Литургијским сабрањем у цркви Светог Спаса на Топлој молитвено је прослављена двадесета недјеља по Духовима, 30. октобра 2022. љета Господњег, када наша Света црква прославља Светог пророка Осију и Светог преподобномученика Андреја Критског.
Јеванђелску перикопу о васкрсењу сина јединца жене удовице у граду Наину, сабранима је тумачио о. Радомир Никчевић који је казао да је ова прича тумачена вјековима, од првих па до данашњих отаца Цркве Христове, зато што је по свему ово јединствен догађај, Христос васкрсава мртваца и тиме најављује своје Васкрсење и показује да је Он господар живота и смрти – Он који може живот да претвори у смрт и смрт у живот.
“Иђаше Исус у град који се зове Наин, град у Палестини близу Капернаума у Галилеји, а у библијском читању је увијек утврђен град слика Царства небеског. И на много мјеста Господ прича о тврђави, о граду, и у псламима се негдје каже да је човјек као утврђен град, такав треба да буде човјек. Град као грађевина, толико има извода из града: изградити, градити, грађен, изграђен, уграђен”, бесједио је о. Радомир.
Тадашња пракса у Јерусалиму, али и у градовима другим, била је да су гробља ван града, и када се Исус и ученици Његови и мноштво народа приближише вратима града, видјеше поворку народа како изношаху мртваца, јединца сина матере његове, која беше удовица. Синовљева смрт је ранила њено срце до смрти, а мноштво народа у поворци је туговало како за дјечаком тако и за његовом мајком.
“И Христос који је творац и мајке и сина, и свих тих људи који су у те двије поворке, који познаје срца свих, Он се сажали на њу и рече јој: Не плачи! Зашто је ово Јеванђеље необично? Господ увијек тражи вјеру онога кога треба да исцијели или онога ко тражи исцјељење свога ближњега, онога кога воли. У овом случају Он не тражи њену вјеру и то је јединствено. Ништа од ње не тражи само да не плаче. И приступивши дохвати се одра… и рече: Момче, теби говорим, устани! И сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. Дакле, онај ко каже мртвоме да устане, Он је господар живота и смрти“, рекао је прота, наводећи да Он тиме не само да најављује своје Васкрсење него чини да мајка и мноштва народа из обје поворке виде да је Он је господар живота и смрти: А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: „Велики пророк подиже се међу нама и Бог походи народ свој.”
Објаснио је да они не кажу да је Христос Бог, већ велики пророк, јер још увијек ни апостоли, ни народ, не знају да је он Бог – Син Божији, а Господ то хоће, да они сазнају да је Он Бог, а да тиме не угрози њихову слободу:
“Да им се не намеће као Бог, него им говори као човјек и чини чуда, да би они стекли вјеру”, истакао је о. Радомир.
Григорије Палама нам поручује, подсјетио је свештеник Радомир, да је ова јеванђелска прича упућена свима нама, јер ова удовица је слика душе свакога од нас, јер душа која је лишена благодати Божије, која је обезбожена, душа у којој нема вјере, у којој нема врлине и љубави, шта је она него удовица и то тужна удовица:
“Удовица је лишана мужевљеве заштите, лишана је своје друге половине и неминовно се дешава да тој удовици умире ум. А душа људска која је лишена благодати Божије, кад остане без дарова Божијих, онда њен ум умире. Она постаје безумна.”
Кад ум више не може да се креће, постаје непокретан и човјек је мртав духовно. Без благодати и без ума је мртав, а онда се Христос дохвати, а то што се Он тјелесно дохвата у ствари је оно што се Он нама даје и тјелесно.
“Он се нама не даје само духовно него и тјелесно кроз Свето причешће. Додиривање нашег мртвог ума и наше душе са Христом је у ствари примање Тијела и Крви Његове у наше тијело, а преко примања Тијела и Крви Његове у наше тијело наш ум устаје као момак са постеље, са одра и васкрсава. Онда се и наша душа обнавља, онда се преко нашег ума обнављају сви дарови Божији које нам је Бог дао. Онда се ми, умјесто да идемо из града на гробље, из утврђенога града, враћамо са гробља у град утврђени, град који је Царство небеско у коме ћемо славити са анђелима Божијим, са свим Светима и са Светима из рода нашега, са овом удовицом и њеним сином, са апостолима славити у вјечности у утврђеном граду Јерусалиму”, поручио је на крају свог поучног слова протојерј-ставрофор Радомир Никчевић.
Сабрани који су се постом и молитвом припремали, примили су Свето причешће
