Na treću nedelju posle Vaskrsa u crkvi se čita odeljak iz Jevanđelja po Jovanu u kome se govori o tome kako je Hristos iscelio raslabljenoga. Jevanđelist Jovan piše: “Potom beše praznik judejski, i iziđe Isus u Jerusalim. A u Jerusalimu kod Ovčijih vrata postoji banja koja se na jevrejskom zove Vitezda, i ima pet tremova. U njima ležaše veliko mnoštvo bolesnika, slepih, hromih, suhih, koji čekahu da se voda zatalasa. Jer anđeo Gospodnji povremeno silažaše i uzburkavaše vodu; i koji bi prvi ušao pošto se uzburka voda, ozdravio bi, ma od kakve bolesti bolovao. A onde beše neki čovek koji trideset i osam godina beše bolestan. Kad Isus vide ovoga gde leži, i razume da je već mnogo godina bolestan, reče mu: Hoćeš li da budeš zdrav? Odgovori mu bolesnik: Da, Gospode, nemam čoveka da me spusti u banju kada se uzburka voda; a dok ja dođem, drugi siđe pre mene. Reče mu Isus: Ustani, uzmi odar svoj i hodi. I odmah ozdravi čovek, i uze odar svoj i hođaše…”(Jovan 5, 1-9).
Tako glasi jevanđelska priča o raslabljenom. I mnogi čuvši ovu priči kažu sebi: eto, opet neko neverovatno čudo koje ne može imati i nema nikakve veze sa našim svakodnevnim životom, interesima, potrebama i zahtevima. No, oslušnimo i udubimo se u ono što Jevanđelje govori i shvatićemo da se savremeni čovek, po pravilu, vara u pogledu te detinje jednostavnosti Jevanđelja i kratkoće jevanđelskih priča. Savremenom čoveku se čini da istina o njemu samom i njegovom životu mora biti složena i opširna, zato što je i on sam složen. No, neprolazna sila Jevanđelja i jeste upravo u tome što ono sve svodi na ono najvažnije, na ono što je prvo i osnovno – na dobro i zlo, tamu i svetlost, čoveka i Boga, život i smrt. Ako se, pak, usredsredimo i udubimo u Jevanđelje, ali ne samo umom, već i svecelim svojim bićem, shvatićemo da je u Jevanđelju – na kraju krajeva – reč uvek reč o onom najvažnijem. Jer svaka složenost života je uvek zasnovana na jednostavnosti večnih pitanja: dobra i zla, života i smrti, Boga i čoveka.
Šta je večno i neprolazno u priči o raslabljenom? U središtu ove priče tako očigledno stoje reči koje je raslabljeni, bolesni čovek uputio Hristu: “Nemam čoveka”. To je zaista vapaj onoga ko je na svojoj koži osetio strašnu silu ljudskoga egoizma. Svako za sebe. Svako brine samo o sebi. I svi ljudi nisu ništa drugo do mnoštvo slepih, bolesnih, suhih i uzetih, i svi oni čekaju da se “uzburka voda”, svi oni očekuju pomoć, saosećanje, isceljenje, utehu. Ali… svaki od njih očekuje pomoć samo za sebe. I kada se uzburka voda, svaki se gura napred, zaboravljajući potpuno na druge.
U jevanđelskoj perspektivi ova banja jeste slika sveta, slika ljudskog društva, simvol samog ustrojstva ljudske svesti. Naravno, u svetu je uvek moguće naći mnogo primera prevazilaženja egoizma, mnogo primera dobrote i samopožrtvovanja. No, čak i onda kada – spolja gledano – čovek savlada svoj egoizma, on i dalje iznutra ostaje zarobljenik „sebe“ i „svojega“. Ako ne sebe, onda svoje porodice i svojih: jer košulja je telu bliža od kaputa. Ako, to nije porodica, onda je to svoj narod. Ako, to nije svoj narod onda je to svoja klasa, ili svoja partija. Uvek, to “svoje”, obavezno “svoje”! I to “svoje” se uvek suprotstavlja ”tuđem” koje se, logično, uvek shvata kao nepožljno i neprijateljsko. Kažu da je tako ustrojen svet i da se tu jednostavno ništa ne može promeniti. Zar je moguće, odgovaramo, da je to poslednja, objektivna i naučna istina o čoveku i čovečanstvu? Zar je moguće da je u krajnjem ishodu sve u svetu zasnovano na individualnom ili kolektivnom egoizmu, da sve živi egoizmom? Kapitalizam je, kažu, zlo zato što je – egoizam. I zato ga treba srušiti u ime komunizma. Ali, ni komunizam ništa drugo i ne radi osim što propagira “svoje”: svoju ideologiju, svoj pogled na svet, svoju klasu, svoju partiju, to jest – svoje i sebe protiv svakog nesvoga i drugoga… Izgleda da nema izlaza iz tog „poročnog kruga egoizma“. I ljudi su se – i sami to ne primećujući – navikli na život u svetu potpuno otrovanom egoizmom. Krv, mržnja, strah i – u najboljem slučaju – ravnodušnost. Navika takvog života nas postepeno savladava i mi vremenom prestajemo da osećamo užas egoizma kao užas… Dvadesetih godina ovoga veka jedan mladić, gotovo dečak, izvršio je samoubistvo i za sobom ostavio oproštajnu poruku u kojoj je pisalo: “Neću da živim u svetu u kome svako svakog vara…”. Taj mladić se, nažalost, ugušio u egoizmu sveta, nije izdržao.
O tome govori jevanđelska priča o raslabljenom. I svi ti bolesni, suhi – svi su oni bolesni prvenstveno od neizlečivog egoizma koji ih nagoni da zavapiju: “Nemam čoveka!”. Nema čoveka! A to znači da čovek počinje tamo gde je pobeđen egoizam. To znači da je čovek, pre svega, lice okrenuto ka drugom čoveku i oči koje sa saosećanjem i ljubavlju gledaju u oči drugog čoveka. To znači da je čovek – ljubav prema drugom, sastradanje sa drugim, pomoć drugome čoveku.
Jevanđelje dalje govori: taj novi i istinski čovek javljen nam je u Hristu i došao nam je u Hristu. Hristos dolazi usamljenom i napaćenom čoveku ne kao neko tuđ, već kao svoj, dolazi da bi prihvatio stradanje čovekovo kao svoje stradanje, da bi prihvatio život čovekov kao svoj život, da bi pomogao čoveku i da bi ga iscelio. “Hoćeš li da budeš zdrav?”. To nije pitanje onoga ko hoće nešto nekom da nametne, da nekoga u nešto ubedi ili da nekoga potčini sebi. To je pitanje istinske ljubavi i, stoga, istinskoga saosećanja. Nažalost i “religioznost”, takođe, može postati egoizam, može postati zanetost samim sobom i svojim. No, važno je shvatiti da takva religioznost – ma koliko se ona predstavljala kao nekakvo Hrišćanstvo – nije Hrišćanstvo… Jer istinsko Hrišćanstvo je svecelo u proboju kroz strašne bedeme egoizma, u „proboju ka ljubavi“ koju je – po rečima apostola Pavla – “Bog izlio u naša srca”. I to je Njegova nova i večna zapovest. To je to o čemu govori sve naše Jevanćelje, sva naša hrišćanska vera…
