У подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења Велики петак обиљежен богослужбено: ,,Христос је својим васкрсењем од два метра гроба направио мјесто побједе одакле је засијала свјетлост живота.“
На Велики петак, 18. априла 2025. године, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици одслужени су Царски часови са почетком у 8 часова.
У овом богослужењу вјерни народ је пролазио кроз часове исто онако како је и Спаситељ наш, у дане свога страдања ради нас, пролазио кроз многе часове суђења и мука.
Сходно томе и сходно сјећању на страдања Господа нашег, сабрани вјерни народ је са пажњом пратио читање Псалама и Јеванђеља.
У току јутра, дјеца која похађају Школу вјеронауке при Саборном храму данас на Велики петак су фарбали и украшавали васкршња јаја.
Наиме, вјероучитељице Зорка Пејовић и Ана Ненадић окупиле су бројну дјецу која су овом приликом показала своју креативност цртајући и фарбајући васкршња јаја у славу свијетлог и свехвалног васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа.
Такође, са почетком у 15 часова, свештенство Саборног храма је одслужило велико Вечерње богослужење на коме је изнесена Плаштаница, Свето Јеванђеље и Часни крст из Светог олтара у Наос храма и положени су у Христов гроб – на Плаштаницу.
Свештенство Саборног храма се поклонило са свима сабранима изображеном лику Господњем, подсјећајући се тиме саборно управо на Његово страдање, распињање, скидање са Крста, полагање у гроб и оплакивање.
У наставку, са почетком у 19 часова одслужено је јутрење Велике суботе, са пјевањем Статија у спомен Христовог погребења, које су служили протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, Бранко Вујачић, Никола Пејовић, Игор Балабан, јереји Лека Вујисић, Велимир Бугарин, Константин Дојић, као и ђакон Ведран Грмуша.
На крају јутрења, са Плаштаницом се кренуло у литију (опход) Саборног храма док је вјерни народ пролазио испод Плаштанице, улазећи потом у храм.
На самом крају свима сабранима обратио се протојереј Никола Пејовић.
,,Ево нас овдје испред гроба Христовог, гледамо у гроб, гледамо и оплакујемо не Господа који се у њему налази, него род људски који је разапео доброту, спасење, оне којима је вид вратио дао им је могућност да га виде распетога на крсту и да заћуте, онима којима је вратио говор узвикивали су му: ,Распни га распни!“, оне које је васкрсавао из мртвих сада су га похрањивали њега дародавца живота, спаситеља, искупитеља свијета. Има ли ишта страшније у животу од смрти, од гријеха, од растанка и од гроба? Има ли ишта ужасније у човјеку и шта немоћније него у тренуцима, када се човјек сусретне у својој ближој или даљој околини са смрћу?“ – рекао је прота Никола.
У даљем обраћању он је истакао да је Христос својим свехвалним васкрсењем од два метра гроба направио мјесто побједе одакле је засијала свјетлост живота:
,,Човјек је немоћан, каже отац Јустин, пред смрћу као комарац, јер се живот овим нашим видљивим чулима и опипљивим завршава у она два метра гроба. Али тајна човјека и тајна Бога је нешто са свим друго.
Од оног мјеста страве и ужасног пораза човјекова направио је мјесто побједе. Из тога је засијала свјетлост новога живота. Васкрсао је Господ из гроба. Васкрсао је и отворио је не само Његов гроб, него је сишао у дубине Ада“.
Прота Никола је потом рекао да је примајући храну бесмртности на сваком човјеку како ће да припреми за тај сусрет срце и душу подсјећајући да клица васкрслога Христа и данас живи и да ће живјети до краја свијета и вијека:
,,Није ли та сила васкрслога Христа у моштима Светог Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога и свих светитеља које ми прослављамо и чијих се моштију дотичемо? Није ли та сила васкрслога Христа у Цркви Његовој православној, није ли у њој дато да се хљеб и вино претвара и преображава у само Пречасно Тијело Његово и саму Пречасну Крв Његову, не причешћујемо ли се ми тим Тијелом и Крвљу и постајемо бесмртници?
Примамо храну бесмртности, сјеме бесмртности, на нама је само како ћемо да припремимо срце и душу, да ли ће то бити плодна земља или ће бити тврда као камен или пуна корова. Али та клица васкрслога Христа, она и данас живи, живјеће до краја свијета и вијека, јер Христос је васкрсао из мртвих и то је истина на којој се темељи наша вјера и којом се припремамо за васкрсење“.
,,Том вјером у Васкрслога Христа све се другачије види. Другачије види човјек самог себе, другачије видимо једни друге, не посматрамо више једни друге као неку конкуренцију и препреку и противнике и непријатеље, него гледамо једни друге лице у лице, носећи бремена једни другима као вјечну браћу и сабраћу, као оне који иду путем Христа распетога и васкрслога“. – поручио је на крају свог обраћања протојереј Никола Пејовић.
Текст, фото: Борис Мусић
