У Недјељу о блудном сину, 20. фебраура 2022. љета Господњег, на празник Светог Партенија Лампсакијског, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је са Његовим преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем и свештенством Свету архијерејску литургију у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу, уз молитвено учешће вјерног народа.
Послије прочитане јевађељске приче о блудном сину, сабраним вјерницима ријечју архипастирске поуке обратио се Преосвећени владика Методије, рекавши да ова дивна прича показује огромну моћ покајања и величанствено, бесконачно и несебично човјекољубље Божије те да је у њој речено све оно што је Бог имао да поручи људскоме роду. Тумачећи ову причу, објаснио је да отац представља Бога који има своју дјецу – људе са различитим карактерима. Млађи син помислио је да има нешто што је његово, што му припада, и тражио је од оца да се од њега одвоји, да оде далеко од његовог надзора. Отац му даде оно што је овај мислио да му припада, подијели имање, и он послије неколико дана оде у далеку земљу.
“А далека земља овдје представља уствари не просторну удаљеност његову од оца, него представља удаљавање од Бога, а удаљавање од Бога значи удаљавање од добрих дјела и врлина. И он у тој далекој земљи просу живјеће развратно све своје имање”, бесједио је владика и појаснио да то значи да је све оно што му је Господ дао, таленте и оно чиме можемо у овоме животу да располажемо, употребио само на своје лично задовољавање. Своје таленте је закопао умјесто да их је умножавао служећи другима, јер је то једини начин на који су они могу умножити.
И наравно кад је све просуо завладала је оскудица и глад: “Али завладала је она најстрашнија и најмрачнија и најопаснија могућа оскудица која може да завлада, а то је огромна празнина душе, очај, страх и богоостављеност. И наравно да он у тој далекој земљи није могао наћи оно што би могло да га нахрани и испуни његову бесконачну празнину. Онда је ријешио да се приклони неком богаташу не би ли ријешио свој највећи проблем да се насити, као што то бива и у нашим животима, мислећи да неку дубљу онтолошку глад можемо да задовољимо служећи тијелу и свијету.”
Тада је доживио највеће понижење, почео је да чува свиње, које су се у јеврејском народу сматрале нечистим животињама, и био толико гладан да није могао да се насити макар оним што су свиње јеле. И у тој граничној ситуацији очаја пренуо се и, како каже ова јеванђелска прича, дошао је себи. Онда уставши из тог понора очајања, сјетио се свога оца кога је напустио и рекао себи: Уставши отићи ћу оцу свом, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. И уставши отиде оцу свом.
“Отац је њега издалека угледао, ваљда зато што је стално зурио у правцу гдје му је син нестао, очекујући да му се врати. Он спази свога сина и потрча му у сусрет. Загрлио га је и пољубио, обукао и обуо, што значи да му је вратио његову слободу: ставио му прстен, који значи част и достојанство, и рекао слугама својим да закољу теле угојено, које се за највеће свечаности прилике чувало, да се провеселе зато што је његов син био мртав, а оживе”, казао је Епископ будимљанско-никшићки г. Методије.
Даље је поучио сабране да је син био мртав зато што је гријех тај који умртвљује све оно што је живо у нама, а умртвљује зато што нас одваја од јединог животодавца, од Духа Светога који све испуњава: Мртав бијеше, и оживе; и изгубљен бијеше, и нађе се. И док се све то дешавало, појавио се, чувши то весеље, старији брат, који, како је казао, подсјећа на фарисеја из приче о митару и фарисеју. Он је испунио сав закон Божији, али је мислио да може Богу угодити без љубави:
“Једна од највећих заблуда фарисејства је била и та што су они мислили да могу да остваре однос са Богом искључујући притом однос са човјеком и ближњим својим, и тако угоде Богу. А у свим причама јеванђелским, Господ је обарао то њихово погрешно мишљење. И он је, пројавивши ту фарисејску особину, одбио да присуствује и да се весели и радује ономе који је био изгубљен и који се нашао. И отац видјевши у каквом му је стању син, зато што је отац бесконачно љубио оба своја сина, показавши бригу и према старијем свом сину, рекао је: Ваљало би да дођеш јер овај брат твој мртав бијеше и оживе; да се заједно провеселимо.”
Старији син подсјећа оца да је он све његове заповијести извршио, а да му никад није ништа дао, не знајући да је највећа заповјест: љубав и самилост, љубав према ближњему своме: А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.
“Он прави на тај начин отклон, не жели ништа са таквим братом да има, видно га презервши. А отац каже: Зар ниси знао да све што је моје, то је и твоје. Из ове приче треба да схватимо, без обзира колико ми пали и отпали, удаљили се од Бога, довољно је само да се пренемо и истински дубоко у своме срцу покајемо и окренемо се наручју Божијем, који нас нестрпљиво чека раширених руку”, поручио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије.
Након Свете литургије, на гробу Митрополита дабробосанскога Саве (Косановића) одслужен је годишњи помен, као и претходних 19 година од када су мошти овога Божјега угодника пренијете из Улциња, гдје је пуних 100 година почивао.
Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је казао да је Митрополит Сава имао пророчку улогу јер то што се догодило са њиме, касније се догађало са многима који су били због православне вјере, због српског језика, због ћирилице, прогоњени и затварани.
“Он је пробудио наш народ у БиХ и много шире, те су наставили да иду његовим путем. Он је претеча и Петру Кочићу и свим оним великим Србима у БиХ, који се борили за слободу, па је касније Аустроугарска монархија похватала најугледније Србе и прогласила велеиздајницима зато што се боре против окупације”, нагласио је владика, додавши да како је он био прогнан из Сарајева тако је послије 100 година прогнан и наш народ.
Указао је и на то да се обистинила и његова пророчка ријеч, пред смрт упућена Бењамину Калају, моћном окупатору БиХ: Жари, пали, удбински диздаре, док и твоме дому редња дође, ако не од људске, а оно од Божјега лома и грома, када се двије-три деценије послије његове смрти распала моћна Аустроугарска монархија.
Митрополит Сава је био архијереј у вријеме злогласнога Бењамина Калаја у Босни и Херцеговини и за свега четири године његовога епископства, учинио је много иако је са свих страна био саплитан, нарочито из Беча.
“Али све докле је могао да ради онако како је он то знао и умио, он је радио, обнављајући и храмове и вјеру, водећи рачуна о цијелом народу, посебно о омладини”, бесједио је Митрополит и подсјетио да је он устројио и чувену Сарајевску богословију.
Наш народ је био под великим притиском од унијата и римокатоличке пропаганде у Босни и Херцеговини па је Митрополит Сава дигао свој глас и осудио то зло и подржао Србе који су одупирали притисцима да се изјашњавају као Босанци: “Наравно нашла је моћна Аустроугарска управа под Бењаминов Калајем у БиХ и неколико људи чиновника Срба, који су радили у државној управи, да му мало подваљују, а и понеки свештеник. Онда да не би настао већи хаос, он се једноставно повукао. Међутим, то његово повлачење је било толико видљиво и послужио је као знак упозорења шта се догађа не сами у БиХ него и у свим српским земљама, па је Митрополит Сава постао веома вољен и поштован од свих јер је био на путу Божије истине.”
Подсјетивши на његов прогон и страдање, које је трајало 20-ак година, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије казао је да је он то вријеме искористио да обиђе Свету Гору, Цариград, Јерусалим и остале светиње и да је тако стекао васељенску ширину духа: “Био је даровит, велики бесједник, харизматична личност у правом смислу те ријечи… Свој мир је нашао у Улцињу и тамо с упокојио. Био је велики добротвор и овога светога храма и манастира Косијерево и племена Бањана, којима је подигао воду па се зове Владичина вода.”
Говорећи о животу и дјелу Митрополита Саве, закључио је да је он био писац, књижевник, велики проповједник, али и велики свједок вјере, велики заштитник своје пастве: “Црква га памти као једног од највећих својих добротвора, наш народ, то је једно те исто Црква и народ, па зато је заслужио да се њему служи помен и да га не заборављамо и да се помолимо Богу за његову душу са увјерењем да је он стекао слободу пред Господом да се моли за нас.”
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас је вјенчао Андријану и Мирослава Копривицу, који је јуна 2020. године одбио да руши конак манстира Бриска Гора у Улцињу. Честитајући младенцима, Митрополит је казао да пошто су ријешили да ступе у брачну заједницу, Црква даје благослов и моли се Господу да на њих излије богату своју милост:
“Да вас укријепи на то велико и узвишено дијело брачног живота и брачне заједнице, да живите у љубави, да творите заповијести Божије, да дјецу рађате и васпитавате. Да ваш дом буде испуњен љубављу и сваком честитошћу и радошћу. Нека буде срећно и благословено”, казао је Митрополит и као благослов младенцима поклонио икону Светог Василија Острошкога да чува њих и њихово потомство у све дане живота њиховога.
Весна Девић
Фото: Жељко Драшковић
