Дугогодишњи парох великохочански протојереј-ставрофор Миленко Драгићевић, који се после дуге и тешке болести упокојио 5. јула, сахрањен је на градском гробљу у родној Лозници у понедјељак 7. јула 2025. године. Претходно је у храму Вазнесења Господњег у Лагатору опијело блаженог спомена оцу Миленку служио викарни Епископ Патријарха српског Г. Порфирија Његово преосвештенство владика новобрдски Иларион који се обтатио окупљеним вјерницима бесједом говорећи о свештеничком лику оца Миленка.
На опијелу је прочитано и поздравно слово које је послао ректор Призренске богословије у Нишу отац Дејан Крстић.
Од проте Миленка као школског друга и колеге свештеника опростио се и до скорашњи свештеник лознички отац Милан Алексић, док су се, у име парохијана из Велике Хоче и Ораховца, опростиле професорице Оливера Радић и Јована Баљошевић.
На сахрани је било пуно људи, а из Ораховца и Велике Хоче су дошли организовано аутобусом и у више аутомобила.
Прота Миленко је рођен 1956. године у Тршићу, где је завршио основну школу. Са мајком долази на Косово и Метохију, у манастир Девич, 1971. године. Исте године уписује богословију ,,Св. Кирила и Методија,, у Призрену коју завршава 1976. године. У новембру 1978. године се жени девојком из свога краја, Радојком, а већ у децембру, у манастиру Девич, на празник Св. Јоаникија Девичког, тадашњи владика рашко-призренски Павле( потоњи патријарх српски) га рукополаже за свештеника.
После службовања у парохијама у Новом Пазару, Лепосавићу и Лешку, благословом владике Павла 1986. године долази у Велику Хочу, где је као парох великохочански и ораховачки остао до 2021. године, када је отишао у пензију. Последње године свога живота је провео са супругом Радојком у Лозници, али све док га болест није савладала, редовно је долазио на Косово и Метохију и учествовао у богослужбеном животу.
За 35 година свештеничке службе у Великој Хочи и Ораховцу, а до рата 1998. И 1999. године и у селима Зочиште, Оптеруша, Ретимље, Братотин, Брњача и Ратковац, оставио је дубок траг у животу цркава и манастира на овом простору, али и у животу својих парохијана.
Пролазећи кроз разна искушења, која му је наметало време комунизма, а потом и различити напада на његов народ, од албанских екстремиста, отац Миленко је остао веран својој Цркви, парохији, отаџбини.
Са парохијанима и добротворима је обнављао цркве у својој парохији, градио споменике, уређивао гробља, сабирао старе тапије и књиге, проповедао, крштавао, венчавао и сахрањивао, дочекивао путнике намернике, православне и иноверне, поклонике, али и туристе и политичаре, књижевнике, уметнике, спортисте. Учествовао у организацији многих црквених, али и културних сабрања, посећивао и бодрио војску и полицију на положајима у ратним данима 1998. и 1999. године, трагао за киднапованима, преузимао њихове посмртне остатке, сахрањивао убијене, делио хуманитарну помоћ коју су доносили и домаћи и страни хуманитарци, певао и плакао са својим народом.
Парохијски дом при цркви Св. Архиђакона Стефана у Великој Хочи, је пуних 35 година био дом оца Миленка и попадије Раде и њихових синова, али и дом свих који су долазили у Велику Хочу од владике Павла, Артемија, Теодосија, патријарха Иринеја, Порфирија, па преко књижевника Слободана Костића и Ратка Поповића са којима је основао Михољданску манифестацију у овоме селу, до великих имена светске књижевности и културе: Петера Хандкеа, Курта Копрунера, Десанке Максимовић, Петра Сарића, Моме Димића, Иване Жигон, Светлане Стевић и многих других.
Представници многих хуманитарних организација које су деловале на Косову и Метохији после 1999. године памтиће га као одличног координатора на терену који је познавао сваку кућу, сваког човека, знао да посаветује, да утеши, па и да насмеје својом духовитошћу.
За многе светске медије је сведочио о стању на Косову и Метохији и бринуо о споменику отетим новинарима Славују и Перенићу који је много пута рушен и обнављан.
Многи су писали о његовом раду и улози, а најпознатији од њих је нобеловац Петер Хандке, који сведочи драму његовог живота, службе и опстанка његових парохијана у књизи ,, Кукавице од Велике Хоче,,
Иза себе је оставио супругу Радојку, синове Николу (данас пароха косовопољског), Ненада и Јовицу, снају Зорицу, унука Филипа и унуку Ану.
Оцу Миленку (Драгићевићу)
(1956-2025)
Косово ти је било стан
и упориште.
У Метохију си метнуо свој живот.
У цркви Свете Ане у Великој Хочи
си ковао ексере у иконостас од лакованих дасака
да би окачио иконе.
Појао си литургију у Светом Стефану.
У порти су се одомаћиле корњаче.
Лавеж пудлице крај бунара
пратио је звоно са звонаре.
Под пазухом си носио епитрахиљ
и служио помен на гробљу.
Са загрнутом мантијом ређао си плоче
на степеништу до цркве Св. Јована
и правио чесму код споменика
киднапованим и убијеним Србима ораховачког краја
заједно са оцем Мироном.
На рушевинама у Зочишту текле су ти сузе
и пекле образе.
У обновљеној цркви Св. Козме и Дамјана
дао си да се наслика СВ. Патријарх Павле
како клечи пред моштима Светих Бесребреника
као онда док је живео у Призрену.
,,Благослови владико да зидамо Свету Пречисту
од тесаног камења
кад већ немамо злато као краљ Милутин,,
молио си га у Призрену.
,,Ако, рекао је владика Павле,
нек буде траг на ово време,,.
,,Будимо људи, а никад нељуди!,,
изговорио је исти владика на освећењу
Свете Пречисте у Зочишту
И њу су срушили 1999.године
Исти они који су срушили Свете Враче
И Светог Николу у Оптеруши.
У Дечанском конаку чучали смо крај огњишта
док су падале бомбе на Велику Хочу
и падала земља са плафона.
На рушевинама Св. Спаса у Оптеруши
дизао си руке ка Господу
док се око цркве њихало жито на јулијској жези.
Под липом на великохочком тргу
слушао си сећања старих Хочанаца
о оном стрељању четрдесет и неке
у поноћ.
Правио си спискове неопојаних
У Другом светском рату.
У Ораховцу јула ’98. преживео си барикаде,
а на положајима ка Јунику делио си војницима
васкршња јаја офарбана у Големој Очи.
На Небу над Хочом су ти се указивали знаци
И опет си проповедао и плакао
до болести.
,,Спакујте са Часне трпезе све ако кренете у збег:
и путир и свећњаке и све умотајте
у црвени плиш којим је прекривена часна трпеза!
Ја сам спремио Лонгиновог Св. Николу
ако кренемо, он ће нам показати пут…,,
говорио си Благоју у слушалицу.
Нисмо кренули.
Говорио си да се школа учи понављањем,
да човек има шест чула,
да говоримо матерњим језиком и
да се не можемо избројати колико нас има у Великој Хочи и у Ораховцу
јер нас има и под земљом и на земљи.
Косио си траву око старих гробова
и позивао младиће из села да то исто чине
да враћају дуг својим прецима.
Твој дом је оче био дом свих нас
Улазили смо и излазили из њега кад год смо хтели
,,Пиши, лале, за Јединство
да смо подигли споменик за све наше пострадале!,,
,,Питај људе у селу шта су прошли пиши!
А ја ја нисам битан…,,
,,Какав интервју са мном?
Пиши о животу,,.
Зидао си кућу за Хандкеа.
,,Треба да има своје место кад овде дође,,
говорио си.
Њему су ,,Кукавице од Велике Хоче,, забраниле да долази
а ти си отишао из села
без којег ниси могао да се навикнеш да живиш.
Твоје ноге нису хтеле да газе земљу
ако није Косовометохијска.
То је љубав или завет
твоје мајке или девичких сестара.
,,Ево понеси ово оцу Миленку!,,
Пружала ми је залогај нафоре сакривен у шаци
мати Олимпијада девичка,
додајући: ,,Он је и даље наше дете,,.
А ти си се радовао.
,,Моја школа у Тршићу је запустела,
Баго мој, ишао сам да је обиђем,,.
,,А сећаш се, ја сам нашао између камења
филигранске ореоле Светих Врача
у Зочишту,,.
,,Знам, оче, радовали смо се сваком листу богослужбених књига
на згаришту цркве у Зочишту
јецали смо док си резао славски колач
који је те јесени ’99. принела докторка Доца,,.
Стајао си загледан у полупани мермер
на гробу оца Марка
А он је јео само суварке
да би обновио Зочишке конаке.
,,Мати Ана је ишла на коњу кроз село
до манастирске воденице,,
писало је у једном акту који си сачувао у долапу у зиду.
У другом је писало име оног који је срушио цркву у Брњачи.
Бог све записује и зна, ал пиши, лале, и ти!
говорио си.
Под камилавком се згрчило твоје чело, оче.
Лежао си на одру док су владика Иларион
и 18 свештенослужитеља служили опело.
Жмурио си, као да си силом затворио очи
па ћеш их већ следећег трена отворити.
Целивали смо твој крст на грудима,
јер су ти руке биле прекривене белим покровом.
Гореле су свеће у рукама сабраних
за тебе
за твоју душу.
Јована је обећала на тридесетогодишњици твоје свештеничке службе
да ће ти исти говор држати на сахрани.
Одржала је обећање.
И ја сам ти рекла нешто од оног што сам имала.
У тренутку сам осетила како сам повисила тон
Као да сам љута што одлазиш.
Док су свештеници носили ковчег са твојим телом
око велике лозничке цркве,
звонила су звона.
У раку, поливену вином из Велике Хоче
бацили смо по грумен земље
Христос Воскресе из мертвих…
Појао је владика Иларион са оцем Михајлом,
и оцима Радивојем, Срђаном, Савом, Ђорђем…
До следећег виђења у Царству Небеском, оче,
прошапутах.
Чекај нас у Небеској Србији
Оливера Радић ( на Св. Јована, 07.јул 2025)
На тексту, тонским записима и фотографијама благодаримо Оливери Радић новинарки и професорки из Ораховца.
