Беседа игумана Макарија у недељу свих Светих у манастиру Савина.
Отац Макарије: Сад је вријеме за покајање и исправљање онога што у нама није спремно за Царство небеско
,,Од старозавјетног закона: Око за око зуб за зуб до новозавјетног живота у Христу Који поручује: Љубите и непријатеље своје; Благосиљајте оне који вас куну; Чините добро онима који вас мрзе и вријеђају, највећа је револуција у овоме животу и овоме свијету“- казао је између осталог у литургијској бесједи у манастиру Савина у Херцег Новом, на недјељу Свих светих, игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије чију бесједу преносимо ингегрално:
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Нема ништа тајно што неће бити јавно, ријечи су Светог Јеванђеља којима нас Господ, прије свега, призива на покајање и на познање истине. Онај који истински вјерује и зна је Господ свуда и да све испуњава зна и да пред Господом не постоји никаква тајна коју човјек може сакрити у своме срцу. Шта год тајно урадио, шта год сакрио од овоземаљских очију, виде очи Господње. Господ види чак и најмању тајну и покрет у људском срцу, оно што човјек истински жели и што је сам човјек и што је најважније, управо је то оно што ће изићи пред самог Бога.
Зато Господ већ сада, док смо још у овом животу, наговјештава и каже да ће се све видјети, и види се и сада, само не тјелесним већ духовним очима.
Сад је вријеме за покајање и исправљање онога што у нама није спремно за Царство небеско! Сад је вријеме да се дјела и живи у духу Јеванђеља!
И наглашава то: Сад! Овог тренутка, јер је баш сад најпогодније вријеме. Како каже и Свето Јеванђеље: Данас је дан спасења!
Ако човјек већ данас не одлучи да се, живећи јеванђелски и кајући се за своје гријехе, бори за Царство небеско, ако то сад није учинио може му се десити да то не уради ни у вјечности, одијеливши се на тај начин од Бога односно и сам се удаљивши од Њега.
Бог никога не оставља. Он све воли. Он јесте Љубав али је и правда и истина и зна каквима је створио своја створења. Сад нас управо Он призива у ту Љубав која се, прије свега, изражава кроз истинско покајање.
Постоји један лијеп примјер какав је наш Бог, каква је то љубав.
Један православни Индијац, Сундар Синг имао је виђење какав је истински Бог наш Исус Христос као Љубав. Видио је како Господ воли све људе, грли их и зове да, кроз Његову свјетлост, уђу у вјечни живот. Та прожимајућа свјетлост која долази на нас су енергије Божије које исходе из Бога, а ми освећени уораво њима, постајемо ,,богови по благодати“, како је говорио велики Јустин Ћелијски кога смо прославили 14. јуна.
Човјек постаје бог по благодати, постајући, кроз енергије Божије, и сам малом свјетлошћу.
Сундар Синг је, у свом виђењу, видио како многи хрле ка тој Љубави, која је вјечни, исконски живот, јер Бог није ништа друго до наш живот, и ништа мање од тога с обзиром да човјек ван Бога не може живјети.
…И сви улазе у ту свјетлост… сви су позвани…Бог све воли…сваког човјека… нико се не рађа у овом свијету а да није призван на вјечни живот.
Али, Сундар Синг је видио и да се многима, који претходно нису очистили своје унутарње биће, своју душу, нису се везали за Бога, уласком у ту свјетлост приказивала сва њихова ругоба, њихов гријех као рана и картер на души. Гријех је, у ствари, наша везаност за неки гријех и наше одбијање да примимо свјетлост Божију и да се сјединимо са Њим.
Зато, када би излазили на свјетлост Божију, видјевши себе у тој ругоби везаности за гријех и тиме и за смрт, јер сваки гријех рађа смрт, такви су се људи окретали и бјежали назад у тмину, склањајући се у помрчину. Они нису могли да опстану на тој свјетлости јер их је био стид да изађу пред Бога, и од самих себе и од осталих који су се ту налазили, као и од ангелских сила које су све видјеле.
У суштини зато човјек и бјежи од Бога и скрива се када учини гријех. Он се од стида склања у мрак, у очај, односно у пакао како се каже у Јеванђељу, бјежећи у вјечну пропаст и удаљавајући се од Бога.
Бог све воли и све нас призива на покајање када каже да: Ништа нема тајно што неће бити јавно. Све што се дешава у унутрашњем бићу човјека излази на видјело и на свјетлост Божију у једном тренутку. У тренутку смрти човјек ће потпуно изаћи пред Бога и, огледајући се у лицу Његовом, знаће да ли се преобразио, благодаћу Божијом, у овом животу.
А то је циљ нашег живота. У овом животу ми немамо другог циља до да се сјединимо са Богом.
Како ми то можемо да учинимо?
Сам Бог нас призива. Он нас није оставио само нам рекавши шта да чинимо, а да нам није помогао и показао како. Помогао нам је кроз Цркву Своју у којој ми увијек можемо да исправимо и очистимо своју душу кроз Свету тајну исповијести. Црква има лијек за све. Човјек може да се, кроз Свету тајну исповијести, чисти од свога гријеха, окрећући своје унутарње биће ка Бог.
Није довољно да човјек само таксативно наброји своје гријехе и оно што је уочио да се у његовом срцу не слаже са животом по Јеванђељу. Потребно је да човјек учини и корак и искорак ка Богу, да крене ка Њему, да се покаје што је погријешио али и да настави да живи јеванђелски, трудећи се у свим оним јеванђелским врлинама које упражњавамо у Цркви. То је: пост, молитва, милосрђе и све оно што ми у Цркви чинимо са жељом и надом, прије свега, да Бог, видјевши нашу добру намјеру, како пјевамо у тропару великом светитељу Василију Острошком, ниспошље нам благодат Духа Светога која ће насс очистити од гријехова и помоћи нам да истински јеванђелски живимо.
Без Божије помоћи не можемо чинити ништа. Господ то тврди када каже у Јеванђељу: Без Мене не можете чинити ништа.
А ако нас већ призива у покајање, ако нам је помоћник Он, који је и Сам постао човјек као и ми само без гријеха, Он као Творац, најбоље зна шта је свакоме од нас појединачно потребно.
Бог воли сваког човјека онаквог какав јесте али и човјек мора, кроз покајање прије свега, да искорачи ка Њему. Морамо да знамо шта је то истинско покајање да би, чисте душа и срца, кроз његае добијали благодат Божију, истинску радост, наду спасења, истинску силу да можемо да волимо ближње своје. Управо је знак да смо примили благодат Духа Светога када немао мржње ни према коме у овоме свијету, чак ни према непријатељима својим. То значи да је благодат Божија дошла у наше срце и да се Бог уселио у њега. Постоји много начина да провјеримо да ли смо на правом путу покајања и јесмо ли закорачили у вјечни живот, сједињујемо ли се, истински, са Богом или то чинимо само споља.
Велики Свети Јован Лествичник каже: Многи говоре за себе да се кају, можда тако и мисле, међутим срце показује какав је човјек онога тренутка кад на њега наиђе искушење.
Пред Бога и лице Његово излазимо својим срцем, својим унутарњим бићем, оним што смо ми сами, оним што чинимо и размишљамо у унутрашњости свога срца. Када је наше срце чисто, онда никакав спољашњи утицај неће у њему изазвати гњев, мржњу, завист нити ће се било какав гријех пројавити у мени.
Међутим, ако у нама живи гријех па и споља дође неки утицај, неко искушење, ми ћемо пасти ако у нама постоји гријех. То значи да нисмо слободни и да се нисмо сјединили са Богом. Зато је потребно да имамо истинско покајање, тражећи и од Бога помоћ за њега.
Потребно је да стално и стално чинимо подвиг унутарњег бића. Ако се само једном зауставимо у томе, може нам се десити да се никада више не покренемо ка Богу. За све то је потребно да живимо у Духу и Истини, а не у лажи и прелести. Живећи истинским животом, да нам наш живот свједочи свјетлост Јеванђеља Христовог тиме што ћемо прије свега вољети све људе без разлике, не раздвајајући људе и чинећи добро сваком без обзира шта он нама чинио.
Па зар није дошло до највеће револуција у овоме животу и овоме свијету од оног старозавјетног закона који је гласио: Око за око зуб за зуб, до новозавјетног живота који је, прије свега, у Христу Који поручује: Љубите и непријатеље своје; Благосиљајте оне који вас куну; Чините добро онима који вас мрзе и вријеђају.
То је истински Бог и оно што је смисао нашега живота а то је, прије свега, сједињење са Богом а тиме и са свима светима како би већ сада, у овом животу, почели да живимо вјечним животом и Царством Оца, Сина и Светога Духа. Амин:“- казао је игуман Макарије у бесједи о покајању која нас уводи у пучину Петровског, апостолског поста који је пред нама.
