Povodom praznika Svetog Nikolaja Mirlikijskog čudotvorca koga ćemo proslaviti u utorak 19. decembra prenosimo tekst o tome kako je Sveti Nikolaj bio prisutan na zemlji kineskoj, u gradu Harbinu. Koliko su ga poštovali ne samo Rusi, već i Kinezi, a tu su i neka svjedočanstva o čudima Njegovim, o Njegovom hramu koji je nekada, u prošlom vijeku, postojao u tom gradu, a i nešto o istoriji samog grada Harbin.
Tekst i neka stare fotografije i svjedočanstva šalje Nadežda Marković koja živi u Pekingu.
Mitropolit Filaret (Voznesenski)*, koji je nekada služio u
kineskom gradu Harbinu, pisao je: ”Evo nam Praznika, kada praznujemo, kada
slavimo još jednog velikog svetitelja Božjeg, Svetitelja i Čudotvorca
Nikolaja mirlikijskog. Slaveći ga, slušamo prokimen ”Časna je pred
Gospodom smrt Njegovih prepodobnih”. Taj prokimen se uznosi u čast mnogih
velikih svetih. Međitim, i ako je Svetitelj i Čudotvorac Nikolaj
nadahnutim, blagodatnim rečima poučavao i savetovao svoju pastvu, njegova
slava nije u tome. Mi znamo u čemu je njegova glavna slava. Podvižnike,
svete ljude, koji su se proslavili, pre svega delima ljubavi i milosrđa, i
imenuju ”milostivi”. Tako je i Svetog Nikolaja zbog njegovih čudesnih dela
ljubavi, ruski narod nazvao ”Nikola Milostivi”. Pa tako, kada ruski ljudi
vide bilo koga da pati, tuguje ili boluje, oni mu kažu: ”Idi pomoli se
Nikoli Milostivom, a on će Svemilostivom Spasu reći o tvojim
nevoljama.”
Mitropolit je u svojim propovedima često besedio o toj posebnoj
slavi koja pripada Svetom Nikolaju, više nego drugim ugodnicima Božjim.
A to je, što se njegovo ime poštuje i među neznabošcima, među ljudima koji
nikada nisu čuli za hrišćanstvo. To potvrđuju priče o istinitim
događajima koji su se nekada dogodili u gradu Harbinu na severoistoku
Kine. Događaji, o kojima se još priča među potomcima Rusa koji su živeli u
tom gradu. Tih 20-ih godina prošlog veka postojala je crkva Uspenja
Presvete Bogoridice, pri kojoj je bilo ”Novo groblje”. Na drugoj strani,
nedaleko od groblja bila je dugačka, strma i visoka urvina. Jednog dana tu
se igralo nekoliko kineskih dečaka. A ta strmina je pretila da se svakog
trenutka obruši. U najvećem žaru igre, iznenada se pojavio pred njima
sedi starac lica obasjanog kao Suncem, i na kineskom pomalo strogo rekao
dečacima da odmah odu odatle. Uplašivši se od starca dečaci su pobegli,
a samo što su otišli cela strmina se stropoštala. Da su ostali i da se tu
nije pojavio njima nepoznati sedi starac, sigurno bu svi nastradali. O
tome se brzo pročulo, prvo među Kinezima, a onda i među Rusima. Nekoliko
dana kasnije, jedan od dečaka je sa majkom na harbinškoj železničkoj
stanici čekao voz. Kada je ugledao ikonu Svetog Nikolaja, koja je stajala u
holu stanične zgrade, povikao je ”Mama, eno ga, eno tamo je onaj starac koji
nas je spasao!”
Opet, jedan lovac, Rus, zanesen lovom, našao se daleko u nekom
zabačenom kraju severoistočne Kine. Iscrpljen, došao je do jednog sela.
Kinezi, narod gostoljubiv i srdačan, primili su ga u kuću i ponudili mu da
prenoći. Ulazeći u kuću, primetio je okačenu na vratima malu i već staru
ikonu Svetog Nikole. Pomislio je ”oni su neznabošci, sigurno je ova ikona
slučajno tu dospela” i zatražio od domaćina da mu da ikonu. Na šta se
domaćin uvredio i odgovorio ”ovaj starac je mnogo dobar, mi ga izuzetno
cenimo, jer nam on mnogo pomaže!”
Rusko sveštenstvo i vernici ispred najveće harbinške svetinje – ikone Svetog Nikolaja u zgradi železničke stanice u kineskom gradu Harbin, 1947. godine
Velikolepna ikona Svetog Nikolaja, koju su mnogi smatrali čudotvornom,
postavljena je u zgradi železničke stanice na početkom HH veka. Svi pravoslavni
Rusi su znali, kad god bi putovali vozom, ako ih put dovede u Harbin, da se
obavezno pomole pred tom ikonom i prisluže sveću. Neki su u svojim sećanjima
pisali: ”Putnik koji bi sišao iz voza i ušao u zgradu stanice, za tren bi
zaboravljao na svoje uzbuđenje ili brigu zbog putovanja, blagougodno bi se
smirivao i ćutke stajao pred svetilim likom Svetitelja. I on, a i svi oko njega,
bi osećali neku neiskazanu blagodat i toplinu. Sveto mesto! Ispred kivota je
bilo malo uzvišenje od dva stepenika, veliki svećnjak na kome je moglo da se
prisluži i do 100 sveća, i uvek puna kutija sa svećama.” Treba ispričati još
jedan događaj: 20-ih godina prošlog veka, početkom proleća, kada već počinje da se
pokreće led na obližnjoj reci Sungari, na železničkoj stanici se tiskalo mnogo
putnika. Vozovi su odlazili i dolazili. Iznenada, svi ugledaše kako u zgradu
stanice utrčava potpuno mokar Kinez. I pravo ide ka ikoni Sveca, pada na kolena
i počinje da mrmlja nešto na kineskom. Ubrzo su svi saznali da se on zahvaljivao
Svetitelju! A desilo se sledeće: taj čovek je nekuda žurio i odlučio da rizikuje i
skrati put, tako što će preći preko zaleđene reke! Trčao je, ali jer je led već
počeo da puca i kreće se, on se u jednom trenutku našao u ledenoj reci, tonuo je
pod led, i izgledalo je da mu nema spasa. U tom trenutku on se setio ikone Svetog
Nikolaja, i znajući koliko ga Rusi poštuju i mole mu se, on je na kineskom, na svoj
način svom silom zavapio ”Sedi starče sa stanice, pomozi mi!” i izgubio svest.
Kada je došao sebi video je da je na obali, kao da je nekom čudnom rukom
prenešen, mokar ali živ! A onda je ustao i trčeći došao do stanice, kleknuo
pred ikonu i zablagodario Svetitelju. Sutradan se krstio i uzeo ime Nikolaj.
Kažu da je bilo ne malo Kineza koji su se tih godina krstili i uzeli ime Nikolaj!
Sveti i Milostivi Nikolaje Čudotvorče moli Boga za nas! Slava tebi Bože,
slava Tebi!
fotografije ikone Sv. Nikole na železničkoj stanici u Harbinu
Ikona Svetog Nikolaja Čudotvorca (na fotografiji) je godinama stajala u
zgradi železničke stanice u gradu Harbin i svojim molitvama pomagala i
štitila sve koji su živeli u tom gradu, i sve koji su nošeni promislom Božjim,
dolazili ili odlazili. Pred ikonom je stalno gorelo kandilo. Ikonu su
poštovali i pred njom prisluživali sveće i Kinezi, poštujući ”dobroga starca”!
Kada je 1924. došlo do podele železnice između sovjetske boljševičke vlasti i
kineske vlade, boljševici su hteli da ikonu sklone, tome su se usprotivili
upravo Kinezi! Napisali su protestno pismo svome upravniku: ”Ako Rusima nije
potreban, nama jeste! Šta vam smeta ovaj dobri starac? On se nalazi ovde već
toliko godina i svima pomaže! Ne damo da ga dirate i nosite odavde!” Bojeći se
nemira, ikonu su ostavili i ona je stajala tu još mnogo godina. Čak i kada je pruga
prešla u ruke Japanaca, ikona je i dalje stajala na svom mesutu. Postoji priča
koju je nekada ispričao i o tome posvedočio nastojatelj jedne od tadašnjih crkava
u Harbinu. Naime, u septembru 1945. godine u hramu su se iznenada pojavila tri
ruska pilota. Pošto tada nije bilo službe u hramu, sveštenik im je prišao i
upitao kako može da im pomogne. I onda je jedan od pilota ispričao sledeće:
Ispunjavajući komandu vojne uprave, njih trojica su jednog dana poleteli na
Harbin da bombarduju japanske vojne položaje i druga postrojena. Kada su već
bili blizu gradu, sva trojica su istovremeno u oblacima ugledali lice starca
koji je podigao ruke i… avioni su se zaustavili! Nisu padali, ali nisu mogli da
lete napred. Mogli su da se okrenu na levo, na desno, na dole, ali ne i napred!…
Bacivši bombe daleko od grada, vratili su se u bazu, ne govoreći nikome šta se
dogodilo. Jedan od njih se prisetio da je taj starac sličan Svetom Nikolaju
Čudotvorcu, čiju je ikonu gledao kod kuće kada je bio mali. I tako su, eto, tajno da
ne sazna komanda, došli u crkvu da mu se poklone, zapalili su sveće i otišli!
Ova priča je zaista izuzetna pre svega jer su i sami žitelji grada svedočili da
za vreme japanske okupacije na grad nije bila bačena ni jedna bomba! U vreme ”
kulturne revolucije” ikona je nestala, i ni danas se ne zna gde je.
A zašto baš grad Harbin? Zašto je u njemu bila ikona Svetog
Nikolaja Čudotvorca, arhiepiskopa mirlikijskog?
Harbin se pojavio na karti severoistočne Kine tek krajem XIX veka
(tada je to bila Mandžurija, a sada provincija Hejlungđang). Naime, vlada
poslednje kineske dinastije Ćing je sa vladom carske Rusije podpisala
ugovor o izgradnji istočnokineske železnice (dalekoistočni deo sadašnje
čuvene transsibirske pruge). Tako da su grad Harbin zapravo i osnovali
Rusi koji su se tu tada u velikom broju, pri kraju XIX veka, naselili zbog
izgradnje pruge. Kasnije, zbog nesrećnih događanja u carskoj Rusiji, od
1917.g. taj se broj još dodatno povećao doseljivanjem velikog broja Rusa
izbeglih pred boljševicima. I kao što je uvek bilo kod pravoslavnih Rusa
(a i Srba!) gde god da su se naselili prvo bi gradili crkvu a onda sve drugo.
Prva sazidana crkva u ovom gradu bila je upravo crkva Svetog Nikolaja
Čudotvorca. U Harbinu je nekada postojalo preko 20 ruskih crkava, od kojih
je danas ostalo samo pet. Najpoznatija od njih, i danas simbol grada, je
crkva Svete Sofije u centru grada, koja je pravim čudom preživela dane ”
kulturne revolucije”. Dugo godina je ”živela” bez krstova na svojim
kupolama, i korišćenja u razno razne svrhe, samo ne kao crkva. Krajem HH
veka novcem koji su prikupili sami Kinezi, stanovnici grada, crkva je
obnovljena i u njoj su izložena svedočanstva o drugim crkvama koje su
uništene u vreme ”nesrećne kulturne revolucije”. Sve do početka II svetskog
rata Harbin je bio pravi ruski grad, deo carske Rusije u Kini. Svuda su
bile kuće u evropskom stilu, u čijim dvorištima je u proleće cvetao
jorgovan, a nedeljom se zvuk zvona sa svih crkava uzdizao do neba! Nešto od
tadašnje arhitekture je sačuvan do današnjih dana. Harbin je bio grad u
kome su služili mnogi sveštenici pa su doprineli širenju pravoslavlja
među lokalnim stanovništvom. I sada u Harbinu ima celih kineskih
porodica koje su pravoslavni vernici. Kinezi tog kraja koriste u svom
dijalektu dosta ruskih reči. Trenutno postoji samo jedan aktivni hram, hram
u čast Pokrova Presvete Bogorodice, sagrađen 1922. Od 2016. g. nastojatelj
hrama je kineski sveštenik Aleksandar Juj Ši, koji je završio duhovnu
akademiju Ruske pravoslavne crkve u Sankt Petrburgu, gde je i hirotonisan.
Tako je posle dugih 60 godina postao novi kineski pravoslavni pastir.
Službe se vrše na kineskom i ruskom. Slava Tebi Bože! Slava Tebi!
Crkva Svetog Nikole u Harbinu, Kina
1899 godine, Uprava železnica Carske Rusije je odlučila da izgradi
rusku pravoslavnu crkvu. Odluku o izgradnji crkve podržao je i sam
car Nikolaj II. Crkva je imenovana po zaštitniku grada, Svetom
Nikolaju Čudotvorcu.
14. oktobra 1899. na praznik Pokrova Presvete Bogorodice osvećen je
kamen temeljac crkve, ali je zvanična izgradnja počela tek marta
sledeće godine (jer je Harbin poznat po dugim i vrlo hladnim zimama).
Crkva je izgrađena po projektu poznatog peterburskog arhitekte
Josifa Vladimiroviča Podljevskog u drevnoruskom stilu. Cela
građevina je izgrađena od drveta bez i jednog eksera. Mogla je da
primi 500 vernika i imala je centralno grejanje. Radovi na
unutrašnjem ukrašavanju i opremanju hrama trajali su skoro godinu
dana. Ikonostas, sve ikone, crkvene relikvije i drugi ukrasi su
dopremljeni iz Rusije, a i zvono za kupolu hrama. S Božjom pomoću, 18.
decembra 1900. godine gradnja je uspešno završena i tada je
upriličeno svečano osvećenje hrama. 29.februara 1908. g. hram je ukazom Svetog Sinoda priznat za sabornu crkvu, a kada je 1922. g.
uspostavljena Samostalne Eparhija bio je proglašen za katedralu.
godine u porti hrama je podignuta Iverska kapela. Hram je
služio celih 66 godina sve do 1966. g. kada je buknula ”nesrećna
kulturna revolucija”. 23. avgusta popodne ozloglašene ”crvene
brigade” su demonstrativno ušle u portu hrama i počele brutalno
uništavanje. Ali, pošto je konstrukcija hrama bila izuzetno jaka, bili
su primorani da upotrebe vatrogasna kola, kranove, sve dok nisu u
rano jutro 24. avgusta konačno hram srušili i spalili do temelja.
Ikone i druge crkvene relikvije su uništene ili razgrabljene i
nepovratno nestale. Tako je ”najveće remek delo dalekog istoka”
pretvoreno u prah i pepeo. Zvono, izliveno u Rusiji još 1866. g. i
okačeno u kupoli hrama 1900. g. , prečnika 84 centimetra i teško 300
kilograma, je te avgustovske ”vartolomejske” noći nestalo bez traga.
Sve do 2002.g. kada je igrom slučaja, a pre svega Božjom voljom,
pronađeno na jednom poljoprivrednom gazdinstvu, kada je i vraćeno u
Harbin i smešteno u muzeju palih heroja severoistočne Kine (što
zvono, zapravo, i jeste!). Biće da je voljom i promislom Božjim, upravo
povratak tog zvona učinio da se kod žitelja Harbina obnove sećanja
na istoriju svoga grada i tih ”mučnih i nesrećnih dana kulturne
revolucije”. Pa su tako 2006. g. privatna kineska kompanija iz Harbina
i njeni dugogodišnji poslovni partneri iz Rusije, odlučili da
zajedničkim ulaganjima na novom mestu podignu hram Svetog Nikolaja,
a sve po starim fotografijama i crtežima. Hram je, s Božjom pomoću
završen. U hramu su izložene i fotografije koje svedoče o izgradnji
i uništenju starog hrama. Pored hrama je napravljen i ceo park ruske
kulture u kome su izložene i druge tipično ruske građevine,
umetnički predmeti, skulpture velikana ruske kulture (Tolstoja,
Puškina…) Slava tebi Bože! Slava Tebi!
Fotografije crkve Svetog Nikolaja iz prvih decenija HH veka
A onda su došli ”crni dani” nesrećne ”kulturne revolucije” (1966-1976):
Svetog oca Nikolaja Narodi ga zato slave
Četir’ strane sveta slave Kao sveca čudesnoga.
Ko viteza silne vere. Bogat slavom Nikolaje.
Vere Božje, vere prave. On svečare svoje voli,
Od kolevke Bogu predan, Pred prestolom večnog Boga
Od kolevke sve do kraja; Za njihno se dobro moli.
Pa proslavi i Bog njega- Blagoslovi, Nikolaje,
Svoga vernog Nikolaja. Blagoslovi ljude tvoje,
Za života slavan beše, Što pred Bogom i pred tobom
A po smrti još slavniji, Na molitvi smerno stoje.
Moćan beše i na zemlji,
A sa neba još moćniji.
Svetla duha, čista srca,
On hram beše živog Boga:
Milostivi Sveti Nikolaje Čudotvorče moli Svemilostivog
Gospoda Boga za nas grešne, da dolije ulje u kandilo naše vere, da nas
ukrepi i podari snage da izdržimo sva iskušenja! Slava Tebi Bože,
slava Tebi!
*Mitropolit Filaret (svetovno Georgije Nikolajevič Voznesenjski, rus. Georgiй Nikolaevič Voznesenskiй; Kursk, 4. april 1903 — Njujork, 21. novembar 1985); bio je prvojerarh Ruske pravoslavne zagranične crkve ukupno 21 godinu, u periodu od 27. maja 1964. pa do 21. novembra 1985, noseći titulu „mitropolit njujorški i istočnoamerički“. Rođen 4. aprila 1903. godine u svešteničkoj porodici, od oca Nikolaja Fjodoroviča (rus. Nikolaй Fёdorovič Voznesenskiй), koji je kasnije, zamonašivši se, dobio ime Dimitrije i posle nekog vremena postao
arhiepiskop hajlarski; i majke Lidije Vasiljevne (rus. Lidiя Vasilьevna). Godine
21. porodica Voznesenjski preselila se na daleki istok u grad Blagovješčensk. Georgije završava lokalnu osmogodišnju gimnaziju 1920, a iste godine, usred Ruskog građanskog rata, oni se sele u grad Harbin, na severoistoku Kine. 1930 godine je
rukopoložen za đakona, a 1931. g. u san sveštenika. Služio je u Harbinu u dva navrata (1931—1947) i (1949—1962), kao i u oblasti
Trojerečje u današnjoj kineskoj provinciji Unutrašnje Mongolije.
Nadežda Marković
Izvor: Srpska RTV
