Бесједа Митрополита Амфилохија – Оданије Рождества (црквa Свете Тројице, Доњи манастир Острог 13. 01. 2019. љ. Г)
Чусмо ријеч Светог апостола Павла у његовој Посланици Галатима, гдје каже: Јеванђеље које вам проповиједах, Блага вијест није од човјека нити по човјеку, него по откривењу Исуса Христа. И заиста Блага вијест, сво Јеванђеље, сав Нови завјет је од Исуса Христа и по Исусу Христу. Апостол Павле је непосредно то Јеванђеље, ту благу вијест о Њему као Сину Божијем, као Спаситељу и Богочовјеку, непосредно чуо од Њега послије каменовања Св. архиђакона Стефана у коме је и сам учествовао.
Апостол Павле је био одређен да иде даље, да гони хришћане који су се разбијегли од Јерусалима до Дамаска. И на том путу јавио му се Господ и чуо је ријечи: Савле, Савле зашто ме гониш? – А ко си ти Господе? Онда му је Господ открио Себе и своје име, и открио да је и он изабран од утробе матере његове, да буде Његов свједок. Од тога догађаја ућутао је, није могао да говори, а кад му се открило, отворила су се његова уста и почео је да проповиједа на запрепашћење и ученика Христових, оних који су већ били крштени, а и на запрепашћење самих Јевреја који су га знали као гонитеља Христа и Цркве Његове.
Међутим, апостол Павле је заиста постао сасуд Божанске благодати и истине, живи свједок живе Благе вијести Христове коју је проповједао широм васељене, и постао ревноснији од свих осталих ученика Христових. Остао је записан као првоврховни апостол Христов пострадавши за Њега, бацан у море, прогоњен, суђен и осуђиван, и на крају је мученички пострадао заједно са апостолом Петром у Риму. Тамо се данас налази велики храм који је подигнут на његовим моштима ван зидина старога Рима, а у древнохришћанским катакомбама први апостоли који су сликани су апостол Петар и апостол Павле, обадвојица пострадали за Христа.
Петар, који се одрицао Христа по Његовом пророштву, боравећи у Риму за вријеме Нерона и новог гоњењења хришћана, поново се уплашио и кренуо да бјежи из Рима. И данас постоји црквица на којој пише: Qvо vadis, Domine? (Куда идеш, Господе?). Наиме, када је Господ срео Петра, он Га је питао: Гдје идеш Господе? А Господу му је рекао: Идем поново да се разапнем за тебе!. То је потресло Петра и он се вратио и мученички пострадао. Сахрањен је тамо гдје је нико онај величанствени храм у Риму Светог апостола Петра.
То страдање за Христа, које је својствено свим апостолима, својствено је и самоме Господу прије њих, а својствено је и свој Цркви Божијој до наших времена.
Црква Божја, и живот оних који су у Цркви, носи на себе Крст Христов – распеће. У знаку распећа и у знаку васкрсења је сва историја Цркве Христове и свих који су се крстили у име Господње, који су умрли са Њим, распели се са Њим да би са Њим и васкрсавали.
Данас славимо и Преподобну Меланију, једну од тих која је себе принела Христу Богу на дар, као и новог светитеља, нашег савременика, Светога исповједника Доситеја Загребачког који је у вријеме Првог свјетског поклања пострадао од обезбожених Бугара, одведен у заробљеништво. Послије је био изабран за загребачког митрополита, да би у току Другог свјетског рата доживио страдање у Загребу и био прогнан. Од тог страдања се и упокојио у Београду 1945. године и у манастиру Светог Ваведења је сахрањен. У вријеме блаженог спомена Патријарха Павла, његове мошти су извађене и налазе се у храму манастира Ваведења. Написана је и књига о њему, житије његово. Дивно свједочанства о њему и његовом страдању у времена тог безбожног гоњења Цркве Христове православне у ондашњој НДХ.
Још су тројица епископа наших пострадали: Петар Сарајевски Зимоњић, Платон Бањалучки и Сава Горњокарловачки. Не зна се ни гдје су њихове мошти. За Саву Горњокарловачког, који је пострадао на Пагу, постоји предање да је мучен и жив закопан у земљу па су трактором прошли преко његове главе. Платон Бањалучки је убијен и бачен у Врбас. Његове мошти су касније пронађене заједно са свештеником његовим, и данас се налазе у Бањалуци. Петар Зимоњић је највероватније убијен у Јадовну. Има она књига нашег владике Атанасија “Од Косова до Јадовна” у којој је описан тај масовни покољ. Када су од Госпића вођени жене, дјеца и старци, једна Хрватица је запамтила да на челу једне групе био стари, сједи свештеник. Очито да је то био Митрополит Петар Зимоњић. И тако редом… четири епископа и неколико стотина свештеника… О вјерницима, о Јадовну, Јасеновцу, Пребиловцима…. да не говоримо колико је њих у ово наше вријеме мученички пострадало, носећи крст Христов.
Живи свједоци живога Бога који је благовијестио своју Благу вијест и открио Светим апостолима тајну своје богочовјечанске личности и непрекидно открива свима који се крштавају у Његово име кроз вјекове до наших времена. Господу нашем благовијеститељу вјечних и непролазних тајни, Христу Богу нек је слава и хвала у вијекове вјекова, амин!
Весна Девић
