U Nedjelju 25. po Pedesetnici, a praznik kada naša Sveta Crkva proslavlja Svetog Joanikija Devičkog, odslužena je Sveta Liturgija u Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, kojom je načalstvovao Visokoprepodobni Arhimandrit Sava, iguman manastira Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji. Arhimandritu Savi sasluživali su protojereji-stavrofori Dragan Mitrović i Dalibor Milaković, protojereji: Miladin Knežević, Branko Vujačić, Nikola Pejović i Igor Balaban, kao i đakon Vedran Grmuša.
Tokom Svete Liturgije svima u ovome Svetome hramu obratio se načalstvujući Visokoprepodobni arhimandrit Sava koji je u uvodnom dijelu praznične besjede govorio o glavnoj poruci Jevanđelskog začala o milostivom Samarjaninu, koje kako otac Sava naglašava jeste jedna od najlepših i najdubljih jevanđelskih priča budući da nam ona svjedoči da nas Gospod krajnje eskplicitno uči da je milosrđe i ljubav nešto što nadilazi ljudske granice, nacije i vjere:
,,Jevanđelska priča o Milostivom Samarjaninu je jedna od najlepših i najdubljih priča iako je po samom sadržaju jednostavna, kao i mnogo toga što je Gospod govorio prostim i jednostavnim rečima. Njegove reči dolazile su pravo do srca i nisu bile namenjene umu čovekovom i mudrovanju već onim jednostavnim dušama koje su mogle da razumeju Njegove pouke i Njegove reči“.
,,Gospod nas uči ovom pričom da je milosrđe i ljubav nešto što nadilazi ljudske granice, što nadilazi nacije, što nadilazi vere. Naše je da poznamo lik Božiji u svakom čoveku, da poznamo Boga, njegovu ljubav, njegovu dobrotu u svakome ko pati i strada. Ukoliko čovek to ne oseti i to ne vidi, on ne poznaje Boga. I zato i u današnje vreme i mi, kao hrišćani, kao sledbenici Gospodnji, treba da se iz ove priče učimo, da treba svima pomagati i pokazati milosrđe, iznad poštovanja zakona i pravila Crkve, a ponajviše pomagati i naći se na pomoći onima, koji nisu od našega roda, koji nisu od naše vere, ako su u nevolji i stradanju“. – besjedio je arhimandrit Sava.
u nastavku on je podsjetio na činjenicu da niko nije birao gdje će se roditi i kako će odrasti, ali je naglasio da upravo od svakog od nas zavisi kakvi ćemo biti i kako ćemo odgovoriti na poziv Božiji koji Bog daje svakom čovjeku:
,,Time pokazujemo onu ljubav koju je imao Gospod koji je došao i postradao za sve jednako, negledajući ko je ko jer niko nije birao gde će se roditi i kako će odrasti, ali od nas zavisi kakvi ćemo biti i kako ćemo odgovoriti na taj poziv Božiji koji Bog daje svakom čoveku bez obzira na kojem delu zemljanog šara se rodio. Svako je pozvan od Boga da bude njegov svedok i da nađe put spasenja, a putevi Božiji su neistraživi i neobični i mi ih ne možemo u potpunosti razumeti, ali držimo se naše vere pravoslavne kao luče koja nam ukazuje nepogrešivi put istine i spasenja“.
Arhimandrit Sava je zaključio da žrtva koju prinosimo Gospodu treba biti prije svega žrtva milosti i žrtva ljubavi i da jedino tada naše molitve, djela i riječi imaju ikakvog smisla:
,,Gospod od nas traži da se odreknemo i samih sebe, kaže na drugom mestu: ,,Milost hoću, a ne žrtvoprinošenje.“ Zato je žrtva koju prinosimo Gospodu pre svega žrtva milosti, žrtva ljubavi. Ukoliko nije naša molitva i naš hrišćanski život praćen milostivom ljubavlju, naše molitve, naše reči, naše hvale Gospodu su prazne reči koje odzvanjaju bez ikakvog smisla. Zato je upravo i hteo i te ljude toga vremena da upozori da sve te žrtve koje su prinosili i sve te molitve kojima su se hvalili, ništa nisu, ukoliko nismo sa njima povezali i milosrđe i ljubav prema drugim ljudima“.
,,Gospod nas poziva da ako hoćemo da idemo za Njim da se odreknemo sebe. To je teška zapovest. To ne znači neophodno napustiti ovaj život. To znači napustiti svog starog čoveka koji trune u svojoj palosti sa prolaznim, sebičnim željama u samoljublju i samoživosti. Čovek koji živi čestitim, porodičnim životom, on se odriče sebe i deli svoj život sa svojim supružnikom, i deli svoj život sa svojom decom i to je žrtva odricanja. Tako je i život monaha, isto tako život odricanja od jednog načina života, gde se posvećujemo potpuno Bogu, da bi smo zaživeli novim životom i da bi raspeli staroga čoveka i zaživeli novim čovekom u gospodu Hristu, novim životom koji svedočimo i uzimanjem novoga imena“. – rekao je on.
U drugom dijelu svoje praznične besjede, arhimandrit Sava se dotakao i ličnosti Svetog Joanikija Devičkog navodeći upravo njegov primjer, kao primjer istinske ljubavi i tvrde Božije vjere:
,,Takav je bio i Sveti Joanikije Devički, veliki svetitelj i podvižnik koga danas proslavljamo i koji se posebno svečano proslavlja u manastiru Devič u mestu mučeničkom, mestu krsta, ali i mestu Vaskrsenja. Koliko je puta taj manastir stradao, ali je vaskrsavao iz pepela i iz ruševina, a mošti Svetoga Joanikija Devičkog ostaju sačuvane i ostaju izvor utehe, isceljenja i pomoći. On se odrekao ovoga života i krenuo za Gospodom svim svojim srcem, sa velikom ljubavlju, podvizavao se u molitvi, posvećujući svoje vreme, uzdajh svog srca i molitve Gospodu“.
On je naglasio da svaki svetitelj zapravo jeste svjedok jednoga Svetoga Gospoda Boga, budući da oni projavljuju i pokazuju Gospoda i da se preko njih sila Božija izliva svima nama:
,,Svaki svetitelj jeste svedok jednoga Svetoga Gospoda Boga, Spasitelja našega. Oni projavljuju i pokazuju Gospoda i preko njih se sila Božija izliva poštujući njih. Mi se klanjamo samome Hristu Gospodu i pokazujemo svoju ljubav prema Bogu, a oni nam svojim molitvama pomažu da otvorimo svoje srce da bi se u njega ulila blagodat Božija i ljubav Božija, da bi smo imali više ljubavi i milosrđa prema drugom, jer po tome će nas Bog poznati. Gospod kaže, kada dođe na zemlju, prepoznaće nas upravo po ljubavi koju imamo međusobno i to treba da čuvamo ponajviše“.
,,Ljubavi bez milosrđa, ali i drugih vrlina nema i zato je to najveći podvig i najveći trud, a toga ne može biti ukoliko, ne žrtvujemo ono što je mnogima od nas najveće bogatstvo, veće i od novca i od svega drugoga, a to je upravo naše samoljublje, naša briga samo o nama samim, ne shvatajući da smo pozvani da živimo kao jedno telo Hristovo, kao jedna zajednica, da živimo i delimo Božanski život“. – poručio je na kraju svoje besjede Visokoprepodobni Arhimandrit Sava, iguman manastira Visoki Dečani.
Boris Musić
