Апокалипса и апокалиптика као књижевно-религијски феномен, миленијумима је присутан у јавности и исто толико привлачи пажњу, нарочито у кризним временима, какво је и наше. Импресивне слике (неретко митолошког порекла) боје, нумерологија, снажно и оштро супротстављене силе добра и зла, неизоставно је повезано са тешкоћама у тумачењу ове врсте религијске књижевности, а опет је изазовна и неретко подстиче трагања за одгонетањем симбола у конкретном историјском тренутку.
Армагедон, звер, јагње… Иако су ова и оваква тумачења често извор још веће забуне, а каткад и образовања апокалиптичко-друштвених покрета, понекад веома деструктивних, не може се побећи од чињенице да је апокалиптичка књижевност, а нарочито новозаветно Откривење, спис који се може, и то par exellance, означити као политичка теологија.
Kоје су карактеристике ове књижевности, како јој приступити, на који начин правилно разуметии њену политичку поруку и исту повезати са хришћанском вером?
