Bogorodica Trojerucia Trojerehusa

Čudotvorne ikone Majke Božije: Trojeručica

Ime: 25.07.2020 KATIHIZIS IKONA BOGORODICE TROJERUCICE; Opis: Trojeručica Tip: audio/mpeg

U čitavom hrišćanskom svetu Majka Božija na različite načine projavljuje svoje milosti, na samo Njoj znani način. Neke od njih su skrivene očima javnosti i poznate samo onima koji su ih iskusili, dok su druge očima javnosti vrlo dobro poznate.

Sveslavna Vladičica, Carica neba i zemlje zapravo neprestano čudotvori svojim različitim proizvoljenjima… Neka od njih su materijalno izobražena, naslikana od strane ugodnika Njenih, dok druga po Njenom proizvoljenju, još uvek nisu.

Svojom blagodaću, vrlinama kojima je prosijala za vreme svog zemaljskog života i kasnije osvetivši se – donoseći na svet Bogočoveka Isusa Hrista – Ona neprestano pomaže pali rod ljudski, za koji je postradao Sin i Bog Njen. Ta sila, ljubav i milosrđe Njeno koje gaji prema palom rodu ljudskom, izliva se neprestano svima onima koji imaju makar i zrno vere, ljubavi i nade da će od Nje dobiti isceljenje, olakšanje u bolestima ili preumljenje dotadašnjeg načina života; olakšanje u svakodnevnim iskušenjima sa kojima se susreću.

Za datum njenog proslavljenja određen je 25. jul po starom, odnosno 12. jul po novom kalendaru.

Ikona Presvete Bogorodice, Trojeručice, beše porodična dragocenost Sv. Jovana Damaskina koji ju je čuvao u ličnom paraklisu, u svojoj kući u Damasku, početkom 8. veka kada se celokupna Sirija nalazila pod vlašću Arapa, muslimana.

Tadašnji kalif Damaska, prestonice Sirije, (danas, Antiohijska patrijaršija) Valid (705-715), kao musliman nije znao da uređuje verske poslove hrišćana Sirije. Stoga je u svojoj palati kao prvog savetnika, za pitanja potčinjenog stanovništva, zaposlio, tada još uvek svetovnjaka Jovana Damaskina, poštujući ga zbog velikog obrazovanja i vrline.

Zavidljiv, demonom podstaknut, Grčki car Lav Isavrijanin, napisao je pismo, u kome je oklevetao Sv. Jovana njegovom gospodaru, kalifu, koji je tim klevetama poverovao. Oklevetao ga je rečima da je Sv. Jovan tobož kod cara tražio, kalifovo razrešenje sa dužnosti. To je uradio na sledeći način.

Car je učinio da se jedna od Jovanovih epistola, koja je nošena pravoslavnima, otme na putu od nosioca i donese k njemu. Čim ju je uzeo, pokazao je svojim pisarima i zamolio ih, da ako može, neko od njih oponaša reči – izgledu Jovanovih slova. Tu se našao jedan čovek veoma iskusan u kaligrafiji, koji je obećao caru da će napisati toliko slično, da ni sam Jovan neće poznati da su to tuđa slova. Stoga mu car zapovedi da to i učini i napiše, kao da je poslanica od Jovana. A u njoj je pisalo sledeće:

Care mnogoletni, dolično klanjanje prinosim carstvu tvome, ja rab tvoj Jovan iz Damaska. Da znaš da je grad naš u ovo vreme oslabljen, jer saracenski vojnici u njemu nisu hrabri za boj. I ako i malo ratnika pošalješ, lako ćeš ga uzeti. Pomoći ću ti i ja koliko mi bude bilo moguće u takvom otpočinjanju, jer u mojim rukama je sav grad.

Lukavi car takođe načini i drugo pismo svojom rukom i uputi ga kalifu Damaska rekavši:

Blagorodni i sveljubazni načelniče grada Damaska, raduj se ! Ne videh ništa veće od ljubavi. I kada neko čuva sastav i ustrojstvo sveta nepokolebivo i nerazrušivo, to je pohvalno i pobožno. Stoga i ja ne želim da narušavam druženje koje imam sa tvojom plemenitošću, iako me na to pokreće i poziva jedan tvoj iskreni drug i sili me često  poslanicama da krenem i vojujem protiv tebe. Da bi te izvestio o svemu, šaljem ti jednu od njegovih epistola da se uveriš u moju istinsku ljubav koji imam prema tebi, – a lukavstvo i odstupanje od tebe, onoga koji to sam svojom rukom napisa.

Oba ova pisma posla lukavi car Lav po jednom svom slugi, kalifu Damaska Validu, vlastelinu Sv. Jovana.

Kada ovaj to vide, razjari se i pozvavši Jovana, pokaza mu napisano. A on, shvativši carevo lukavstvo, odricaše govoreći:

Ne samo da ovo ne napisah, nego mi ne pade na um, bilo kada nešto od ovoga.

A kalif, pobuđen jarošću, ne poverova mu niti mu dade vreme da pokaže istinu, nego odmah zapovedi da mu odseku ruku.

Desnica koja razobličavaše neprijatelje Gospodnje bi odsečena.

Obesiše je uveče na trgu da bi je preko dana svi videli. Kada prođe dan, posla Sveti Jovan uveče prijatelje svoje, moleći mučitelja da mu da ruku da je sahrani kako bi olakšao svoju bol. Na to se kalif smilova i dade mu je.

Uzevši je, dakle, Jovan uđe u dom svoj i pade na zemlju ničice pred Svetom ikonom Bogomatere, govoreći sa suzama i verom:

Vladičice Svečista Mati, koja si rodila mojega Boga, zbog Božanstvenih ikona moja  desnica je odsečena! Ne znaš li razlog zbog kojeg se izbezumi Lav? Pohitaj brzo i isceli mi ruku. Desnica Višnjeg, koja se od Tebe ovaploti, čini mnoge moći, Tvojim posredništvom. I ovu moju desnicu neka sada isceli Tvojim molitvama, da Tebi, Bogorodice, i iz Tebe ovlaploćenom Bogu pišem blagoumilne i slatkoglasne pesme i službe koje pomažu pravoslavnoj Crkvi.

Ovo izgovorivši, Jovan usnu i ugleda ikonu Prisnodjeve kako mu tiho govori:

Evo, zdrava će biti ruka tvoja i ne brini se zbog toga, nego njom načini trsku književnika brzopisca, kao što mi sada obeća.

Prenuvši se, vide isceljenu i prilepljenu ruku. Celom dušom svojom obradova se i svu noć pevaše – veseleći se pesmom zahvalnosti Bogu:

Desnica Tvoja Ruka, Gospode, proslavi se u kreposti. Desnica Tvoja posečenu moju desnicu da isceli, i njom da saseče neprijatelje, protivnike svečasne Ikone Tvoje i One koja te rodi. I mnoštvom Slave Tvoje protivnike ikonosečce da satre rukom mojom.

I tako provede svu noć radujući se i hvaleći Prisnodjevu i Bogomajku. Kada osvanu dan i susedi videše čudo, saznade se po čitavom gradu šta se zbilo. A neki koji mrzeše Hrista, pozavideše i odoše i rekoše kalifu da ne odsekoše ruku Jovanu, nego nekom njegovom slugi, koji da bi učinio dobro delo svome gospodaru, dopusti da mu odseku ruku, koji mu za to dade bezbrojne srebrnjake.

Kalif stoga zapovedi da dođe Jovan, da mu vidi ruku. On dođe i pokaza odsečenu desnicu, na kojoj imaše jedan kružni ožiljak, koji ostavi Prečista Bogorodica – za nelažno svedočenje posečenja. Tada mu reče kalif: Koji te lekar isceli i koje ti meleme stavljaše?

A Jovan reče: Gospod moj, svesilni Iscelitelj, koji ima jednaku silu – i protiv volje.

Na to mu kalif odgovori:

Oprosti mi, čoveče, jer kao što vidim, nevin si i nisi se ogrešio u ovoj stvari ništa, nego te nepravedno osudih. Imaš najveću čast da budeš moj savetnik. I obećavam ti da nikada neću učiniti preko tvog saveta i volje.

A Jovan pade na njegovu nogu i moljaše se da ga ostavi da ide. Posle dugog ubećivanja dopusti mu i dade mu na volju i oproštaj da ide kuda želi. Blagodarivši, on ode i razdade siromašnim imanje i oslobodi sluge svoje. Dođe u obitelj Sv. Save Osvećenog kraj Jerusalima i tamo postade monah.

Zbog radosti i blagodarnosti prema Bogorodici, Sveti Jovan se potom postarao da na donjoj levoj strani ikone pripoji srebrnu ruku, sličnu odsečenoj, u znak sećanja na čudo koje se dogodilo. Ikona je od tada dobila ime Trojeručica, budući da je Sv. Jovan dodao treću, posrebrenu ruku.

Provodeći monaški život u Lavri Sv. Save Osvećenog pored njega je stalno prebivala i Dobrotvorka njegova, Presveta Trojeručica. Postavši monah od drugih otaca u lavri vremenom saznade da je ktitor manastira, Sveti Otac Sava Osvećeni pre svog blaženog upokojenja 6. v, dao zapovest da pored njegovog groba pričvrste ,,patericu“ tj. igumanski štap njegov i da će u budućnosti kao poklonik u manastir doći jedan carski sin, njegovog imena, tj. Sava, te da će, pri njegovom poklonjenju grobu – pričvršćeni štap pasti na zemlju. Njemu je Sv. Otac Sava Osvećeni zapovedio da se kao blagoslov dodeli igumanski štap zajedno sa ikonom Bogorodice koja je čuvana u lavri i koja se zvala Mlekopitateljnica. Znajući za navedena proročanstva Svetog Oca, Sv. Jovan Damaskin pre svoje smrti ostavi zaveštanje da onaj carski sin kao blagoslov dobije i njegovu Bogorodicu Trojeručicu – kao trostruki blagoslov.

I zaista, posle pet vekova, 1217. g. u lavru Sv. Save Osvećenog kao sasvim prost monah, poklonik, dolazi carski sin, Sava, iz manastira Hilandara.

Dok se on poklanjao grobu istoimenog Save Osvećenog, svog nebeskog pokrovitelja, igumanski štap pade sa svog mesta. Iznenađeni manastirski oci zatražiše da se obaveste o nepoznatom monahu-pokloniku. Tako saznadoše da se zove Sava i da je carski sin. Sumnjajući, mećutim, još uvek i dvoumeći se da li da ispune zaveštanje svog ktitora, Save Osvećenog, oni vratiše igumanski štap na svoje mesto i pričvrstiše ga. Sledećeg dana Sv. Sava Srpski se pokloni i drugi put pred grobom – a igumanski štap opet pade. Tako se razrešila svaka sumnja i monasi odmah Sv. Savi dadoše igumanski štap, ikonu Mlekopitateljnicu i ikonu Trojeručicu (zaveštanu Svetim Jovanom Damaskinom) – kao trostruki blagoslov.

Nju je Sv. Sava doneo u Hilandar – i to je njen prvi dolazak u manastir. Ikona Trojeručica je ostala u njemu do 1347. g. – dakle 100 g.odinai više… sve dok kao posetilac Svete Gore Aton nije došao srpski car Dušan. Nakon posete Hilandaru, prilikom odlaska za Srbiju, car Dušan kao blagoslov manastira uzima ikonu Trojeručicu; i ikona na taj način odlazi za Srbiju. Do kraja 14. veka ikona iz nepoznatih razloga i na nepoznat način prelazi sa dvora cara Dušana u vlasništvo manastira Studenica. Obavešteni da Turci dolaze ka manastiru, monasi su se na brzinu i žurno postarali da spasu najvrednije dragocenosti koje su imali. Bogorodicu Trojeručicu su stavili i učvrstili na samar jednog magareta, koje su pustili da ide kuda ga vodi volja Bogorodice. I uistinu, vođeno Presvetom Bogorodicom, magare je prošlo gotovo celu Srbiju i Makedoniju i došlo na Svetu Goru. Videvši i shvativši šta se događa, manastirski oci pohitaše i skinuše ikonu sa leđa magareta, koje je odmah potom palo mrtvo.

Tu gde je došlo magare sa ikonom, danas je sazidano pokloničko mesto u spomen na taj događaj. Svake godine se vrši litija od manastira do tog mesta, u znak sećanja na dolazak ikone.

Tako je Trojeručica toržestveno, sa psalmopjenijem i  kadom, svečano došla i drugi put u manastir Hilandar. Radi velike počasti monasi su je stavili na gornje mesto u oltaru Saborne crkve, manastira Hilandara. To se dogodilo početkom 15. veka.

Mnogo kasnije, ne zna se tačno kada, manastirski iguman je bio na samrti. Manastir se našao u teškoj situaciji u vezi sa izborom novog igumana. Tadašnji monasi su pripadali različitim nacionalnostima. Među njima bilo je Srba, Grka, Bugara i Rusa. Grci su predlagali Grka za igumana – zato što se manastir nalazio na grčkoj zemlji. Srbi su opet predlagali Srbina igumana, zato što su ktitori manastira bili Srbi i što je manastir bio poznat kao srpski. Bugari su bili najbrojniji i zahtevali su svog igumana. Na kraju Rusi su predlagali Rusa igumana, zato što je manastir darivan velikim novčanim sredstvima iz Rusije. Pošto nisu mogli da se saglase između sebe, sama Presveta Bogorodica je rešila problem. U toku jednog večernjeg bogosluženja jasno se čuo glas Bogorodice sa ikone – da je ona Igumanija manastira. Mećutim, monasi tom glasu nisu pridavali neki značaj. Kada su drugog dana došli u crkvu radi jutrenja, ugledaše ikonu na igumanskom mestu. Misleći da je crkvenjak greškom izneo ikonu napolje, oni je opet vratiše u oltar. Međutim, sledećeg dana, na jutrenju opet videše ikonu na igumanskom tronu. Pretpostavljajući da je eklisijarh, iz njima nepoznatih razloga, počinitelj tog dela, monasi mu oduzeše ključeve od crkve, a vrata sami lično zaključaše posle večernje, uverivši se prethodno da niko nije ostao skriven u Crkvi. Ujutru, otvoriše vrata radi služenja jutrenja. Ikona Bogorodice je opet bila na igumanskom mestu. Tada su se konačno uverili da Ona sama tako hoće.

Dok su razgovarali o onome što se desilo, u manastir je došao jedan pustinjak, svima poznat po svojim vrlinama. On ih je obavestio da mu se javila Bogorodica i rekla, da monasima manastira kaže da od sada Ona sama postaje Igumanija manastira i da oni međusobno treba da se pomire. Oni ne treba više da pokušavaju sa izborom igumana, niti da Je pomeraju sa Njenog igumanskog mesta. I zaista, od tada do danas niko je nije pomerio sa Njenog mesta. Ona se stalno nalazi na igumanskom tronu – na mestu Igumanije.

Od tada do danas, svaki predstojnik i duhovni otac bratstva zauzima drugo mesto, – sa strane, pored ikone. Jereji, i uopšte, svi monasi manastira prave poklone pred njom kao Igumanijom manastira pre nego što počnu svoje služenje.

Oni koji su udostojeni da posete manastir Hilandar, uveravaju, da se Njeno prisustvo, blagodatna sila, ljubav, milost i milosrđe neprestano osećaju i prožimaju sveukupno monaško i manastirsko ustrojstvo, kako spoljno tako i unutarnje.

 Izobraženje

Oni koji su udostojeni da vide lik Bogomaterin na Njenoj originaloj ikoni, kažu da je toliko blag i pogled toliko mio da pobuđuje na umiljenje sve one koji Joj se poklanjaju – i da Njen veličanstveni, devstveni lik, pun ozbiljnosti nekako tajinstveno se utiskuje u dušu onih koji je vide.

U samom radu, Sva je reljefna a radi zaštite i blagoljepija postavljen je zlatni okov koji ima pet hiljada utisnutih skupocenih dragih kamenja, kao i druge vredne predmete koje prilažu verni poklonici ili oni koji su doživeli čudo od Bogorodice.

Razmere ikone su: 1,11 m u visinu i 91 cm u širinu. Litijska je, tj. odlsikana sa obe strane na čijoj poleđini se nalazi predivna vizantijska ikona Sv. Nikolaja Mirlikijskog.

Jedna Njena verna kopija nalazi se u Sabornoj crkvi Sv. Save, kod Karađorđevog parka u Beogradu, na Vračaru, u neposrednoj blizini velelepnog Hrama Sv. Save koji je trenutno u fazi unutrašnjeg uređenja.

 Čuda

Prvo čudo kao što je poznato je isceljenje ruke Sv. Jovana Damaskina pa je od tog čuda potekao i sam Njeni naziv – Trojeručica.

Među mnogobrojnim Njenim čudima, navešćemo  samo neka:

1905. g. kada se Rusija nalazila u ratu sa Japanom, zapovedništvo visokih oficira ruske vojske tražilo je od manastira Hilandara da im se pošalje ikona na bojno polje kao pomoć pravoslavnoj carskoj vojsci. Sabor staraca je doneo odluku da se ne pošalje original ikone, već jedna Njena verna kopija, manjih razmera od originala. Desno i levo na toj kopiji su bili naslikani ktitori Sv. Simeon i Sava. Kopija je poslata i zaista, silom i dejstvom Bogorodice, Rusi su odneli mnogo pobeda protiv Japanaca. Na kraju je sklopljen mir između dva carstva.

Blaženopočivši monah Filip iz manastira Esfigmena bio je neposredni svedok jednog čuda. On je pričao da je 1945. g. jak požar velikih razmera zahvatio šumu manastira Hilandara. Dospevši do južnog zida manastira, on je pretio da ga zapali. Po izbijanju opasnosti, proiguman manastira blaženopočivši starac Danilo, naložio je da se učini litija sa Trojeručicom. I zaista, izašla je litija sa ikonom. Samo što su stigli do mosta na putu do manastira Zograf, jak suprotni vetar je udaljio požar od manastira. Malo potom on se i ugasio.

Jedno od poslednjih čuda desilo se 1992. g. u Kragujevcu, u Srbiji. U jednoj fotografskoj radnji je izbio požar – zbog kratkog spoja na elektroinstalacijama. Vlasnik radnje imao je jedan kalendar iz manastira Hilandara sa ikonom Trojeručicom na prvoj strani, kao i dve male ikone (Sv. Luke i Sv. Nikole). Kalendar je stajao na zidu radnje, a dve male ikonice na dvema glavnim mašinama koje su inače najvažnije u poslu. Po izbijanju požara sve u radnji je izgorelo, dok su kalendar sa ikonom Trojeručicom i one dve mašine (koje su inače od plastike) na kojima su se nalazile dve male ikonice, – ostali potpuno neoštećeni.

Ipak najveće čudo koje sotvara, Majka Božija svojim čudotvornim izobraženjem, ikonom Trojeručicom – Ona to čini u dušama vernih, koje neumitno vodi duhovnom ozdravljenju i obnovljenju uma i srdaca – verujućih u Sina i Boga Njenog i u Nju samu.

 

                                                                Elza Bibić

 

Literatura

 www.hilandar.org.info/Ikona Trojeručica, od 14.07.2020;

Bogoslovija Sv. Vladimira: Pravoslavni Liturgijski Katihizis, Ovaploćeni Bog, Svetigora, 2002, str: 422;

Ilijić S. Tihomir,: Veliča duša moja Gospoda, Vojno izdavački Zavod, Publikum, Beograd, 2002. g. str: 184 -186;

Krićanin, Agapije Landos: Čuda Presvete Bogorodice, Srpska pravoslavna crkvena opština Linc – Austrija, str: 29,123, 204;

Pravoslavni sajt: Pouke.org. od 6.08.2013.g.

Snesoreva, Sofija: Zemni život Presvete Bogorodice, Svjetilnik – Nikšić, Beograd, 2006. g. str: 1;