У Сремским Карловцима започело је редовно мајско засиједање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У претходна два дана свечано је обиљежен и прослављена 100-годишњица васпостављања Српске Патријаршије.
Сремски Карловци су од јуче богатији и са моштима свештеномученика Риста Јарамаза. Наиме, Владика будимљанско-никшићки Методије, архимандрит Арсеније, игуман манастира Косијерево, протојереј-ставрофор Велимир Јововић и протођакон Владимир Јарамаз предали су дио моштију, икону и службу свештеномученика Риста Јарамаза.
Преносимо обраћање протођакон Владимира Јарамаза потомка свештеномученика Риста:
Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство Ваше преосвештенство, оче ректоре, часни Оци, сестре монахиње, браћо и сестре,
У радости данашњег сабрања наша су срца испуњена милином и топлином јер смо дошли међу братственике и иноплеменицике по духу светосавском и светоарсенијевском. Дошли смо са оне љуте светосавске границе Црне Горе и Херцеговине, која је освештана и заливена жртвом и крвљу наших најбољих синова и кћери. Дошли смо и са собом довели вашег ђака а нашег духовног првака – свештеномученика о. Риста Јарамаза. Оче ректоре, доводимо Ти овога нашег ученика и Христовог послушника, који је положио онај најзначајнији испит који сваки хришћанин може и мора положити да би се убројио међу људске и божје угоднике. О. Ристо Јарамаз је отишао из овога свијета мученички страдајући далеке 1942. године у оној богородичној херцеговачкој башти у долу Валске цркве од братске руке, а враћа се овдје, међу своје, у сремску равницу црквеношколске питомине. Молим Вас зато, оче ректоре, да га дочекате како доликује а он ће Вам као Христов ученик дати достојан одговор на свако питање. Ако га питате, рећи ће вам не само о себи и своме животу већ о оној вјери и невјери народа и племена светосавскога и светолазаревскога којем је припадао и које се послије Косова склонило у љуте стране крша и камените планине Опутних Рудина и Бањана. О. Ристо је небески пјесник који ће вам испјевати оним његошевским стихом свој живот: „вољех царство земно изгубити, но небесно да изгубим царство“. Зато и кажемо даданас: Оче Ристо, учениче и ђаче карловачки, Твоје свето и мученичко тијело је одговор који дајемо као хришћани на сва људска питања од постанка свијета, на ону “прегршт свести”, како си као пјесник пјевао, у којој смо запретени именом Христовим, и којом разумијемо и себе и другога као бића која су научена да воле и да живе у заједници са Богом. Радујемо се као људи кад на свијет дође новорођенче, које се јави плачем свијету, а тугујемо плачем када са њега оде. Али само онај ко задобије и земљу и небо и Христом се озрачи радује се оним свјетлозарним осмјехом који у вјекове не престаје. Онебеси се земља и оземни се небо кад се свети човјек пресели на ону границу са које се све види. Тако се и данас овдје, у светим Сремским Карловцима, нашим српским црквеним границама кољенопреклоно небо отворило у вашим срцима и лицима да прими свога ђака о. Риста свештеномученика који се вратио да би ту остао и тако и Срем и Херцеговину и Црну Гору и цијело Српство спојио у својој светости и Богу га предао. Тај пут је она божанска Литија која није стала и никада неће стати док је свијета и вијека и док је у њему људског лица и људских личности. Ми смо вам донијели оно најбоље што смо имали да вам се мало одужимо и на Светом Арсенију, који се код нас зауставио и предахнуо да би нас са свима светима у оној последњој сеоби нашега народа повео и настанио у земљи нашег свељудског одредишта. Као потомак по тијелу и потомак по духу свештеномученика о. Риста Јарамаза благодаран сам и Вама, преосвећени владико, и Вама, браћо и сестре, на овом дану који Бог створи да се у њему прослави Име његово и име угодника Божјих. Теби, оче Ристо, срећан останак, јер дошао си међу своје.
