Двадесет година је прошло од како је Одлуком Високог представника у Босни и Херцеговини, Педија Ешдауна, Мостар поново постао јединствен град након подјеле на источни и западни, а која се догодила у последњем рату (1992-1995.) У тој невеликој а подијељеној средини, живи мала српска заједница, која по броју чини свега једну осмину Срба који су некада насељавали мостарски крај.
Данас свједоче да снага није у броју него у Богу, и да се за хришћанско име ваља изборити молитвом, вјером, љубављу, постојаношћу и сваким другим благословеним трудом. Заборав, та савремена тековина, није успио да одвоји мостарске Србе од њиховог историјског бића. Можда управо зато што живот у још увијек располућеној средини захтијева много више од самодовољности и самозадовољности, такође ”савремених тековина” које су се у нашем народу јако лијепо примиле.
Саборна црква Свете Тројице у Мостару била је највећа црква на Балкану до краја 19. вијека и у свом крилу одњихала многе знамените Србе, којих се данас са поносом сјећамо. Срушена је и до темеља запаљена 1992. године. На земљи старог почивалишта моштију митрополита Леонтија Радуловића, из пепела натопљеног сузом празне очне јаме, из које им око ископа брат, саградили су нови храм, нову наду.
Мостарско мало православно стадо сабрано око своје Цркве, свједочи једну истинску хришћанску љепоту и доброту. Загледани срцем у Христа, који им даје снагу да опстану и кад је тешко, гледају даље него што тјелесним очима могу сагледати. Труде се да у сваком човјеку виде брата, а то је и у овом и у сваком другом времену највећи изазов и велике пажње вриједан напор.
О старом и новом Мостару, о изазовима мултиконфесионалне средине, о неопходности прихватања другог, те о љепоти и љубави разговарамо са ђаконом Браниславом Рајковићем из Епархије захумско-херцеговачке и приморске.
