У недјељу пред Божић, у недјељу Светих отаца – на Оце, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици којом је предстојао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Проти Далибору су саслуживали протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Никола Пејовић и Игор Балабан, као и ђакон Ведран Грмуша.
Током овог евхаристијског сабрања сабранима се обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је у уводном дијелу подсјетио да је Рождеством Христовим почело спасење, будући да је Христос узимајући све наше гријехе, наше слабости, својим рођењем и васкрсењем даровао свима живот вјечни:
„Црква је 40 дана установила да људи посте, а ових 5 дана претпразничних већ све молитве које пјевамо и химне које узносимо, најављују највећи долазак самога Бога у овај земаљски свет. Први Адам је био заведен змијином обманом и пао у гријех и смрт и долази Христос – нови Адам, који ће обновити првог Адама, нашег праоца и тиме обновити све нас, узети све наше гријехе, узети наше слабости, опростити нам, страдаће ради нас, васкрснуће и ту ће змијину главу смрскати и даровати васкрсење – нови живот свима нама.“
Прота Далибор је у наставку подсјетио да примјер Светих праотаца и отаца Цркве показује да Господ никад ничију наду и уздање у Њега није постидио:
„Заиста, ако се до краја у потпуности препустимо Богу, као што видимо из примјера светих живота праотаца и отаца Цркве које смо прославили у претходним недјељама пред Божић, Господ ће прославити наше име и наша вјера неће бити заборављена, него ће бити уписана у Царству небескоме. Људи често мисле да су без наде, да су заборављени од свих људи и презрени и често мислимо да смо од Бога заборављени. Међутим, када и најмање наде у срцу нашем има, а вјера не престаје, Господ нас тако дивно прослави и узвелича када се најмање надамо, зато што жели да код нас пробуди и изгради стрпљење и нашу смиреност.“
Он је у наставку рекао да сваки човјек има своју борбу духовну и да је живот људски поплочан искушењима, међутим, како даље наглашава прота Далибор, колико год да падамо и гријешимо, ако се истински покајемо, Господ ће нас прославити:
„Не каже Господ тек тако да смирењем и трпљењем спашавамо душе наше. Из смирења ће се пројавити наша вјера, као што се пројавила код ових отаца чија смо имена читали у Јеванђељу, а говоре нам о родослову Гопсода и Бога и Спаса Исуса Христа. Сваки од ових Светих отаца понаособ је имао чудесан живот и разне недаће, муке које су га сналазиле и разна искушења и падали су и они као и што и ми падамо, и они су били људи као и ми, склони паду, али су истовремено устајали од свога пада. Устајали су зато што их је вјера уздизала. И наш живот је такав, поплочан искушењима. Човјек има борбу, непрестано, свакога дана до посљедњег свог даха, цијели свој живот устаје и пада. Колико год да падамо и да гријешимо, ако се истински покајемо, Господ ће нас прославити, као што је прославио и своје праоце, и они су пуно гријешили, али су се кајали за своје гријехове и заиста свијетли примјер свима нама’.
Ево, радост Божића је пред нама, радост доласка Христовог. Не постоји ријечима којима се може исказати, како је то Друго лице Свете Тројице – Син Божији сишао међу нас, овоплотио се ради нас и страдао ради нас, опраштајући нам гријехе наше и дарујући нам живот вјечни. Зато је радост Божића таква, јер да Господ није дошао у овај свет не би било ни страдања Његовог, ни Васкрсења. Као што ни Васкрсења не би могло бити без Божића. Сви се празници један у другом преплићу и сваки празник један другога најављује и велича, као што и ми међу собом треба једни друге да уздижемо, да подржавамо, да заједништво, мир и слога влада у срцима нашим, да једне друге исправљамо, да опраштамо. Много је важно да опраштамо једни другима, јер заиста је живот кратак да га трошимо узалуд на неке безначајне ствари. Толико великих ствари пролази поред нас, да често због неких ситница за који се ухватимо, не видимо те велике догађаје и не спознајемо чињеницу да нам живот пролази узалуд“, поручио је на крају протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Текст, фото: Борис Мусић
