Пише: Тајни црноризац
…Сједоше после литургије игуман и поп да ручају са братијом, јер је трпеза љубави наставак литургије.
Трпеза монашко празнична, атмосфера свечана. Поведе се разговар о Богородици и икони Савинској.
Упита поп игумана:
– Оче Макарије, како би било да нам дате једну малу икону да понесемо на благослов нашој цркви и заједници, тамо близу Дунава и Авале?
Узе игуман још једно парче хљеба и загледа се у чашу са вином и као да мислима оде мислима у Сионску горницу у вријеме кад је Исус ломио хлеб са својим ученицима.
Кад се врати из својих мисли, значајно погледа и рече:
-Не малу икону, него праву истих димензија и благодати. Да мајка икона роди кћерку икону, исте љепоте и генетике духовне. Да најприје питамо наследника на трону Светог Саве, Патријарха српског и наследника на трону Светог Петра Цетињског Митрополита Јоаникија, па ако добијемо благослов, јер само кроз Цркву ми видимо вољу Божију и Владичице наше, нека буде благословено, рече игуман Савински.
Убрзо стигоше благослови, а Мајка Икона безболно, девствено и чисто, од Духа као некада Спаситеља, сада кћер икону заче. И носаше је негдје девет мјесеци и роди је у Бањалуци, па је пови и донесе у манастир Савину. Мајка у сребрну порфиру огрнута, обуче кћер у златну и постави је на централно мјесто у Свом храму, да сви који долазе прво од Ње благослов приме. Три мјесеца чуваше је поред себе и у погодно вреијме, у златну јесен, подиже је на руке игумана и братије и испрати на пут.
Она, Мајка, бисер Јадрана и Орјена, даде кћери да буде бисер и благослов Авале и Дунава. И пође литија земљом Немањића и дође у престони град Лазаревића, Стефана мужаственога који јој град и околину и посвети. Својима дође и соји је препознаше! Дочекаше је химнама и свештеним пјесмама, док вјерна чеда клицаху: Радуј се радости наша и иконом твојом Савинском спаси нас!
