Ко иде дубљем сусрету, мора дуго да путује сам
Познато је, како су за Достојевског говорили да је мрачан, иако је он освијетлио цио један вијек у књижевности, па и до данас. Његош, никада није имао вече поезије, публику, а и дан-данас не постоји кућа, која нема бар једну његову књигу. Тај мрак и ту запостављеност „наслиједио је“ и наш данашњи саговорник, чијим ћемо се случајем позабавити. Намјерно кажем „случајем“, јер та ријеч стоји у основи његове збирке есеја, којом нас уводи у своју аутопоетичку мистерију. Мићовићево стваралашто остало је непрочитано и наравно мало тумачено, међутим у последње вријеме расте интерес за његово дјело. Поводом тога, Мићовић у шали зна да каже: Тешко прочитаним књигама, прочитаним људима. На њих више нико главу не окреће!
Стога, наш данашњи гост портала Арт клуба „Прво писмо“ јесте пјесник, романописац, философ и колумниста Милутин Мићовић.
Попут прича из Јеванђеља, тако ће и ова звучати од самог почетка. Можда није случајно да у именима Ваших родитеља стоји име првог српског архиепископа, тако су Саво и Видосава у хришћанском духу отхранили и школовали све шесторо дјеце, четири сина и двије ћерке. Мајка Видосава, иако сама научила да чита и пише, редовно је учествовала у интелектуалним расправама са својом дјецом, а међу омиљеном литературом су јој били Библија и дјела Светог Николаја Велимировића. Данас, када посматрате себе од самог дјетињства, мислите ли да је ово што смо навели, на неки начин залога ваших даљих путева?
Сигурно да јесте, али и много тога што не видим и не знам. Човјек је обдарен и незнањем.
Који је то преломни тренутак, када сте открили у себи новог човјека, открили пјесника из ког су потекле живе ријечи, да поменемо и прву збирку поезије Жива вода, која је тад, могу слободно рећи, најавила ново име у српској поезији?
Дуго се то гомилало у мени, док се није одријешило. Боље рећи – док је плануло. Матија Бећковић ми је написао прву рецензију, а у разговору ми је рекао: Тежак си камен ставио на леђа. Нико ти не може помоћи, осим твој пут!
Трагање за собом настављате романом Разорени град у коме кажете: Живио сам са онима који ме не познају. Нијесам ни знао на какву је срећу била осуђена моја патња. Живот одржава и подстиче оно што се не мири с животом. Оно што нема ни са ким да проговори, ни са чим да се изједначи – тражи измирење небу равно. Као да сте већ видјели своју судбину и судбину града из кога шаљете рукописе у небеску штампу.
Да, лијепо си ти то рекла. Тај фрагмент говори о нагомиланим силама које сам дуго носио. И које се нијесу могле ријешити без небеске помоћи. Разорени град је такође непрочитана књига. Све је код мене ишло – мимо свијета, мимо времена. Мене је вукла моја јама према дну, према дубини из које ми се све рађало. И бол и радост и сазнања и нова незнања.
Занимљиво да је и Ваша књига поезије Врата остала такође скоро непрочитана. У тој су књизи управо двије збирке: Кућа и Хљеб за путнике. Остаје питање, да ли је то одраз Ваше скромности и ненаметљивости или намјерне запостављености, иако су већ тада о Вама писали значајни људи тога доба: Владета Јеротић, Матија Бећковић, Алек Вукадиновић, Новак Килибарда, Ново Вуковић?
Вријеме има своје послове и своје мјере, па и своје књижевне критичаре. Има и своју естетику и политику. Они који не помажу те инерције, остају изван видног поља. Ја сам путовао издалека и с неочекиваног правца. Скривеност и нечитаност имају и неких предности. Може у тишини да се ради, изграђује и свој пут и свој језик. Да се покреће своја опасност. Радикална издвојеност покреће дубље силе. Ко иде дубљем сусрету, мора дуго да путује сам. У томе се и крије одговор на питање, зашто су ме уочавали прави ствараоци, а текућа књижевна критика – не!
Данас се објаве дијеле на друштвеним мрежама попут метка и стижу до публике веома брзо. Ви сте то постизали, током минулих двадесет година, колумнама у новинама: Глас Црногораца и Дан. Многи Вас и дан – данас препознају по њима. Колико су Вам значиле и да ли сте се њима ослобађали, борили за нешто што ипак није дневно?
Тада сам осјећао, као да сам на своја леђа ставио црногорска брда, јер нови идеолошки пројекат Црне Горе, предвиђао је да их поједе. То јест њену духовну висину, а потом и њене темеље.
На том путу сам осјетио моћ језика, и које силе у њему бораве. Историја не памти све, то јест, памти селективно, а језик памти супстанцијално. У (нашем) језику су и наша боја очију, и боја гласа, и чврстина костију наших предака, и унутрашњи пламен који је сакривен у његовом семантичком језгру. Језик је духовна бомба. И то су доживјели они који су кренули у бој против оваквог свијета у коме разуларено живи стална деградација човјека, гурајући га у безличност, у смртноносни заборав.
А иза таквих идеологија стоје пројекти, лидери овог свијета, који од људи праве мравињак, стадо, нуле.
Слобода и креативност су директно повезани са тим дубинским, егзистенцијаним увидом, у коме се открива опасност не само наш лични живот, него и народни, и његово памћење, које може да пропадне у ништа.
Са тим дубинским креативном поривом, ишло је и појачано осјећање учествовања у реалном животу. Јакање са свијетом, који није баш неизмјенљив. А свака измјена почиње од оне унутрашње измјене, то јест, од личне слободе и креативности. На том путу човјек увиђа нешто што на другим путевима не може открити и доживјети. А то су дотоци нових сила.
Оснивач сте и предсједник Књижевног друштва Његош, основаног 2004. Уредник сте и традиционалне манифестације Дани Његошеви. На овој манифестацији увијек има важних догађаја за наш шири културни простор.
Књижевно друштво Његош основали смо кад смо већ видјели куда иде Црна Гора и какав се расцјеп пројектује у бићу Црне Горе. Његош, најдубље уткан у биће нашег језика, умијешао се у наше друштвене, културне подјеле. Наша манифестација Дани Његошеви окупљала је наше најзначајније интелектуалце и ствараоце, који су на нашим симпозијумима сагледавали наше актуелне унутрашње конфликте ослањајући се на културне и духовне обрасце који и данас зраче из Његошевих елиптичних пјесничких формула.
Његош је тако моћна духовна вертикала, без кога нема озбиљних разговора у нашем културном простору, посебно ако имамо на уму дубински идентитет који насљеђујемо.
У времену у ком се убрзано развија технологија интерпретације која затрпава духовне изворе, у опасности су првенствено мале културе и мали језици. А Његош је такав гениј који освјетаљава нашу духовну и културну традицију, почев од библијске, античке, народног епа, до мислилаца двадесетог вијека.
Слова ниједног не знаш/ А ријешила си, нуло/ Из живота да нас испишеш. Ваше чувене Нуле и збирка поезије Седам кругова, настајале су током двадесет претешких година, које су почеле НАТО бомбардовањем, а онда се наставиле безвлашћем, чији смо сви били свједоци. По ријечима књижевног критичара Милорада Дурутовића, она представља један од највећих домета српске поезије у овом вијеку, а нас занима колико је било тешко носити их свих ових година?
Да, Нуле су ми ломиле кости. Оне су дошле, као унутрашња законитост или дар мог метафизичког карактера. Давно су одзвониле у мом слуху Хајдегерове ријечи да „ништа није ништа“. Тако и нула није нула. Негдје је пјесник Радомир Уљаревић духовито примијетио поводом моје књиге, да је „нула све друго, само није нула“. Али нула, засигурно покреће сва питања, најреалнија и најметафизичкија. У савременом свијету човјек се маргинализује до нуле. И ево сав се свијет налази пред зјапом нуле. Довољан је један клик на дугме.
Али у нули која може да обухвати цио свијет и цијелу човјекову свијест, постоји Божији пламичак, или онострана искра. И тада постаје много сложено. Тада се отвара непочин-поље човјеково.
Но нула је дошла у мој текст, преко нашег говорног језика. Наш језик зна за те формулације: Он (човјек) је нула. Он је нико или нула, каже се за човјека без вриједности. У тим синтагмама говорног језика, нијесу само вриједносни судови. Ту се крије велики метафизички понор. А пјесник открива живо језгро ријечи.
Како видите савремену културну сцену и уопште књижевну критику?
Скоро да моје књижевно дјело није имало сусрета с књижевном критиком. Тако ми, ето, вијек прође, носећи „свој камен на леђима“. У последње вријеме, истина, већ се понешто почело писати. То је ваљда тако и требало. Благословени су дани и године, када човјек ради, живи пуно паром, а нико не зна за њега. Онда човјека ништа не ограничава. А укључене су све опасности, и сва битна питања. Тада је човјек најближи Творцу који му даје изобиља.
Често сте путовали у Русију. Преведен је Ваш избор поезије на руски језик Следи будущего и објављен тамо. Учествовали сте на разним културним догађајима. Говорили пред руским студентима.
То је био велики одмор од тјескобне Црне Горе, уопште од нашег културног и друштвеног простора. Руски човјек, што сам одмах примијетио, има много више искуства у својој души, у генима. Много брже препознају човјека, него овдје код нас. У Русији сам дисао по мјери мојих плућа. Из тог пространства се види колико смо ми мали, посебно на глобалном плану. Али, боље се уочи оно што смо ми, и шта не смијемо изгубити, ако још мислимо бити неки народ. На разним скуповима, често сам говорио о Његошу, а његове пјесничке формуле давале су ми духовно охрабрење. Са Његошевим стиховима можемо изаћи пред велике руске класике.
„Нијесам знао да ће ми се оволико посла отворити у Црној Гори. У којој ме затекло велико невријеме, и смртоносно неразумијевање.“ Ово је цитат из Вашег дјела Луче у тами Црне Горе, које су изазвале бројне реакције, од признања на највећем могућем нивоу до бојкотовања награде Мирослављево јеванђеље и забране промоције у Даниловграду. Успутни, да га назовемо читалац, дошао је до Ваше књиге чим је изашла из штампе и извукао из контекста пар реченица, којима је покренута хајка на Вас. Дакле, опет још једно оспоравање Вашег дјела. Изгледа да је судбина Ваших дјела да остану под кључ, како би дуже трајала?
Да, има та мјеста. Ја сам неподношљив за многе. Али мене подржавају тихи, изабрани, видовити.
У свом дјелу из 1996. године Тако су говорили Црногорци, чији је рецензент био Новак Килибарда, пишете: „Нека Црногорци не мисле да ја овдје о њима говорим. Ко зна шта се крије испод овог имена. Имена више скривају, него откривају. Ниједно се име не може догледати, него се памет заврти од бескраја. Може бити да су највиши Црногорци, они који за то име никад нијесу чули. Нијесу чули, али су видјели, па им је то доста да буду.“ У тим осјетљивим годинама, многи интелектуалци су устали да кажу важну ријеч. Оно што је Бећковић поезијом, то сте Ви овим Вашим дјелом. Како коментаришете све то?
Да, ја сам се позабавио Црном Гором и именом Црногорац, баш у вријеме када је државним концептом било предвиђено да их више нема, или да се то име толико изревидира, и одвоји од своје суштине. Црна Гора је Његошев ослонац. С тог камена је открио и небо над собом. У том камену је нашао и искру бесамртну. И оставио је то искуство, пуно духовне борбе и небеске поезије, Црној Гори и Црногорцима, српству и Словенству, и човјечанству. Његош је духовна експлозија која се припремала најмање пет вјекова. Или се то не може мјерити временом? Стваралачки дух превазилази временост и све изнова покреће. И наш реални живот, покреће из темеља, или из есхатона.
Његош ми је помагао да опстанем и да станем на ово реално тло на ком се бију видљиве и невидљиве битке, слично као у његово вријеме.
Књига Тако су Говорили Црногорци је на трагу Његошеве етике и метафизике. Иако казана форулама говорног језика, у њој су присутни проблеми савременог човјека и свијета. Иако казана прозним језиком, напуњена је оном супстанцом на којој се ослања моја поезија.
Кад више нијесу имали чиме да оспоре Ваше културно дјеловање, покушавали су да Ваше награде припишу томе што сте брат Митрополита Црногорско – приморског Јоаникија, иако кругови блиски Вама врло добро знају за Вашу скромност неистицања у први план тог дијела биографије, чак су понекад видна и мимолилажења у неким размишљањима, што је нормално. По свим питањима увијек имате свој став и не водите се ничијим утицајима, па ни братовим. Како коментаришете те гнусне изјаве?
То су они којима ја сметам. А таквих је заиста тушта и тма. Најистакнутији су они који су из простора културе подржавали тоталитарни концепт Мила Ђукановића. А они иза себе имају читаве хорде, који се облаче у црногорске заставе и кличу: Еviva Montenegro. Они су подршка једни другима. Они мисле да је њихова Црна Гора. Па и кад се брукају и покрећу мрак и јад из свог небића.
Тако да је њима најлакше направити ту једначину „браћа Мићовићи“, „рођени брат Митрополита Цркве Србије“ и сл. Њихов интелект није способан за сложеније увиде, камо ли за читање мало загуљенијих текстова. То је последица умне и интелектуалне деградације која се десила дугогодишњим служењем господару.
Дотакли смо се само неких од Ваших дјела, а на друштвеним мрежама свакодневно објављујете своја запажања и нову поезију. Да ли размишљате о некој новој збирци и о чему пишете тренутно?
– Ништа не планирам. Сваки дан треба направити неки корак. А онда се та путања некако и сама уобличава.
Недавно сте објавили изузетну пјесму о Новици Тадићу, а знамо и да сте га лично познавали. Можете ли нам рећи, да ли је личио на своју поезију и како се носио са својим демонима?
Да, он је био исти као његова поезија. Пун мука и супротних сила. О њему је за двије деценије највише писано у српској поезији, и с највишим уважавањем, а стално је био на маргини, носећи се са својим чудом, с којим није могао да изађе на крај. Хљеб му је био поезија, те ријечи које су га разарале и стварале. Најчешће оне које је понио из Пиве, у наш централни град.
Наш разговор бих завршила исјечком из мог поетског есеја, а којим, у ствари, потврђујем своје увјерење да све што сте икад написали то је било из највеће љубави према Црној Гори, али оној истинској:
Нека ти не замјери Бећковић
Што као разочарани син нијеси преоштар према својој мајци, Црној Гори
Већ меким бодежима поправљаш њене кривине
Па и кад их кудиш, као да савјет дајеш
Кад пријетиш, оним истим кажипрстом
Као да позиваш на њихово преобраћање
И кад их протјерујеш, ти им се враћаш
А кад их ружиш, највише их волиш
Па, упорно не даш
Да забораве своје коријене
Да, ко је волио ону праву, историјску Црну Гору, морао је ову нову, антиисторјску да критикује, и да је упућује на темеље, које је хтјела да заборави, или, још горе, – да разори.
За крај, на једном мјесту кажете: „Не бих никоме препоручио мој случај. Он се мени препоручио. И препоручио ме чуду с којим сам пристао да живим. Чуду, које сам заволио.“ Да ли и даље тако мислите, да ли сте остали вјерни свом случају и шта бисте препоручили нашим читаоцима за предстојеће празнике?
Да, аутентични случајеви су непоновљиви. Негдје сам у тим текстовима рекао: Ништа од твог случаја, ако твој случај не ради на твом случају. Ми смо дубљи од себе самих. И неко постоји ко нас боље види, него ми можемо видјети сами себе. Ето тај сакривени парадокс уткан у нашу духовну подлогу, руководи нашим случајем. И испуњава наш живот таквим заплетима и расплетима, да ми то никад не би могли смислити. И даје снаге да издржимо и оно што мислимо да не можемо никако.
Човјеку се понуди да постане случај, то јест догађај, који се плаћа великом цијеном. А није то само патња у издржавању свог пута, ту је и једна законитост, – да човјек, улазећи у авантуру свог случаја, може да задобије највише снаге и унутрашњег ободрења него је и сањао. Али то само говори шта човјек носи у себи, а да о том ништа не зна, док се то не почне само од себе покретати и излазити на видјело.
Чудо је покретач човјеков. Али оно чудо које је нам је додијељено, још прије нашег рођења.
А што се тиче Божића, пожелио бих да умножава своје дивно чудо у људима – и међу људима.
Пише: Арт клуб „Прво писмо“, Савва Радулович
