У Читаоници Народне библиотеке „Стеван Самарџић“, 12. децембра 2024. године, одржано је књижевно вече на коме је приређен омаж епском пјеснику Божидару Божу Ђурановићу. Учешће у представљању живота и рада знаменитог епског пјесника узели су протојереј мр Предраг Шћепановић, проф. др Будимир Алексић, народни гуслар Радосав Рајо Војиновић и директорица Народне библиотеке „Стеван Самарџић“ Бојана Ђачић.
Директорица Библиотеке отворила је књижевно вече, поздравивши присутне госте и нагласивши да се вече посвећује „голијском барду који је за сва времена задужио гусле и гусларе, представљању богатог епског стваралаштва Божидара Божа Ђурановића, који се својим стиховима још за живота уписао у непролазни божији родослов“. Бoжо Ђурановић је рођен на Божић 1940. године у Штитарима – Голија. Писао је поезију и прозу. Објавио је збирке епских пјесама: „Вук и Црна Гора“, „Са Дуге и Голије“, „Славни дани и мегдани“, „Славни дани и мегдани“ (друго допуњено издање), „Са крвавих разбојишта“, „Штукеља – кнез голијски“ (драма у стиху), „Војвода Јоксим Кнежевић“, „Не предати славу забораву“, „Аманет“ и историјски роман „Осветник“. Био је члан Удружења пјесника и стваралаца „Сјеверац“, које му је за живота додијелило златни орден кнеза Николе Васојевића. Био је сарадник многих листова и часописа, члан Редакцијског одбора часописа „Голија“, савјетник и сарадник часописа „Гуслар“, кога издаје гусларско друштво „Филип Вишњић“ у Кичинеру – Канада, члан стручног савјета „Гуслар“ из Београда, као и многих гусларских друштава Црне Горе, Републике Српске и Србије. Аутор је надалеко познате пјесме „Суђење сердару Шћепану Радојевићу“, као и најпознатије пјесме на репертоару цјелокупног гусларског миљеа „Погибија попа Мила Јововића“. Први пут су је на грамофонској плочи снимили 1977. године Стојан Шипчић, Лука Караџић, Ђуро Крсмановић и Лабуд Томић. Велики дио његовог стваралаштва ушао je у девет енциклопедија најбољих епских пјесама. Добитник је Прве награде „Хаџи-Радован Бећировић – Требјешки“ за најбољу епску пјесму Србије, Црне Горе и Републике Српске. Народни гуслари Бранко Перовић и Славко Јекнић, у сарадњи са глумцима Мишом Јанкетићем, Данилом Лазовићем и Соњом Јауковић, снимили су чувену Божову пјесму „Књаз Данило и Кадићи“.
Након што је прочитала биографију Божа Ђурановића, директорица је најавила првог госта проф. др Будимира Алексића, који је у самом уводу свог излагања Божидара Божа Ђурановића представио као пјесника који је наслиједио мјесто неприкосновеног српског барда Радована Бећировића Требјешког. И Бећировићеве и Ђурановићеве пјесме, по мишљењу професора, припадају жанру новије српске епике, која је по много чему слична класичним епским пјесмама вуковског репертоара. Његова најпознатија и најпопуларнија пјесма „Погибија попа Мила Јововића“, „први пут је снимљена на грамофонској плочи и то је била прва осмерачка пјесма која је снимљена уз гусле“, рекао је професор, додавши да су о стваралаштву Ђурановића писали бројни истраживачи из домена фолклористике, књижевни критичари, писци, филозофи, и сви су запазили како је пјесник, заправо, популаризовао јуначку епску пјесму. Алексић је истакао да теме Ђурановићевих пјесама, имају веома широк распон, „од старије прошлости, турског земана, преко оба свјетска рата, па до најновијих ратних дешавања српских земаља крајем двадесетог вијека“. Опјевао је многе истакнуте личности и знамените догађаје који су се збили на нашим просторима. Професор је даље истакао да се пјесник у свом стваралаштву ослањао на историјске догађаје, историјске изворе и литературу. Писао је епске пјесме, поеме, драме и романе. Позвавши се на једног од највећих српских пјесника Јована Дучића, који запажа да „пјесма која не живи на устима људским не живи никаквим животом“, професор Алексић је рекао да „пјесме Божа Ђурановића, баш као и Бећировићеве, као и оне непатворено народне, живе на устима њихових сународника, радо се слушају и лако памте, јер приањају за душу оних којима су намијењене“. Пјесме Божа Ђурановића „садрже једну снажну моралну компоненту“, истакао је даље професор, нагласивши да је неопходно указати и на Ђурановићево версификаторско умијеће. Тако је рима у пјесмама Божа Ђурановића заиста успјела, „она чвршће исклеше мисао и изоштри слику, а уз то стихови који се римују лакше се и дуже памте и то у свом изворном облику.“ Професор је даље нагласио да је Божо Ђурановић, поред свог плодотворног књижевног рада, у последњих тридесет година био друштвено ангажовани интелектуалац, истрајно се борио за истину о прошлости Црне Горе и српског народа, борио се против „бројних неистина и фалсификата, а за афирмацију српског идентитета, духовности и културе, тако да слободно можемо устврдити да је етичко и етничко опредјељење Божа Ђурановића чврсто и доследно“. Оно је сво „у знаку вјерности српству и исконским начелима чојства и јунаштва“, закључио је професор Алексић.
Након књижевноисторијског излагања о Ђурановићевој поезији професора Будимира Алексића, директорица Библиотеке је дала ријеч Радосаву Рају Војиновићу, који је говорио о једном непосредном и пријатељском односу који је имао са пјесником. Том приликом Војиновић је истакао да је „тешко говорити о човјеку који је сав свој живот посветио гуслама, традицији, историји, нашем предању, нашем историјском трајању“. Морална идеја по којој смо саздани као народ, по Војиновићевом схватању, је косовска идеја, „идеја која је настала уз струне гусала, то је она идеја да је земаљско за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Тој идеји, по његовом мишљењу, „служимо као народ вијековима.“ Божо Ђурановић, сматра даље народни гуслар, никада није имао дилему чије су српске гусле, и он је до краја служио косовском завјету, тако да „све што је радио у животу било је свједочење тога завјета“. У то име посебно задовољство Војиновић је изразио што је књижевно вече приређено управо на трећу годишњицу од смрти овог епског пјесника.
Након Војиновићевог излагања, директорица Библиотеке је најавила протојереја мр Предрага Шћепановића, који је на самом почетку свог излагања истакао да је Божо Ђурановић „после упокојења Радована Бећировића Требјешког, првозвани епски пјесник који се налазио на развалинама свега онога што су српске генерације и српски народ вијековима стварале“. Представио га је као скромног човјека кога награде нису посјећивале, али су му сјај радног стола и слава српских гусала којима је много допринио „били духовна храна.“ Славу и сјај српских гусала, након Бећиревићевог одласка, по његовим ријечима, вратио је Божо Ђурановић. Правећи реминисценције на прве утиске које му је пјесма „Погибија попа Мила Јововића“ будила још као дјечаку, отац Предраг Шћепановић је рекао да му се никада нису свиђали стихови „нит си вино, нит си вода“, и да управо они упућују на суревњивост црногорску и клевету ко је бољи јунак. Отац Предраг Шћепановић је даље говорио о славној прошлости породице попа Мила Јововића, истичући ријечи његове мајке, црногорске спартанке, која је родила три гласовита сина и која је након погибије сина Луке Јововића рекла да је „сретна као мајка и да га је родила за слободи и јунаштво“, и управо тим ријечима отишла у незаборав. Прича о попу Милу Јововићу отићи ће у незаборав и легенду, „али је требао да се роди један Божо Ђурановић да то његово јунаштво и његову гласовиту личност опише“. Говорећи о скромној и честитој личности Божа Ђурановића, Шћепановић је рекао да је сваки сусрет са њим доживио као Благовијест, завршивши ријечима „сматрао је себе последњим, а у Светом писму се каже да има последњих који ће бити први, и првих који ће бити последњи“. Видјевши га као оног који се духовним очима враћао у прошлост, епски пјесник Божо Ђурановић, по његовим ријечима, „заточеник је косовске мисли, непоколебљиви српски војник уздигнута чела који је корачао путевима Светога Саве, бескомпромисан борац за истину.“ Коначно, „Божо Ђурановић је слуга српског језика, а поезија коју је написао је част српском језику“, рекао је између осталог.
Након бесједе оца Предрага Шћепановића, публици се својом гусларском изведбом представио народни гуслар Рајо Војиновић.
