У понедјељак, 28. марта 2022. године, у сали Светогеоргијевског дома под Горицом, одржана је десета дијалошка трибина на тему „Духовна и спортска такмичења“.
Учесници трибине били су Марија Вуковић, репрезентативка Црне Горе у атлетици, Владимир Гојковић, селектор ватерполо репрезентације Црне Горе, и Јанко Пешикан, спортски новинар. Модератор вечери био је, као и обично, протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Марија је на почетку казала да су од њене четврте године, од када живи на Цетињу, молитва и одласци у Цетињски манастир саставни дио њеног живота. „ Лијепе ме успомене вежу и кад год сам била у друштву и у прилици да се нађем на истом мјесту гдје и Митрополит, то је за мене била велика част.“
Вјера је нешто што је гурало све ове године. Послије првог великог успјеха 2010. године, за њу је наступио један период тражења, учења правих вриједности, послије чега су наступили још бољи резултати.
Оно за шта мисли да је највише вуче ка земљи јесу лоше мисли и страхови. Потребна је велика борба са самим собом и препуштање Божијој вољи и вјера, јер ако се боји, онда не допушта себи да достигне максимум, изјавила је Вуковић.
Дуги низ година сматрала је да ако не скаче високо, не вриједи као особа, али сада не мисли тако, јер спорт није центар свијета и нешто што треба да нас дефинише.
„Мислим да треба да останемо приземни, јер смо прије свега људи, и дефинитивно се трудим да живим тако“, закључила је Марија и казала да има времена за најближе и за оне људе који су свих ових година били ту.
Селектор Гојковић подвукао је важност добрих тренера у кључним годинама, иако наравно постоји мали проценат изванредно талентованих, који са мање рада ипак постану најбољи. Отац Гојко направио ту је направио паралелу са духовним животом, гдје је за напредовање такође потребна дисциплина и послушност духовном оцу.
Владимир је потом рекао да му је лакше било док је био играч него тренер. „ Тешко је довести их да сви функционишу заједно, као једна цјелина, тако да кад све сумирамо, мени је лакше било да будем играч, али не жалим се, волим овај посао и срећан сам кад ти млади људи напредују.”
Указао је на важност психологије у савременом спорту, на шта се код нас још довољно не обраћа пажња. Вјерује да и када не побиједи постоји разлог зашто је то тако. Иако се играч спрема и жели да побиједи у свакој утакмици, увијек се више научи из пораза и они се дубље анализирају. Послије побједа дође до еуфорије и полета, али и до приземљења.
Господин Пешикан рекао је да Марија и Владимир одају смирење и убједљивост, као и утисак да су урадили све што је до њих и остало препустили Богу. „ Они су заиста ујединили Црну Гору и то је велика срећа. Мислим да је цијела Црна гора навијала за ватерполисте и за Марију када је била у финалу, сви смо били уз њих“, казао је Пешикан и додао да је заиста племенито што су остали овдје.
По њему, када постоји жеља и вјера да ће се нешто догодити, то увијек дође. Дотакао се теме поста и закључио да је могуће наћи мјеру између вјере и спорта. Ако се има воље, уз савјет духовника, увијек се оствари добар резултат. Осврнуо се и на непоштену игру и допинг. Сматра да су многи спотристи погријешили и на тај начин обрисали све своје претходне успјехе. Казао је да када преноси спортске догађаје, посебно оне у којима учествују наши спортисти, осјећа велике емоције. По њему, већина новинара се труди да допринесе бољој атмосфери, али постоје и медији који раде другачије.
Отац Гојко захвалио је свима на присуству и учесницима пожелио успјех. Следећу трибину најавио је за петнаест дана.
Лазар Шћекић
