На Светој Гори постојао је обичај давања милостиње сиромашним монасима – келиотима. Међутим, управа манастира Пантелејмон је те 1903. г. одлучила да се милостиња више не даје келиотима, пошто су манастирске залихе биле на измаку. Могуће да је овоме допринела лоша ситуација у Русији, услед које је све мање прилога пристизало манастиру.
Тада је одређен монах Гаврило који је требало да фотографише последњи овакав догађај, за успомену. Светогорски старци су се окупили на заједничко фотографисање, после донетог већања. Међутим, тада је једино монах Гаврило, приметио једну женску фигуру – која се на чудан начин кретала међу монасима.
Фотографисао је ту сцену, а женска фигура коју је само он видео, приказала се и на фотографском папиру, окружена сјајем.
Оци су закључили да је то Пресвета Дјева Марија и да је током овог јављања – тужна, да је против такве одлуке коју је донео Сабор стараца па су одлучили да наставе са давањем милостиње, сиромашним келиотима.
Дан, у коме се јавила Света Дјева, одређен је за датум њеног прослављења, а то је 3. септембар по новом, односно 21. август по старом календару.
Чуда
Дакле, августа 21. 1903.г. догодило се указање Пресвете Богородице у манастиру Свети Пантелејмон. Фотографија је направљена тог дана, а архив светогорског манастира Свети Пантелејмон ју је у јавност изнео тек 1997. године.
Данас је на месту чудесног јављања Свете Дјеве подигнута капела Њој у част.
Изображење
Видимо два приказа Свете Дјеве, први, на коме је приказана како стоји међу монасима, који се припремају за сликање. Фигура је у ризи, у потпуности затамњена, са јасним обрисом женске фигуре, у стојећем положају, лицем окренута од монаха; док у подножју Њених ногу јасно видимо одблесак сијања, не од овога света.
То окретање лица Њеног од монаха, можемо тумачити као Њено неодобравање одлуке – коју су донели на састанку који је претходио.
Свакако са Њеним благовољењем, приказ је материјализован и нама дат, на поуку и уразумљење.
На другом Њеном приказу, на икони која је овом приликом осликана, видимо Свету Дјеву у стојећем положају, приказаној у целој фигури.
Одевена је у потпуности у плавој боји; горња хаљина, доња као и мафорион су оивичени златним порубом. У левој руци носи комад хлеба – као израз Њене воље, коју је наменила сиромашним келиотима.
Тиме нам својим указањем, слободно можемо рећи, говори, да није сагласна са одлуком Сабора стараца, која је непосредно пре тога на састанку о келиотима, донета.
Њено јављање за вијек, тако остаје као поука свима – да и у тренуцима нашег немања и недостатка, не заборавимо оне, који имају мање од нас.
Елза Бибић
