У недјељу 22. по Педесетници у Саборном храму Вазнесења Господњег на Топлој, Евхаристију је предводио старјешина храма, протопрезвитер-ставрофор Радомир Никчевић, а саслуживао му је о. Зоран Миљанић.
Послије прочитаног јеванђељског зачала о богаташу, који се весељаше сваки дан и убогоме Лазару, који лежаше пред вратима његовим гнојав и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога, а кад је умро анђели га однесоше у наручје Авраамово, сабране је поучио о. Радомир:
„Лазар послије смрти добија по својим заслугама, а његове заслуге су одговор који је он дао на свој тежак живот, на то ношење Крста. Лазар је праведник не због тога што је болестан и не због тога што је сиромах, и не због тога што пси лижу његове ране, а оних не тјера, него због тога што је одговорио на то страшно страдање својим трпљењем до краја. Дакле, изнио је свој крст до краја не хулећи над својом судбином и не роптећи на Бога. Стрпљиво је чекао свој крај, јер је знао да ће доћи крај његових мука на земљи.“
Кад умрије богаташ, сахранише га и у паклу, налазећи се у мукама, он први пут подиже очи к небу. Читав живот, овај тјелесни, гледао је у земљу и оно што је на земљи, никада није погледао горе ка небу него се, како каже Свето писмо, веселио сваки дан. „И подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову“.
“Више Лазар није доље испод куће, испред врата, болестан и јадан и немоћан, сад је Лазар горе, а он је доље и он одоздо види Лазара. Наручје Авраама је Царство небеско и Авраам је овдје слика Божија. Господ помиње Авраама прво кријући се сам иза њега, јер је Он у овој причи Авраам, а с друге стране говорећи Јеврејима, да би разумјели, да сваки Јевреј, ако је праведник, долази у наручје свога праоца. А наручје праоца је Царство небеско.
У наставку је објаснио да богатство и оно добро које Бог даје човјеку, само по себи није зло.
„То је начин на који се човјек односи према ономе што је добио, он може бити добар или зао. Сама ријеч Бог и богат говори ко је богат. Богат је уствари Лазар јер је имао Бога у себи. Лазар је све вријеме био богатији од богаташа и показало се на крају његово богатство. Јер његово богатство није било оно богатство које је овдје и сада, тренутно, него је његово богатство било у Богу, јер је Бог истинско и право богатство.“
В.Д. / ч. Ђ. П.
