва књига његових проповеди, из тог руског периода, изићиће из штампе већ 1914. године. Он не само да је био ријетко талентован оратор, него је својим уистину златним језиком умио да подједнако јасно образлаже и оне најсложеније богословске појмове, како високоученима, тако и простодушном народу.
Одлуком Светог синода Руске православне цркве, синђел Мардарије ће 3./16. јула 1917. кренути у Америку да би послужио Српској црквеној мисији у Америци, а под окриљем Руске православне епархије за Америку. Већ после неколико мјесеци боравка у Америци, унапређен је у чин архимандрита и повјерена му је дужност руковођења Српском црквеном мисијом. Предано се дао на организовање црквеног живота, обилазећи мјеста у којима су Срби живјели, учећи их и проповиједајући им. Полако је почео да ниче све већи број српских парохија и црквено-школских општина широм америчког континента, а архимандрит Мардарије ће, нешто касније, започети и изградњу манастира Светога Саве у Либертивилу. После Бољшевичке револуције и пада царског режима у Русији, Руска загранична црква ће Српску мисију у Америци повјерити Српској православној цркви, а идеја архимандрита Мардарија је било стварање самосталне Српске епархије за Америку и Канаду, а под јурисдикцијом Српске православне цркве. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 7. децембра 1925. изабрао архимандрита Мардарија за епископа новоосноване Епархије америчко-канадске. Хиротонисан је на Цвијети 2./15. априла 1926. у београдској Саборној цркви Св. Архангела Михаила.
Вративши се у Америку, први српски владика америчко-канадски се са још већом усрдношћу и до краја пожртвовано предао ни мало лаком пастирском раду у духовном винограду који му је повјерен. Број новоподигнутих цркава ће се из године у годину повећавати, а 1931. освећен је и новоподигнути манастир Светога Саве у Либертивилу. Сви владичини савременици говорили су о епископу Мардарију као о човеку анђеоског живота, несвакидашње свестрано талентованом, који је био ревнитељ са визијом. Владика Мардарије је био невјероватно скроман, смирен, несебичан и вазда спреман да опрости. Величина владичиног опраштања дотицала се највише оних који су му управо и били највећа сметња око изградње манастира и успостављања црквеног реда и поретка у српским заједницама. Чак су и неки свештеници предњачили у осуди и вређању владике светога живота, нежелећи да покажу ни мало поштовања према његовим напорима и жељама у самопрегорном жртвовању за добро Цркве и народа. Владика је рано почео да побољева од туберкулозе, чиме су се његове патње све више појачавале. Не ријетко је морао да се, по строгим љекарским упутствима, упути на лијечење у топлије крајеве са сувљом климом, али и то само на кратко. Владика је дословно сагорио на пољу служења Богу и роду, али је до краја свога маловременог живота светлео вером, надом и љубављу.
После великих мука и патњи услед самопрегорне трудољубивости али не мање и болести, Владика Мардарије је уснуо у Господу 29. новембра/12. децембра 1935. у Универзитетској болници у граду Ен Арбуру у Мичигену. Сахрањен је 5./18. децембра у цркви манастира Светога Саве у Либертивилу. Верни српски народ се, истина не увек истом динамиком, сјећао и сјећа пожртвованог мисионарског рада Светога владике, памтећи посебно и његов физички рад на подизању манастира који је, заиста дословно, својим рукама – циглу по циглу зидао. Памтећи га у својим молитвама, одани његови поштоваоци би у тишини манастирске цркве палили свијеће крај места где је почивао.
Носећи у себи свијест о јединственом подвигу Владике Мардарија, уз непрестана сведочења о мноштву засејаних , али и родоносних бразди које је заорао први српски владика американско-канадски, а уз живо сјећање и подсјећање од стране потоњих српских јерараха на овим просторима, Свети архијерејски сабор је, на предлог Епископског савјета наше цркве у Северној и Јужној Америци, у саборском засиједању 16./29. маја 2015. причислио Владику Мардарија лику Светих, уписавши његово име у Диптих светих Српске православне цркве. Године Господње 2017., на дан 22. априла/5. маја, с благословом Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина, отворено је место гробног почивања Светог Мардарија и његове свете мошти су се пројавиле као нетљене (нетрулежне). После прописаног чина омивања и помазивања, мошти Светог Мардарија су, у новом архијерејском одјејању, положене у, посебно за ту намјену, изрезбарен кивот и постављене с јужне стране манастирске цркве, тачно изнад места где је 82 године почивао Свети владика, е да би вјерни народ долазио да се поклони и целива мошти новопросијавшег светила либертивислког и свеамериканског. А на дан 3./16. јула 2017., тачно сто година од онога дана када је млади монах Мардарије из Русије послан Српском православном народу на северноамеричком континенту, торжествено је, на свеправославном нивоу, прослављено причислење лику Светих Светога Мардарија. Литургијским торжеством је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј, уз саслуживање епископа из свих у Америци дејствујућих помјесних православних цркава.
Молитвама, међу Светима оца нашег, Светитеља Марадрија Либертивилског и Свеамериканског, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин!
+++
