У оквиру књижевног и културног фестивала Ауто(р) на корзу у Никшићу, 17. августа, обиљежиће се 100 година од смрти истакнутог српског пјесника и академика Алексе Шантића.
Вече фестивала почеће у 20 часова на Тргу слободе.
О животу и дјелу, великог пјесника, говориће др Душко Певуља и проф. Михаило Перошевић.
Модератор програма је књижевница Милица Бакрач.
Шантић је рођен у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, гдје је провео већину живота. Отац му је умро у раном дјетињству, па је живјео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живјео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић. Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим пјесмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и предсједник Српског пјевачког друштва „Гусле“, које узима за програм његовање пјесме и развијање националне свијести. Затим је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.
Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“. Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, гдје је живјео 1913. године када су га аустроугарске власти протјерале из Мостара. У току Првог свјетског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих пјесама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
За вријеме његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осјећања у његовој поезији. Прво осјећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осјећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вјера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и побједу која ће представљати васкрснулу прошлост.
Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осјећање, налази се често у Шантићевим пјесмама. Једна од њих је указивање на тешку народну биједу проузроковану непријатељским пљачкањем – као, на примјер, у песми
„О, класје моје“ из 1910. године:
Сву муку твоју, напор црна роба
појешће силни при гозби и пиру,
а теби само, ко псу у синџиру,
бациће мрве… О, срам и грдоба!
Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмјерено је према јуначкој прошлости и према захтјевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на примјер, пјесма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.
Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на примјер и пјесма Једна суза:
И кобна мисо морит ме стаде:
што моја ниси и што смирај дана
не носи мени звијезде, но јаде?
Вај, вјетар хуји… а ја мислим на те,
И све те гледам кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.
Током живота је објавио велики број пјесама, а од дјела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.
Фото: Фестивал „Ауто(р) на корзу“
