У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије
Почетком 18. века један благочестиви иконописац пренео је из Италије у Москву копију иконе ,,Света породица”, Рафаела Сантија и оставио ју је код свог рођака, настојатеља храма Свете Тројице у Гризјама, на Покровкама у Москви.
Свештеник је икону сместио у црквену припрату те се кроз 40 година благодат Божија прославила кроз њу дивним знамењима.
На једну жену сручило се неколико напасти: мужа су јој оклеветали и затворили у затвор, имање су јој отели, а сина у рату заробили. Несрећница, прибегла је с ватреном молитвом к Царици небеској. Тако је једном у сну чула глас да потражи икону Свете породице и да се помоли пред њом. Дуго времена тражила је ту икону по московским црквама, и на крају ју је пронашла у припрати Тројицког храма.
Ускоро је била три пута обрадована. Муж је доказао да је невино оклеветан, сина су јој ослободили, а имање су јој вратили. После тога икона је добила назив Три радости.
Судбина ове иконе после затварања Тројицке цркве у време богоборства непозната је.
Касније су се појавиле њене копије које су рађене по руској иконописачкој традицији; на тим иконама Праведни Јосиф Обручник и Јован Крститељ изображавали су се као по правилу, неизменично са сваке стране Пресвете Богородице.
За датум прослављењa чудотворне иконе одређен је 8. јануар по новом, односно 26. децембар по старом календару.
Чуда
Пред овом иконом моле се за оправдање оклеветаних, за избављење затвореника, прoналажење изгубљених и за породично благоустројство.
Изображење
Приснодјева приказана је у самом средишњем делу иконографског приказа са Богомладенцем у рукама, праведним Јосифом и Св. Јованом Крститељем – изображеним са сваке стране.
Како се уобичајено приказује, горња хаљина Јој је у црвеној боји оивичена златним порубом, а доња у плавој, завршена крупним црвеним рубинима на наруквицама; по једна звезда извезена је на раменима и Пречасној глави Свете Богомајке, као симболи Њене непорочне чистоте.
Богомладенац је приказан у белом хитону; приметно је да су Му ножице у покрету, које Богомајка левом руком придржава. Уместо свитка Он у рукама носи бели цвет, док Је другом руком обгрљује.
Необично је да се свитак налази у рукама Праведног Јосифа – који са занимањем посматра Богомладенца и Свету Дјеву. Као чувар девствености Њене и поочим Спасов, неизоставно је приказан, као што видимо, у зрелим годинама са белом брадом. Он по недокучивом Промислу Божијем није дочекао почетак Спаситељеве проповеди већ се упокојио по стасавању Његовом.
У овом тренутку морамо се запитати о величини подвига, ово двоје брачника.
(Она девојка, а трудна, а он као мушкарац који треба да је прихвати за жену, као и рођење детета, ванбрачног, које ће признати за сина свога; или да је у другом случају преда законима јеврејским, где би била подвргнута каменовању).
Ту управо видимо величину подвига и веру њихову – где уместо својој, уступају место Вољи Божијој, која се кроз њих имала испунити.
Не заборавимо да је свет неколико миленијума чекао, – да се роди Она која ће бити достојна, да понесе Спаситеља свега света.
Док је овде акценат стављен на Свету породицу, примећујемо да је и Свети Претеча у перспективи приказан у молитвеном положају, док држи Крст у рукама. Као рођак по телу (брат од тетке) он је то и по Духу, којим ће га крстити на Јордану – те је неодвојиви део ове породице Свете; која овако приказана изображава творачку улогу Свете Тројице у домостроју спасења света, због ког се Њен Син оваплотио.
Тропар, глас 4
Од Свете иконе Твоје радост неизречену преиспунила јеси срца благочестивих жена. О Пречиста Владичице Света, свемоћна Царице радости, Приснодјево свега, која си оној вратила мужа и сина и достојанство њено, тако и свима нама милосрдно, даруј испуњење благих жеља, изли текући источник радости молећи Те и сведушно вапијући: Радост целом свету дајеш, Радости испуни све оне који Те траже.
Приређивач: Елза Бибић
Превод с руског: О.Б.
Литература
Ооо Духовное преображение: К БОГОРОДИЦЕ ПРИЛЕЖНО ЊИНЕ ПРИТЕЦЕМ… Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Москва, 2015, стр: 102,103;
Tихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа, ВИГЗ – Београд, 2002.г. стр: 255;
