Пише: ђакон Павле Љешковић
„Оче, мислио сам да почнем да постим 2. јануара, па све до Божића. Међутим, супруга ми каже да се мора пуних седам дана постити. Мени је то неизводљиво! Какав би ми то био дочек уз пријатеље и грандово новогодишње весеље на телевизији, а да не поједем сарму и не попијем мало шприцера“?!
На све то додаје да са истим пријатељима већ деценијама дочекује Нову годину, те да је то за њега важан догађај. На приморје је дошао из Баната раних осамдесетих година прошлог вијека како би радио у угоститељству. Ту је упознао своју супругу, засновао породицу и заувијек остао. Док је био млађи, није пуно размишљао о Богу и вјери. Но, што више стари, те га теме све више заокупљају. Присјећа се времена када је био дјечак и свог покојног оца, који је био у мјесном одбору Савеза комуниста, али је на Бадњи дан увијек кришом уносио бадњак у кућу. По њему, у тој тајности и скривености прослављања Божића било је нечег необично лијепог и готово сакралног.
„Уопште, у тој старој Југославији је све било неупоредиво љепше! Не мислим ту само на прослављање Божића. То је било толико безбједно и сигурно вријеме да си могао да спаваш на клупи у парку а да те нико не дира“!
Док ми је то причао, сјетио сам се како сам на игралишту, на којем обично доводим свог петогодишњег сина, претпрошлог љета упознао човјека који је дању радио тешке физичке послове, а ноћу долазио у парк како би преспавао на једној од клупа. Ни њега нико није дирао, а ето, нисмо више у фамозној Југославији! Међутим, причу о спавању на клупама сам већ небројено пута чуо. Оно што ми је било интригантно у његовим ставовима, јесте то идеализовање стања у којем човјек мора тајно да уноси бадњак у кућу и уопште да скрива чињеницу да се Божић у његовом дому прославља.
Са друге стране, више пута ми се догодило када бих са неким разговарао о тешком периоду деведесетих година, да се присјетим како сам се , након што су уведене санкције, испред неке од никшићких пекара, као дванаестогодишњак, гурао са пензионерима у намјери да купим хљеб. Увијек бих, приликом тих подсјећања, покушао да у тој посве ненормалној ситуацији пронађем бар нешто добро и поучно.
Ствар је, заправо у томе што човјек идеализује своју младост, па му се чини да је баш све у том времену било знатно боље него што је у периоду живота у којем стари и све више размишља о смрти. Значајни теолог двадесетог вијека о. Александар Шмеман је говорио да потпуну и неискварену радост можемо пронаћи само код сасвим мале дјеце. Разлог је у томе што она немају никакву представу о смрти. Када дијете постане свјесно смртности радост почиње да блиједи. Подразумијева се да се такво стање само појачава у зрелом и позном животном добу. Зато човјек и прибјегава тим сурогатима радости, у које спада и новогодишње славље. Невоља је у томе када се таква прослављања сударе са човјековим духовним потребама, у које свакако и пост спада…
„Оче, ја разумијем разлоге због којих наша Црква није примила нови календар. Не треба се баш у свему прилагођавати. Треба некад и доследан остати. Но, ипак ми је жао што нећу постити тих седам дана“!
Свом саговорнику сам рекао да , ипак, пости, па макар и само тај период од 2. јануара до Божића и да се јави свом надлежном пароху. Јер ко зна, можда ће свемилостиви Господ примити и ту његову малену жртву…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
