Књига „Није било узалудно“, проф. др Милована Бојића промовисана је синоћ, 18. јуна 2025. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
О књизи су говорили: Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, Манојло Мањо Вукотић, издавач, Славенко Терзић, академик, Бећир Вуковић, књижевник, др Александар Саша Радовић, директор Клиничког центра Црне Горе, Војин Ћетковић, глумац и проф. др Милован Бојић, аутор.
„Није било узалудно“ је аутобиографска књига др Милована Бојића. Од дјетињства у Липову код Колашина до доласка у непозанти велеград… Од студија медицине, до политике… Од хашких пацијената Милошевића и Шешеља, до изградње Института „Дедиње“ који је израстао у једну од најпознатијих болница за срце у свијету.
Ова књига је искрено, поучно свједочење професора др Милована Бојића, јер је на решету сјећања просијао свој узбудљиви вишедеценијски живот.
Протојереј мр Предраг Шћепановић је отворио вече поздрављајући Високопреосвећеног Митрополита Јоаникија, др Бојића и друге угледне госте, укључујући представнике дипломатског кора из Србије и Црне Горе. Цитирао је изреку о људској срећи која потребује само хљеб, слободу говора и књиге – елементе који одражавају животну философију Милована Бојића. Представио је Бојића као некога ко се од пастира у Липову, уздигао до познатог љекара који је помогао многим људима.
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је благословио ово вече, рекавши како Господ дарује дјецу многим даровима, попут интелигенције и креативне енергије. Напоменуо је да корице књиге приказују Бојића управо као дијете са очима које могу „да обухвате цио космос“. Похвалио га је што је развио своје Богом дане таленте не само за себе, већ и за добробит свог народа, домовине и Цркве. Митрополит је истакао Бојићево одлично образовање, научна и политичка достигнућа, као и његову вјештину говорника са фотографским памћењем.
У наставку свог обраћања Митрополит Јоаникије је примијетио да проф. др Милован Бојић није био само успјешан и вољен, већ се у животу и раду суочио и са значајним противљењем високих ауторитета у науци и политици. Похвалио је његову способност да превазиђе изазове кроз истину, доброту и опроштај, често претварајући противнике у пријатеље и сараднике, као и Бојићев хуманитарни рад, спасавање многих живота без обзира на то ко су они били, и његову улогу црквеног добротвора, изградњу двије цркве у Липову и допринос изградњи треће.
Модератор прота Предраг Шћепановић представио је г. Манојла Мања Вукотића, издавача Бојићеве књиге, преко издавачке куће – „Вукотић Медије“, описујући га као некога ко је дао значајан допринос новинарству и издаваштву у Србији и Црној Гори.
Манојло Мањо Вукотић је говорио о јединственој природи Бојићеве аутобиографије, напомињући да за разлику од многих аутобиографија гдје је аутор главни лик, у овој књизи главни лик је срце – срце пацијената, хирурга и медицинских тимова. Описао је Бојићево путовање од Липова, преко образовања у Норвешкој, гдје је радио као чистач тоалета док је студирао, до тога да постане пионир кардиохирурга у Србији. Вукотић је детаљно описао Бојићеву одлучност да обавља трансплантације срца у Србији упркос многим противљењима и његово стварање Института „Дедиње“ као кардиолошког центра свјетске класе.
Вукотић је наставио описујући Бојићеву истрајност кроз бројне политичке препреке, укључујући и његову визију о изградњи „Дедиња 2“ (другог кардиолошког института) која је у почетку одбијена. Поменуо је како је Бојић био политички маргинализован након револуције у Србији 5. октобра 2000. године, али се на крају вратио да заврши своју визију. Напоменуо је да се Бојић суочио са 792 испитивања, 112 судских рочишта и 19 тужилаца током 15 година, али никада није осуђен ни за какво кривично дјело.
Академик Терзић, историчар из Пљеваља и члан Српске и Руске академије наука и умјетности, описао је књигу као свједочанство човјека са осјећајем мисије од раног дјетињства. Пратио је Бојићев пут од студирања у Београду до постајања шефа кардиоваскуларне клинике на Дедињу 1992. године. Терзић је напоменуо да књига служи као историјски извор са вриједним свједочанствима о личностима попут Милована Ђиласа, Драже Марковића, Слободана Милошевића и Митрополита Амфилохија. Истакао је Бојићеве извештаје о НАТО агресији 1999. године и пучу 5. октобра 2000. године у Београду.
Терзић је такође говорио и о Бојићевом кратком мандату као министра здравља Србије, током којег је покушао да реформише здравствени систем, захтијевајући од љекара да бирају између рада у јавним и приватним установама. Детаљно је изнио Бојићев извјештај о догађајима од 5. октобра 2000. године, укључујући и његов разговор са Милошевићем те вечери. Академик је своје слово закључио тиме да је Бојићев прогон, након политичких промјена, трајао 15 година, са бројним испитивањима и судским рочиштима, али је завршен без икаквих осуђујућих пресуда.
Војин Ћетковић, познати српски глумац, из књиге „Није било узалудно“ је прочитао одломак, који описује како је Бојић пронашао потенцијалног донатора органа у Новом Саду у јулу 1995. године. Прича је детаљно описала његову одлучност да пронађе приложника, провалу у болнички вешерај, како би се са колегом прерушио у особље, да би ушао у одјељење интензивне његе. То је довело до прве успјешне троструке трансплантације срца, јетре и панкреаса у Србији 11. јула 1995. године.
Бећир Вуковић, пјесник, уредник часописа „Српски југ“ и пријатељ из дјетињства Милована Бојића је анализирао неколико формативних сегмената из Бојићеве књиге. Описао је архитипску сцену из дјетињства у којој млади Милован сусреће Ћира Радовића (оца будућег Митрополита Амфилохија) како јаше коња кроз снијег, да би прославио црквени празник током комунистичког времена. Вуковић је то протумачио као морални компас за Бојићев живот. Такође је говорио и о његовој одлуци да студира медицину умјесто књижевности на очев наговор, као и о смјелој интеракцији са Слободаном Милошевићем, гдје му је Бојић предложио да среди запуштени гроб свог оца.
Др Александар Радовић, директор Клиничког центра Црне Горе и кардиохирург, говорио је о пионирском раду др Бојића у успостављању трансплантације у Институту „Дедиње“ 1992. године. Описао је како је он преузео затворени објекат и трансформисао га у кардиолошки центар свјетске класе упркос бројним изазовима. Радовић је детаљно описао Бојићеву одлучност да обавља трансплантације срца у Србији, укључујући његову контроверзну куповину 300 свиња за хируршку праксу и регрутовање најбољих медицинских специјалиста из цијеле Србије и иностранства.
У наставку, др Радовић је подијелио своје лично искуство са колегом, описујући како му је Бојић помогао да унаприједи своје медицинско образовање. Напоменуо је да чак и шест година након што је он напустио Институт „Дедиње“, особље и даље свакодневно говорило о њему – неки са страхом, неки са љубављу. Радовић је истакао Бојићево међународно признање, укључујући сусрет са Дентоном Кулијем, првим успјешним хирургом за трансплантацију срца на свијету. Своје обраћање је закључио надом да ће се у Црној Гори развити програми трансплантације, инспирисани Бојићевим достигнућима.
Аутор књиге др Милован Бојић се захвалио уваженим гостима и свима на пажњи, објаснивши да је написао књигу не да би прославио себе, већ да би показао како неко његовог поријекла може, кроз околности, доћи до позиције да утиче на догађаје. Размишљао је о значењу живота, наводећи да живот нису дани који пролазе, већ дани које памтимо, не роман који нам се дешава, већ онај који сами пишемо. Нагласио је да трагедија живота није смрт, већ оно што умире у нама док смо живи – част, достојанство и поштење.
Др Бојић је подијелио своју медицинску филозофију, цитирајући Толстоја да осјећај бола чини човјека – човјеком, али осјећај туђег бола, чини га двоструко човјеком. Нагласио је да је током цијеле каријере давао предност пацијентима, никада не искоришћавајући њихову патњу за материјалну добит. Описао је како чак и сада долази на посао у 4 ујутру и лично се бави жалбама пацијената. Бојић је нагласио важност знања и континуираног учења у медицини, напомињући да незнање може бити смртоносно.
У свом закључку, проф. др Милован Бојић се осврнуо на то зашто његова књига носи наслов „Није било узалуд“. Навео је достигнућа попут извођења првих успјешних трансплантација у Србији током међународних санкција 1995. године, изградње кардиолошких центара на Дедињу упркос оспоравањима и противљењима, увођења 37 нових медицинских процедура у српско здравство и формирања бриљантног научног тима. Бојић је истакао своју философију одговарања на мржњу добротом и захвалио се свима на присуству, посебно одајући признање блаженопочившем Митрополиту Амфилохију.
Текст: Борис Мусић
Фото: Жељко Драшковић
