У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици представљена је у суботу, 14. јуна, књига ,,Луча моја што ми ведри дан” ауторке Весне Стојановић. О књизи су говорили: протојереј Никола Пејовић, рецензент др Тамара С. Пилетић, пилот Никола Поповић и ауторка. Током вечери стихове пјесама су рецитовали ученици Гимназије ,,Свети Сава” из Подгорице, а наступио је и дјечији хор Школе вјеронауке при Саборном храму.
Књига ,,Луча моја што ми ведри дан” је збирка пјесама и размишљања мајке која је изгубила свог најмлађег сина Петра у трагичној несрећи која се догодила на Васкрсни уторак.
Прота Никола Пејовић, старјешина Саборног храма у Подгорици, поздравио је све присутне и изразио захвалност на њиховом присуству. Објаснио је да је Црква изграђена не само да би се дивило њеној љепоти, већ да би се свједочило вјери у васкрслог Христа и да би се ходало путем свјетлости. Позвао се на Његошеве ријечи из дјела „Луча Микрокозма“, напомињући да се истинска срећа не може наћи на земљи. У наставку је говорио о томе како је смрт прави непријатељ човјечанства и да само проналажењем смисла у животу и превазилажењем смрти, човјек може истински испунити своју сврху. Отац Никола је напоменуо да вријеме свих ових догађаја има дубље значење више од случајности, повезујући се са празником Светог Јустина Ћелијског. Он је посебно изразио дивљење созерцавајући снагу, мудрост и вјеру ауторке у претварању своје туге у стихове освијетљене Христовим васкрсењем.
,,Ови стихови, вјерујте ми, а то ми свештеници најбоље знамо, су у рангу оних стихова који су писани у току Страсне (Стадалне) седмице, када се служи служба коју зовемо плач Мајке Божије, када она оплакује својега Сина који виси на крсту, али га оплакује, не као она без наде, и не као она која не вјерује Сину своме да оно што је обећао да ће то и остварити, него са дубоким болом и патњом прожимајући светом надом у васкрсење и поновни сусрет. Као што се старац Зосима клања Карамазовима у чувеном роману Браћа Карамазови и ја умјесто ријечи које ми недостају у овом тренутку, дубоко се клањам вјери Весниној, снази Весниној, мудрости Весниној и свим оним што је Весна донијела, а вјерујте да је у ових, ево, 20 година колико сам свештеник, нико тако, сад ћу бити мало и личан, у мој живот није донио толико вјере и наде и љубави“. – поручио је између осталог протојереј Никола Пејовић.
Ученици су рецитовали пјесму „Тумарање долином смрти“, која истражује дубине вјере и предаје своју наду и поуздање Богу након сломљености и одабира оно духовно умјесто материјалног и проналажење смисла у патњи. Пјесма сугерише да љепота, доброта и осмијеси не могу једноставно нестати, већ ће пронаћи већу димензију, боју, дубину и свјетлост у другом царству – Царству небеском.
Рецитована је затим пјесма „Трезор љепоте“ која изражава мајчино одбијање да прихвати смрт свог сина као трагедију, умјесто тога видјећи његов живот као благослов, а његову љепоту као нешто што му је донијело Царство божије. Пјесма говори о осјећају синовљевог присуства у причама и осмјесима сваког дана и изражава вјеру да је љубав најдужа молитва пред Богом.
Никола Поповић, Петров пријатељ и колега пилот, подијелио је успомене на Петра, описујући га као некога ко је показао шта значи бити пријатељ и подржавати друге. Нагласио је да је Петар прије свега био човјек, показујући кроз дјела свог живота искреност, лојалност и саосјећање. Поповић се присјетио како је Петар увијек био ту када је било потребно, одговарао на позиве и поруке, а никада није оптерећивао друге својим проблемима упркос томе што је био осјетљив. Поменуо је како је Петар преузео одговорност за своју породицу након очеве смрти и закључио да ће Петар заувијек остати дио њихових живота и сјећања.
Након обраћања господина Поповића, ученици Православне гимназије „Свети Сава“ рецитовали су пјесму „Пут“ у којој се Петрова мајка обраћа њему – пријатељу и сапутнику који доживљава бол, сјећања, тугу и неправду. Она сугерише окретање ка небу као свакодневном хљебу, тражење исцијељења за ране и проналажење пута који води ка миру и слободи. Пјесма описује овај пут као пут само за изабране који нису пронашли срећу на земљи, али су препознали тајну љепоте и доброте, чувајући себе за вјечност.
Пјесма „Неки синови рађају мајке“ истражује како синовљеве врлине и љепота могу учинити мајку поносном, иако се она осјећа недостојном таквог благослова. Описује како је Бог препознао синовљеву лепоту и одвео га у своје баште да га заштити од зла, остављајући мајци терет ношења туге раздвајања, знајући да ће њене чисте сузе и душа добити опроштај и спасење од Господа Христа.
Др Тамара Пилетић, рецензент ове књиге, представила је своју рецензију описујући је као „књигу испуњену дубоким болом и непоколебљивом вјером, која освјетљава пут ка разумијевању смисла живота и смрти.“ Објаснила је да књига почиње народном пјесмом „Јаленче“, која символизује жртву и искупљење. Књига је структурисана у шест поглавља која се одвијају попут духовне тужбалице испуњене љубављу и снажном вјером. Истакла је специфичне пјесме попут „Тумарање долином смрти“, „Молитва Мајци Божијој“ и „Јутро скупље вијека“, анализирајући њихове теме трансформације кроз патњу, молитву и наду у васкрсење. Др Пилетић је закључила да књига служи као споменик Петру, младићу који је волио висине и даљине и који се, према ријечима његове мајке, од рођења припремао за Царство небеско.
По обраћању уважене рецензенткиње др Тамаре Пилетић рецитоване су двије песме: „Јутро скупље вијека“, која говори о ишчекивању лијепог буђења после смрти када ће све ране бити зацијељене и вољени се поново ујединити, и „Буђење“, која супротставља свјетске поруке о томе да будемо јаки и успјешни са стварношћу људске крхкости и важношћу његовања сопствене душе. Друга пјесма подстиче буђење душе, њено прихватање и проналажење мира у њој.
Весна Стојановић, ауторка књиге и Петрова мајка, изразила је захвалност свима на подршци, посебно свештенству на челу са старјешином протојерејем Николом Пејовићем, као и особљу Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици што су омогућили представљање књиге на овом светом мјесту. Објаснила је да њена књига није била замишљена као књижевно или стилско достигнуће, већ као документација њене борбе, надајући се да би могла помоћи другима у тренуцима безнађа. Описала је проналажење снаге у љепоти и свјетлости током својих најмрачнијих тренутака, одбијајући да дозволи горчини или мржњи да залијече њене ране. Умјесто тога, изабрала је њежност, љубав и топлину као свој љековити мелем. Весна је подијелила како је све што је научила у животу изронило из њене подсвијести да би је спасило, помажући јој да обнови своје сломљено срце. Поменула је Његоша, Светог Петра Цетињског, Паскала, Теслу, Миланковића, Андрића и многе друге као изворе истинске просећености у богопознању. Закључила је изјавом да је књига њена обавеза према Богу, а затим и према њеном сину, објашњавајући да без Бога више не би имала ни свог сина. Завршила је васкршњим поздравом „Христос васкрсе“, потврђујући своју вјеру у васкрсење.
,,И само ће љубав спасити свијет. У свему што сте радили, научили, прочитали, тражите упориште, знаке поред пута и наћи ћете их. Мени су били довољни. Ова књига је била моја обавеза. Прво према Богу, а онда према сину. Ја сам у једном тренутку мислила да кажем прво према сину, па према Богу. Али разумјећете, ако нема Бога, ја немам више сина. Али ја и моје мајчинско срце не осјећа тако. Не смије тако бити. Доброта је највећа мудрост, то је рекао један славни пјесник. Ово вече је тога потврда. Окупио нас је (Петар) поновно све својом, добротом и радошћу. У Христовом васкрсењу је нада наша, нада људска и све дивне младости и љубави наше спасавају се тиме и живе као и мој анђео Петар. Зато свима вечерас најскреније захваљујем што сте ту и гласно са вјером мајке Петра, који је на Васкрс узет, има ли већег знака, поздрављам вас васкршњим поздравом: Христос васкрсе!“ – рекла је на крају ауторка књиге и Петрова мајка Весна Стојановић.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
