У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије
У граничном округу Драме, у грчком делу Македоније, близу планине Паније, налази се женски манастир Богородице Икосифинисе или Двадесет палми. Стара предања помињу да је Епископ Филипа, Созон, који је учествовао на IV Васељенском сабору (451.г), саградио један мали храм на месту Вигла, неколико километара источно од Икосифинисе, где заиста све до данас постоје рушевине старог зида-куле.
Много година касније се на овим местима подвизавао нови ктитор, Свети Герман (из манастира Часног Претече, близу реке Јордан). Када је старац напунио 30 година, пред њим се појавио анђео Господњи и пренео му наређење Приснодјеве Марије, да пође у Македонију и тамо сагради храм. На почетку се Свети Герман двоумио да ли да оде, тако да му је анђео по други пут казао да је то жеља Богородице. Најзад је старац кренуо и после дугог путовања дошао у Хрисуполи (данашњу Кавалу), где му се опет јавио анђео и показао му планину Панију у зеленилу, близу рушевина Вигле. Тада је ископао темеље новог храма и нашао два крста (који су се можда тамо налазили још од старог храма, Епископа Созона). Ови крстови су чинили многа чуда, а становници из околине су из дивљења давали новац, за ово блиставо дело.
Затим је Свети Герман позвао грађевинаре ради изградње храма. Трошкови су, међутим, били већи од оних које је прикупио, тако да будући светитељ није имао новца да плати раднике. Тада су градитељи зграбили светитеља и вукући га, довели у Драму, да би му се судило. Сходно предању, знакови крви од тог мученичког пута, виде се на великом камењу чак и данас.
Случајно су тим крајевима пролазила два кнеза из Цариграда, Николај и Неофит, који су се враћали из Србије, где су били послани као изасланици цара Василија I Македонског. На месту Портес видели су да муче једног старца и пошто су се обавестили о узроцима мучења, дали су новац и тако је свети старац ослобођен.
Дотични великодостојници, дошавши у Цариград, продали су шта су имали и вратили се у Икосифинису, да би тамо живели као монаси. После смрти Светог Германа, један од њих, Неофит постао је игуман овог светог места.
Други ктитор овог манастира био је Свети Дионисије, Патријарх цариградски, пореклом са Пелопонеза. Два пута је долазио у овај манастир, први пут 1437, а други пут 1491. године. Овај други ктитор, упркос тешким околностима, напорно је радио на манастиру Икосифинисе, бринући се и о манастиру и о хришћанима.
Каже се да је у његове дане хришћанка, султанија Мара, маћеха Мехмеда II Освајача, даровала новац овом манастиру и на крају умрла и сахрањена по својој жељи у Икосифиниси 1478. г. Међу овим, остао је податак да је од руку исмаилћана, у дане Светог Дионисија, посечено 172 монаха из овог светог манастира.
Од 1917. до 1943. године, манастир Богородице Двадесет палми, доживео је многобројне катастрофе и недаће. Бугарски комити су посекли монахе и опљачкали манастир узевши са собом многе светиње, рукописе и злато са иконе. Наравно, хтели су да узму и икону Богородице, али је икона изненада толико отежала, да нису могли да је подигну. Тако су је оставили на земљи и отишли уплашени. Касније су жене из околине нашле икону и ставиле је на своје пређашње место. После рата, игуман Григорије (Кацивакис) је почео да се брине и ревносно одржава манастир.
Око назива манастира постоје многе претпоставке. Према првој – када је Свети Герман (први ктитор) добио заповест Богородице преко анђела Господњег, налазио се у једној малој оази са око 20 палми, у манастиру Светог Јована Претече, близу пустиње на реци Јордану. У сећање на овај манастир назвао га је – Двадесет палми; према другој претпоставци, када је Свети Герман дошао у ово место да би изградио нови манастир, забринуо се, пошто није било воде, и много се жалио Богородици. Тада се појавио један црни кос који је у близини свио гнездо. Пратећи коса свети старац је нашао воду, која је сада испод капеле Свете Варваре. Тако је од коса добио назив Косифиница.
Према трећој претпоставци, после изградње манастира Свети Герман тражио је дрво за икону Богородице. На месту Стасиди Богородице (црквена клупа Богородице) нашао је дрво са дебелим стаблом од којег је, пошто га је исекао, направио даску за икону. Током радова даска је пукла по средини. Светитељу је било јако жао због овог догађаја и почео је да се моли. Када се вратио на место где се налазила даска, видео је насликану икону Богородице, која је, изливала лепу светлост руменкасту, односно црвенкасту. Зато је нерукотворена икона названа Икосифиниса, односно Икона која црвени.
Допринос манастира очувању православља и јелинизма у свим овим временима, био је непроцењив. Манастир је током своје историје како видимо у више наврата рушен од отоманских и бугарских освајача. Временом је постао духовни и културни центар источне Македоније и Тракије током рата за независност 1821. године.
До 1843. године у манастиру је постојала школа, позната под називом Заједничка писма или грчка школа, чија је сврха била подизање образовног нивоа у региону. Неколико деценија почетком 20. века постојала је и пољопривредна школа, са три агронома. Манастирска библиотека је такође била изузетна. Пре него што су га Бугари опљачкали (1917) у њему је било 1300 томова, од којих је 430 рукописа имало велику вредност.
Сам манастирски храм је грађевина из 11. века. Године 1829. уништен је у земљотресу, али је поново обновљен 1842. године; четвртастог је облика, 20 пута 20 м, са две велике и две мале куполе. Кров је од камених плоча, између којих се налазе два мала чемпреса, што је чудо саме Пресвете Дјеве Марије.
Храм је са унутрашње и спољашње стране украшен фрескама, док су позлаћени дуборезни иконостас, од велике вредности, (јединствен у Европи), направиле занатлије са Хиоса од 1781. до 1802. године (тако да им је за тај подухват било потребно око 20 година). У југоисточном углу храма стоји величанствени звоник. На мермерном поду постоји отисак чизме и пиштоља једног бугарског официра. Око самог храма изграђене су келије за посетиоце. На улазу у манастир налази се мозаик Богородице, која се моли. У унутрашњој порти налази се још један мозаик двојице ктитора манастира, Светог Германа и Дионисија.Манастир Панагија Икосифиниса поново је почео са радом 1965. године, овога пута као женски манастир. Данас у њему живи 25 монахиња са монахињом Алексијом као игуманијом. Манастир припада Цариградској патријаршији (административно) и Митрополији Драме (црквено). Неколико пута у току године манастир прославља у част иконе Богородице Двадесет палми – 28. августа. на дан Успења Пресвете Богородице, 21.септембра у спомен на Рођење Пресвете Богородице, 27. септембра у спомен на Воздвиждење Часног крста Господњег, 4. децембра у спомен на Ваведење Пресвете Богородице.
Чуда
Бројна чуда описана су у књижици коју је издао манастир Двадесет палми / Икосифинисе. Овде наводимо неколико њих:
Године 1917. (за време бугарске окупације) један бугарски официр са неколико војника је ушао у Цркву да је опљачка и узме икону Пресвете Богородице. Међутим, чим је официр покушао да узме икону са иконостаса, одједном се нашао на поду Цркве и на мермерном поду чудом је остао отисак његове чизме, пиштоља и крви. Официр је убрзо умро у цркви, док су се његови другови разбежали по оклолним планинама.
Други пут су Бугари успели да изваде икону из иконостаса, али чим су дошли до врата, икона им је испала из руку на земљу и нису могли да је подигну. Истовремено од иконе се чуо плач и уздисање, док се од њених суза није направила мала речица. Видећи ово Бугари су се престравили и оставили икону, побегавши празних руку. Мало касније три жене из тог краја (Магдалина, Евангелија и Елена) су нашле икону како плута по води и поставили је на њено пређашње место.
Кров манастира је изграђен од камених плоча. Међутим на њему су засађена два мала чемпреса који изазивају дивљење, као трајно чудо Богородице.
Жена турског паше Агиабега, из Каламоне код Драме, имала је тежак порођај. Пошто је Богородици даровала златнике, одмах се породила.
На крају, није мало случајева да су мајке нероткиње добијале децу, парализовани се лечили, неми проговарали а глуви, чули.
Оно што задивљује јесте чињеница да је манастир Икосифиниса постао скоро као Тинос, Северне Грчке, пошто нерукотворена икона Богородице, отисак чизме бугарског официра и многа чуда приморавају сваког посетиоца да се поново врати у овај манастир.
Изображење
Предање каже да је то једна од икона апостола Луке, иако је лик, отисак на дрвету, на чудесан начин дала сама Богородица, те је иконе нерукотворена. Предање каже док је један од ктитора манастира, Герман решио да по изградњи манастира ослика икону Пресвете Дјеве, те је изабрао одговарајуће дрво и направио подлогу; међутим, током рада на икони Богородице, дошло је до пуцања и икона се преломила на два дела. Фрустрирани монах се повукао на молитву када се изненада пред њим у јарком светлу појавила сама Пресвета Дјева, рекавши да ће му за веру и марљивост подарити чудесно лице. У исто време радник, који се налазио у близини изломљене иконе, угледао је испред себе непознату лепу жену са бебом. Она је погледала дрвени оквир и рекла да та табла одговара икони, и да они непотребно траже другу таблу за икону. Свети Герман и радници су пожурили у радионицу, где су на апсолутно читавом дрвеном платну нашли чудотворну икону Богородице обасјану зрацима „боје Феничана“ која је црвена као феничански порфир. Тако је икона названа Света црвена, што на грчком звучи као Икосифинисса (Εικων Φοινισσα – Εικοσιφινισσα). Богородица је типа Одигитрије, која приказује допојасно Свету Дјеву са Божанственим Младенцем у наручју; По сред лица је прорез који је и дан данс видљив на икони. Окована је позлатом и богато украшена прилогом верника. Само су лица Прсвете Дјеве и Младенца откривена, док су ликови у потпуности затамњени.
Елза Бибић
превод са енглеског: Е.Б.
Литература
Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа – Овоземаљски живот и чудотворне иконе Пресвете Богородице – ВИЗ, Београд, 2002., стр: 267, 268;
www.visitkavala.gr/en/sightseeing/iera-moni-eikosifoinissas/
https://asprovalta-vrasna.gr/travel/ikosifinissa-monastery/
https://www.vresnow.com/en/sights/monastery-virgin-mary-ikosifinissas
https://kavalatour.com/en/holy-places/monastery-of-holy-eikosifoinissahttps
