Уочи Недјеље Светих отаца Првог васељенског сабора, у суботу 31. маја, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржала се свечана академија поводом 1700 година од одржавања Првог васељенског сабора у Никеји.
Поздравно слово изговорио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, кои је у уводном дијелу говорио о значају Првог васељенског сабора у Никеји, чија се 1700. годишњица прославља, појашњавајући концепт саборности који прожима живот Цркве.
„Сама Света Тројица, Отац и Син и Свети Дух, пројављује се као један Свети сабор и то пројављивање откривено је нама кроз Свето писмо, не приликом стварања свијета – макар не тако јасно, него када се говори о стварању човјека. И тамо пише да се Света Тројица сабрала, то ишчитавамо кроз оне ријечи Божије: Да створимо – у множини. Претходно се чита да: Створи Бог небо и земљу – говори се у једнини, а када Бог ствара човјека био је један сабор, једно савјетовање. И ту се пројављује Света Тројица као сабор Свете три личности, сабране у љубави Божанској, у мудрости Божанској, у доброти, у правди, истини.“
У наставку Митрополит Јоаникије је говорио о посебном значају Првог васељенског сабора који је, како је оцијенио, био Светодуховски догађај:
„Можемо рачунати да је послије Апостолског сабора у Јерусалиму, био кључни, темељни, управо овај Сабор светих отаца који прослављамо ове године. Први васељенски сабор, који је заиста био под надахнућем Духа Светога, био је Светодуховски догађај, јер су тада донешене изузетно значајне одлуке за живот Цркве Божије. Треба имати у виду да се Црква тек била ослободила од гоњења, почела да живи слободу, али су се одмах пројавила искушења унутар саме Цркве. Аријева јерес која је раздирала изнутра и разједињавала Цркву Божију и наносила огромну штету, а онда, по иницијативи Светих отаца са различитих крајева васељене и уз подршку Светога цара Константина, одржан је Први васељенски сабор у царском граду Никеји и у царевој палати, и оповргнута је Аријева јерес.“
Митрополит Јоаникије је закључио да заправо оно што чини један сабор Светодуховским догађајем јесте када ставимо љубав према Цркви изнад личних интереса и егоизама.
„Сабор је Светодуховски догађај када успијемо да благодаћу Божијом, превазиђемо наше људске слобости и мане и када изнад наших слобости ставимо нашу љубав према Цркви и када смо спремни да се жртвујемо и да жртвујемо своју себичност, понекад и своја нека размишљања, јединству Цркве Божије, односно Господу и Спастељу нашему Исусу Христу који Духом Светим руководи Свете саборе. Нарочито то важи за Први васељенски сабор
Нека буде срећан празник и посебно срећан овај велики јубилеј 1700 година Првог никејског сабора. Са овом академијом тек почињемо да прослављамо овај велики јубилеј“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Бесједу свечане академије произнио је протојереј Благоје Рајковић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу.
У бесједи прота Благоје разматра историју хришћанске Цркве, фокусирајући се на Први васељенски сабор у Никеји и почиње објашњавањем како се црквена историја традиционално дијели на три периода: Од Педесетнице до Миланског едикта (313. године), од 313. године до Великог раскола – Велике шизме (1054. године) и од 1054. године до данас.
Он је истакао да је владавина цара Константина означила истинску прекретницу за Цркву Божију. Године 313. Константин и његов савладар Лициније издали су Милански едикт, дајући слободу вјероисповијести хришћанима. Међутим, прогон се наставио у источним провинцијама под Лицинијем све док га Константин није побиједио 324. године.
Прота Благоје се затим фокусира на аријанску јерес која се појавила током овог периода. Арије, образовани презвитер из Александрије, доводио је у питање природу Свете Тројице, посебно у погледу учења да је Син Божији створен и да има почетак. Ово учење је осудио епископ Александар Александријски, али је Арије добио подршку од епископа Јевсевија Никомидијског и других, што је изазвало подјелу унутар Цркве.
Цар Константин, забринут због ових подјела, сазвао је Први васељенски сабор у Никеји 325. године. Сабор је окупио 318 епископа из цјелог хришћанског свијета, са приближно 2.000 учесника, укључујући њихову пратњу. Сам Константин је присуствовао сједницама и покушао да олакша дискусије.
Достигнућа Сабора
Коначно, Сабор је осудио аријанизам и формулисао Никејски Символ вјере, који је касније допуњен на Другом васељенском сабору у Халкидону. Сабор је такође утврдио правила за израчунавање датума Васкрса и издао 20 канона којима се регулишу различити аспекти црквеног живота, укључујући митрополитски систем и захтијев да се епископи састају најмање два пута годишње, наглашавајући притом важност саборности.
Духовни значај Светих отаца I васељенског сабора
Протојереј Благоје Рајковић закључује своје обраћање наглашавајући да се црквени Оци поштују не само због одбране вјере као философског система, већ и зато што је њихова одбрана проистекла из њиховог унутрашњег духовног живота, из њиховог унутрашњег бића, њихових срца и светости њихових живота. Ректор Цетињске богословије подстакао је и на следовање њиховом примјеру, напомињући да вријеме јереси нажалост није прошло ни до данас.
У културно-умјетничком програму академије учешћа су узели: Хор Светог апостола и јеванђелисте Марка из Подгорице са својим подмлатком – дјечијим хором, Хор Преподобне мати Ангелине из Никшића, народни гуслар Максим Војводић, као и вокални солиста Тијана Вучетић.
Текст, фото: Борис Мусић
