На Видовдан, када наша Света црква прославља Светог мученика Кнеза Лазара и свете српске мученике, одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј Игор Балабан. Проти Игору саслуживали су протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји: Михаило Вуковић клирик Епархије Жичке-протонамјесник ужички, Бранко Вујачић и ђакон Ведран Грмуша.
Прота Игор Балабан започиње своје празнично слово говорећи о спомену на кнеза Лазара и оне који су страдали с њим у Боју на Косову 1389. године, као и на мученика Вида и Светог пророка Амоса, као и на спомен српских патријараха Јефрема и Спиридона.
У даљем обраћању прота Игор даје осврт на прочитано јеванђелско зачало, цитирајући ријечи Господње упућене својим ученицима: „Ко вас убије, мислиће да Богу службу чини.” Он објашњава да прогонитељи не убијају Хришћане зато што су побожни, већ зато што вјерују да су Хришћани далеко од Бога и да је њихово убиство услуга Богу. Овај парадокс се примјењује и на Светог кнеза Лазара и његове храбре ратнике који су прошли кроз овакво страдање.
Он у наставку акцентује да Бог јеванђелску истину и благу вијест не шири и не објављује силом и мачем. Он истиче да је свијет свакако већ препун насиља и тирана који вјерују да ће њихова пролазна моћ оставити трајан траг. Цитира изреку да „Коме закон лежи у топузу (сили), трагови му смрде нечовјештвом“ сугеришући да би Бог када би вјеру у њега утврђивао страхом и силом био гори од земаљских тирана када би дјеловао на тај начин.
Прота Игор појашњава да Бог тражи од човјека да буде вјеран, а не невјеран, да не одустаје од Њега и вјере ни по цијену живота, али, да истовремено никада не наноси зло онима који га прогањају. Он каже да би хришћани требали бити спремни прије да изгубе главу него да порекну Христа, али да никада не би смјели да чине штету својим прогонитељима. Овај принцип је основа мучеништва Светог кнеза Лазара.
У другом дијелу пастирског слова прота Игор описује како је Лазарова тежња за истинском духовном слободом и Царством Божијим и непролазним кроз вјекове доносила велике плодове, дајући примјер генерацијама које су дошле и које су се бориле за слободу између осталог и у Балканским ратовима и Првом свјетском рату. Цитира стихове из традиционалне пјесме ,,Земаљско је замалена царство, а небеско је увијек и довијека” по којима и Свети кнез Лазар одлуком да положи живот свој са ближње своје заправо се одлучује за вјечно небеско царство – Царство Божије а не за привремено земно царство. Он у наставку појашњава да је ово парафраза учења Господњег у којем Господ експлицитно наводи да нема човјек користи ако задобије и цио свијет, а изгуби и науди ономе што је најпретежније, а то је душа.
Лазарев избор да положи свој живот у одбрани народа и вјере је исправан избор који је сачувао српски хришћански идентитет и који је постао примјер и образац свим нараштајима.
Због те истине је страдао и Свети цар Лазар. Та борба за духовну слободу донијела је велике плодове после много вијекова, нажалост, и у борби за тјелесну слободу. Није било лако, али је инспирисала управо та духовна борба, Светога кнеза Лазара. Инспирисала је и оне јунаке који су у Балканским ратовима, у Првом свјетском рату ослобађали послије све ове крајеве од вишевијековног окупатора. Али шта је дакле било у њеној подлози? Шта је била основа тога ослобођења? Могао је кнез Лазар прихватити туђу вјеру и да каже савоме народу: Народе драги, нема нам друге, велика је сила пред нама. Дајте да сачувамо, ја ћу остати ваш владар, нећу више бити Лазар, али ћу остати ваш владар и живјећемо равноправни у тој великој империји, царавини која хоће да нас пороби. Нећемо више бити тлачени. Међутим, није тако Лазар поступио него је рекао, како народни пјесник каже: ,,Земаљско је замалена царство” Лазар ризикује своје земаљско царство и у име читавога народа нашега прави тај избор и каже: ,,Небеско (царство) је увијек и довијека!”” – поручио је прота Игор.
Прота Игор је направио паралелу са жртвом предака који су кроз дугу историју жртве и страдања стамено и непоколебљиво подносили глад, жеђ, ропство и крварење без одрицања од своје вјере – са лаганим компромисима које смо имали прилику видјети у данашњим временима када су људи зазирали од Цркве и вјере ради тога да сачувају посао или плату. Он критикује став који се огледа у томе да воле и исповиједају Бога „у својим срцима“ али заправо нису вољни да своју вјеру покажу кроз дјела. Говори о заблуди која се пласира кроз многе кругове идеолошке и медије просутна као замјена теза, а то је да Срби славе пораз на Косову. Објашњава да је важно то што су мученици и страдалници косовски остали запамћени као мученици и свједоци вјере, баш као што су то Свети Георгије побједоносац и Свети Димитрије, и да је Лазарево мучеништво посебно у смислу његовог свједочења тврде Божије вјере и љубави за отачаство и ближње што је еклатантан примјер свим нараштајима, јер оно што заправо жива Црква слави и прославља јесте мучеништво.
Прота Игор је завршио своје пастирско слово молитвом у којој се моли да народ Лазарев од Светог кнеза Лазара научи поуку и да нас Бог прими као своје вјерне синове и кћери у Његово царство – царство које је вођено љубављу, а не силом, царство Оца, Сина и Светог Духа.
Текст, фото: Борис Мусић
