“А КО ЈЕ МОЈ БЛИЖЊИ”
Како да се захвалимо Богу? Како да се захвалимо за све што нам је дао и што имамо? Да ли можемо и да ли умијемо да искажемо благодарност за то што нас је створио. Из љубави створен. По љубави постао. Од љубави жив. Човјек, као круна свега створенога, круна Божије промисли овога свијета, удостојивши се Божије милости, удостојивши се Тројичне љубави којом ни анђели нису удостојени. Човјек, недостојан, непотребан слуга Божији, недостојан да се назове човјеком, удостојен је да се хвали Ликом, удостојен је да се велича Подобијем Божијим. Човјек, бесмрно биће, смртно поражен.
Христове ријечи, остављене нама, нама бесмртним бићима, бесмртно одбацујемо. Божије бесмртно слово, на хартијама нашега срца, смртно постаје када говоримо о милостињи, а сиромаху ни поглед не упутимо, када говоримо о трпељењу, а гнијевом живимо, када говоримо о љубави, а мржњом узрастамо. Нисмо ли тиме осрамотили Бога? Нисмо ли тиме себи дали дознања колико ниско може да падне људска природа? Све је то продукт недовољне љубави према човјеку и животу. Да је Бог хтио да буде самољубља и гордости, не би човјеку било мјеста у Божијем промислу стварања. Не знаш ли, човјече, да ти ни ћошак пакла неће уступити? Не знаш ли, да ни тамо не одлазе гори од тебе?
У свима нама, драга браћо и сестре, постоје двије особине: Љубав и недовољна љубав. Љубав не значи вољети само оне који тебе воле. Недовољна љубав не значи не вољети оне који тебе не воле. Него, управо, љубав значи вољети оне који тебе не воле. То је та Христова љубав којом Он воли нас. Није ли нам безброј пута доказао како вољети оне који тебе мрзе? Није ли нам доказао да је то једина исправна љубав? И ђаво воли оне који њега воле, па зар човјек није позван и првизван на нешто веће? Има та нека влага у човјеку која не да да сагледа духовним очима.
На дан Крсне смрти Господа нашег Исуса Христа, на најтужнији и најсрамнији дан, засија у срцу човјечијем најсјајнија искра, најсавршенија представа Божанске љубави, у ријечима: ,,Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царсту своме”. А још савршеније, најсавршенији Човјек одговара: ,,Данас ћеш бити са мном у рају”.
А ко је мој ближњи? Мој ближњи, то је онај разбојник који је био са десне стране Величанства на Небесима! Сваки покајани, сваки преображени Христов уд! То је сваки онај који слави и велича име Божије, а, чак, и онај који супротно чини, јер такавом је затрован ум и срце помрачено, зато само таквом, ти и ја, брате, љубављу Три ипостаснога Божанства можемо помоћи, и као заблудјелу овчицу вратити на прави пут. Мој ближњи је и твој ближњи, и свих нас најближи, Господ Исус Христос.
Потпуно је природно, живјећи и свакога дана, све више узрастајући у богочовјечанској љубави, поставити себи питање: Шта требамо чинити да наслиједимо Царство Небеско? Пошто Господ зна све наше тајне и све наше мисли, даје одговор прије него што си мислио поставити питање: Љуби Бога свога, свом душом својом, свим силама својим, свом снагом својом, свим умом својим; и љуби ближњега свога као себе. Суштина Божије љубави је у заједништву са ближњима, љубећи ближњега, љубимо самога Бога, ,,видјех брата свога, видјех Бога свога”. Господ Христос нас је на нешто узвишено позвао. Да љубимо оне који су по слици и прилици Божијој створени. Има ли веће среће и већег дара од те љубави?
Небројено пута смо ми били као онај свештеник који са презиром погледа, а тај поглед хладнији и суровији од муке његове; или као онај левит, као најгори мрзитељ свега онога што је Божански створено. Ми, драга браћо и сестре, ми смо те свирепе хијене, ти изругивачи Господњи. Тако, злопатећи ближњега свога, злопатимо Бога свога. А, онда Христос, као Христос, увијек и заувјек, у своме смирењу, дође до нас и сажали се. Сажали се и спусти се још ниже, до наших преисподњих будина, да би нас подигао до несразмјерних висина. Због такве љубави Божије ми идаље живимо и опстајемо. Зато се једино можемо угледати на онога који је исти јуче, данас и сјутра.
Уздахнимо на секунд, сагледајмо мало боље у оно што је једино важно. Загледајмо се мало у срца наша. Очистимо паучину душе наше, наслушајмо се откуцаја срца и треперења душе. Шта говоре? Човјек није створен да буде сам. Он је дружевно биће, биће заједнице. Свако одлучење од заједништва, човјека лишава слободе, јер се слобода његова огледа у слободи заједништва, кроз ближње.
Нека би нам Спаситељ дао снаге, да и ми у лицу брата свога, угледамо Бога, и да такви живимо у вјечној Тројичној љубави, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Богослов Михаило Драшковић
(Аутор је матурант Богословије Светог Петра Цетињског)
