Поводом празника Светог Николаја Мирликијског чудотворца кога ћемо прославити у уторак 19. децембра преносимо текст о томе како је Свети Николај био присутан на земљи кинеској, у граду Харбину. Колико су га поштовали не само Руси, већ и Кинези, а ту су и нека свједочанства о чудима Његовим, о Његовом храму који је некада, у прошлом вијеку, постојао у том граду, а и нешто о историји самог града Харбин.
Текст и нека старе фотографије и свједочанства шаље Надежда Марковић која живи у Пекингу.
Митрополит Филарет (Вознесенски)*, који је некада служио у
кинеском граду Харбину, писао је: ”Ево нам Празника, када празнујемо, када
славимо још једног великог светитеља Божјег, Светитеља и Чудотворца
Николаја мирликијског. Славећи га, слушамо прокимен ”Часна је пред
Господом смрт Његових преподобних”. Тај прокимен се узноси у част многих
великих светих. Међитим, и ако је Светитељ и Чудотворац Николај
надахнутим, благодатним речима поучавао и саветовао своју паству, његова
слава није у томе. Ми знамо у чему је његова главна слава. Подвижнике,
свете људе, који су се прославили, пре свега делима љубави и милосрђа, и
именују ”милостиви”. Тако је и Светог Николаја због његових чудесних дела
љубави, руски народ назвао ”Никола Милостиви”. Па тако, када руски људи
виде било кога да пати, тугује или болује, они му кажу: ”Иди помоли се
Николи Милостивом, а он ће Свемилостивом Спасу рећи о твојим
невољама.”
Митрополит је у својим проповедима често беседио о тој посебној
слави која припада Светом Николају, више него другим угодницима Божјим.
А то је, што се његово име поштује и међу незнабошцима, међу људима који
никада нису чули за хришћанство. То потврђују приче о истинитим
догађајима који су се некада догодили у граду Харбину на североистоку
Кине. Догађаји, о којима се још прича међу потомцима Руса који су живели у
том граду. Тих 20-их година прошлог века постојала је црква Успења
Пресвете Богоридице, при којој је било ”Ново гробље”. На другој страни,
недалеко од гробља била је дугачка, стрма и висока урвина. Једног дана ту
се играло неколико кинеских дечака. А та стрмина је претила да се сваког
тренутка обруши. У највећем жару игре, изненада се појавио пред њима
седи старац лица обасјаног као Сунцем, и на кинеском помало строго рекао
дечацима да одмах оду одатле. Уплашивши се од старца дечаци су побегли,
а само што су отишли цела стрмина се стропоштала. Да су остали и да се ту
није појавио њима непознати седи старац, сигурно бу сви настрадали. О
томе се брзо прочуло, прво међу Кинезима, а онда и међу Русима. Неколико
дана касније, један од дечака је са мајком на харбиншкој железничкој
станици чекао воз. Када је угледао икону Светог Николаја, која је стајала у
холу станичне зграде, повикао је ”Мама, ено га, ено тамо је онај старац који
нас је спасао!”
Опет, један ловац, Рус, занесен ловом, нашао се далеко у неком
забаченом крају североисточне Кине. Исцрпљен, дошао је до једног села.
Кинези, народ гостољубив и срдачан, примили су га у кућу и понудили му да
преноћи. Улазећи у кућу, приметио је окачену на вратима малу и већ стару
икону Светог Николе. Помислио је ”они су незнабошци, сигурно је ова икона
случајно ту доспела” и затражио од домаћина да му да икону. На шта се
домаћин увредио и одговорио ”овај старац је много добар, ми га изузетно
ценимо, јер нам он много помаже!”
Руско свештенство и верници испред највеће харбиншке светиње – иконе Светог Николаја у згради железничке станице у кинеском граду Харбин, 1947. године
Великолепна икона Светог Николаја, коју су многи сматрали чудотворном,
постављена је у згради железничке станице на почетком ХХ века. Сви православни
Руси су знали, кад год би путовали возом, ако их пут доведе у Харбин, да се
обавезно помоле пред том иконом и прислуже свећу. Неки су у својим сећањима
писали: ”Путник који би сишао из воза и ушао у зграду станице, за трен би
заборављао на своје узбуђење или бригу због путовања, благоугодно би се
смиривао и ћутке стајао пред светилим ликом Светитеља. И он, а и сви око њега,
би осећали неку неисказану благодат и топлину. Свето место! Испред кивота је
било мало узвишење од два степеника, велики свећњак на коме је могло да се
прислужи и до 100 свећа, и увек пуна кутија са свећама.” Треба испричати још
један догађај: 20-их година прошлог века, почетком пролећа, када већ почиње да се
покреће лед на оближњој реци Сунгари, на железничкој станици се тискало много
путника. Возови су одлазили и долазили. Изненада, сви угледаше како у зграду
станице утрчава потпуно мокар Кинез. И право иде ка икони Свеца, пада на колена
и почиње да мрмља нешто на кинеском. Убрзо су сви сазнали да се он захваљивао
Светитељу! А десило се следеће: тај човек је некуда журио и одлучио да ризикује и
скрати пут, тако што ће прећи преко залеђене реке! Трчао је, али јер је лед већ
почео да пуца и креће се, он се у једном тренутку нашао у леденој реци, тонуо је
под лед, и изгледало је да му нема спаса. У том тренутку он се сетио иконе Светог
Николаја, и знајући колико га Руси поштују и моле му се, он је на кинеском, на свој
начин свом силом завапио ”Седи старче са станице, помози ми!” и изгубио свест.
Када је дошао себи видео је да је на обали, као да је неком чудном руком
пренешен, мокар али жив! А онда је устао и трчећи дошао до станице, клекнуо
пред икону и заблагодарио Светитељу. Сутрадан се крстио и узео име Николај.
Кажу да је било не мало Кинеза који су се тих година крстили и узели име Николај!
Свети и Милостиви Николаје Чудотворче моли Бога за нас! Слава теби Боже,
слава Теби!
фотографије иконе Св. Николе на железничкој станици у Харбину
Икона Светог Николаја Чудотворца (на фотографији) је годинама стајала у
згради железничке станице у граду Харбин и својим молитвама помагала и
штитила све који су живели у том граду, и све који су ношени промислом Божјим,
долазили или одлазили. Пред иконом је стално горело кандило. Икону су
поштовали и пред њом прислуживали свеће и Кинези, поштујући ”доброга старца”!
Када је 1924. дошло до поделе железнице између совјетске бољшевичке власти и
кинеске владе, бољшевици су хтели да икону склоне, томе су се успротивили
управо Кинези! Написали су протестно писмо своме управнику: ”Ако Русима није
потребан, нама јесте! Шта вам смета овај добри старац? Он се налази овде већ
толико година и свима помаже! Не дамо да га дирате и носите одавде!” Бојећи се
немира, икону су оставили и она је стајала ту још много година. Чак и када је пруга
прешла у руке Јапанаца, икона је и даље стајала на свом месуту. Постоји прича
коју је некада испричао и о томе посведочио настојатељ једне од тадашњих цркава
у Харбину. Наиме, у септембру 1945. године у храму су се изненада појавила три
руска пилота. Пошто тада није било службе у храму, свештеник им је пришао и
упитао како може да им помогне. И онда је један од пилота испричао следеће:
Испуњавајући команду војне управе, њих тројица су једног дана полетели на
Харбин да бомбардују јапанске војне положаје и друга постројена. Када су већ
били близу граду, сва тројица су истовремено у облацима угледали лице старца
који је подигао руке и… авиони су се зауставили! Нису падали, али нису могли да
лете напред. Могли су да се окрену на лево, на десно, на доле, али не и напред!…
Бацивши бомбе далеко од града, вратили су се у базу, не говорећи никоме шта се
догодило. Један од њих се присетио да је тај старац сличан Светом Николају
Чудотворцу, чију је икону гледао код куће када је био мали. И тако су, ето, тајно да
не сазна команда, дошли у цркву да му се поклоне, запалили су свеће и отишли!
Ова прича је заиста изузетна пре свега јер су и сами житељи града сведочили да
за време јапанске окупације на град није била бачена ни једна бомба! У време ”
културне револуције” икона је нестала, и ни данас се не зна где је.
А зашто баш град Харбин? Зашто је у њему била икона Светог
Николаја Чудотворца, архиепископа мирликијског?
Харбин се појавио на карти североисточне Кине тек крајем XIX века
(тада је то била Манџурија, а сада провинција Хејлунгђанг). Наиме, влада
последње кинеске династије Ћинг је са владом царске Русије подписала
уговор о изградњи источнокинеске железнице (далекоисточни део садашње
чувене транссибирске пруге). Тако да су град Харбин заправо и основали
Руси који су се ту тада у великом броју, при крају XIX века, населили због
изградње пруге. Касније, због несрећних догађања у царској Русији, од
1917.г. тај се број још додатно повећао досељивањем великог броја Руса
избеглих пред бољшевицима. И као што је увек било код православних Руса
(а и Срба!) где год да су се населили прво би градили цркву а онда све друго.
Прва сазидана црква у овом граду била је управо црква Светог Николаја
Чудотворца. У Харбину је некада постојало преко 20 руских цркава, од којих
је данас остало само пет. Најпознатија од њих, и данас симбол града, је
црква Свете Софије у центру града, која је правим чудом преживела дане ”
културне револуције”. Дуго година је ”живела” без крстова на својим
куполама, и коришћења у разно разне сврхе, само не као црква. Крајем ХХ
века новцем који су прикупили сами Кинези, становници града, црква је
обновљена и у њој су изложена сведочанства о другим црквама које су
уништене у време ”несрећне културне револуције”. Све до почетка II светског
рата Харбин је био прави руски град, део царске Русије у Кини. Свуда су
биле куће у европском стилу, у чијим двориштима је у пролеће цветао
јоргован, а недељом се звук звона са свих цркава уздизао до неба! Нешто од
тадашње архитектуре је сачуван до данашњих дана. Харбин је био град у
коме су служили многи свештеници па су допринели ширењу православља
међу локалним становништвом. И сада у Харбину има целих кинеских
породица које су православни верници. Кинези тог краја користе у свом
дијалекту доста руских речи. Тренутно постоји само један активни храм, храм
у част Покрова Пресвете Богородице, саграђен 1922. Од 2016. г. настојатељ
храма је кинески свештеник Александар Јуј Ши, који је завршио духовну
академију Руске православне цркве у Санкт Петрбургу, где је и хиротонисан.
Тако је после дугих 60 година постао нови кинески православни пастир.
Службе се врше на кинеском и руском. Слава Теби Боже! Слава Теби!
Црква Светог Николе у Харбину, Кина
1899 године, Управа железница Царске Русије је одлучила да изгради
руску православну цркву. Одлуку о изградњи цркве подржао је и сам
цар Николај II. Црква је именована по заштитнику града, Светом
Николају Чудотворцу.
14. октобра 1899. на празник Покрова Пресвете Богородице освећен је
камен темељац цркве, али је званична изградња почела тек марта
следеће године (јер је Харбин познат по дугим и врло хладним зимама).
Црква је изграђена по пројекту познатог петербурског архитекте
Јосифа Владимировича Подљевског у древноруском стилу. Цела
грађевина је изграђена од дрвета без и једног ексера. Могла је да
прими 500 верника и имала је централно грејање. Радови на
унутрашњем украшавању и опремању храма трајали су скоро годину
дана. Иконостас, све иконе, црквене реликвије и други украси су
допремљени из Русије, а и звоно за куполу храма. С Божјом помоћу, 18.
децембра 1900. године градња је успешно завршена и тада је
уприличено свечано освећење храма. 29.фебруара 1908. г. храм је указом Светог Синода признат за саборну цркву, а када је 1922. г.
успостављена Самосталне Епархија био је проглашен за катедралу.
године у порти храма је подигнута Иверска капела. Храм је
служио целих 66 година све до 1966. г. када је букнула ”несрећна
културна револуција”. 23. августа поподне озлоглашене ”црвене
бригаде” су демонстративно ушле у порту храма и почеле брутално
уништавање. Али, пошто је конструкција храма била изузетно јака, били
су приморани да употребе ватрогасна кола, кранове, све док нису у
рано јутро 24. августа коначно храм срушили и спалили до темеља.
Иконе и друге црквене реликвије су уништене или разграбљене и
неповратно нестале. Тако је ”највеће ремек дело далеког истока”
претворено у прах и пепео. Звоно, изливено у Русији још 1866. г. и
окачено у куполи храма 1900. г. , пречника 84 центиметра и тешко 300
килограма, је те августовске ”вартоломејске” ноћи нестало без трага.
Све до 2002.г. када је игром случаја, а пре свега Божјом вољом,
пронађено на једном пољопривредном газдинству, када је и враћено у
Харбин и смештено у музеју палих хероја североисточне Кине (што
звоно, заправо, и јесте!). Биће да је вољом и промислом Божјим, управо
повратак тог звона учинио да се код житеља Харбина обнове сећања
на историју свога града и тих ”мучних и несрећних дана културне
револуције”. Па су тако 2006. г. приватна кинеска компанија из Харбина
и њени дугогодишњи пословни партнери из Русије, одлучили да
заједничким улагањима на новом месту подигну храм Светог Николаја,
а све по старим фотографијама и цртежима. Храм је, с Божјом помоћу
завршен. У храму су изложене и фотографије које сведоче о изградњи
и уништењу старог храма. Поред храма је направљен и цео парк руске
културе у коме су изложене и друге типично руске грађевине,
уметнички предмети, скулптуре великана руске културе (Толстоја,
Пушкина…) Слава теби Боже! Слава Теби!
Фотографије цркве Светог Николаја из првих деценија ХХ века
А онда су дошли ”црни дани” несрећне ”културне револуције” (1966-1976):
Светог оца Николаја Народи га зато славе
Четир’ стране света славе Као свеца чудеснога.
Ко витеза силне вере. Богат славом Николаје.
Вере Божје, вере праве. Он свечаре своје воли,
Од колевке Богу предан, Пред престолом вечног Бога
Од колевке све до краја; За њихно се добро моли.
Па прослави и Бог њега- Благослови, Николаје,
Свога верног Николаја. Благослови људе твоје,
За живота славан беше, Што пред Богом и пред тобом
A пo смрти још славнији, На молитви смерно стоје.
Моћан беше и на земљи,
A са неба још моћнији.
Светла духа, чиста срца,
Он храм беше живог Бога:
Милостиви Свети Николаје Чудотворче моли Свемилостивог
Господа Бога за нас грешне, да долије уље у кандило наше вере, да нас
укрепи и подари снаге да издржимо сва искушења! Слава Теби Боже,
слава Теби!
*Митрополит Филарет (световно Георгије Николајевич Вознесењски, рус. Георгий Николаевич Вознесенский; Курск, 4. април 1903 — Њујорк, 21. новембар 1985); био је првојерарх Руске православне заграничне цркве укупно 21 годину, у периоду од 27. маја 1964. па до 21. новембра 1985, носећи титулу „митрополит њујоршки и источноамерички“. Рођен 4. априла 1903. године у свештеничкој породици, од оца Николаја Фјодоровича (рус. Николай Фёдорович Вознесенский), који је касније, замонашивши се, добио име Димитрије и после неког времена постао
архиепископ хајларски; и мајке Лидије Васиљевне (рус. Лидия Васильевна). Године
21. породица Вознесењски преселила се на далеки исток у град Благовјешченск. Георгије завршава локалну осмогодишњу гимназију 1920, а исте године, усред Руског грађанског рата, они се селе у град Харбин, на североистоку Кине. 1930 године је
рукоположен за ђакона, а 1931. г. у сан свештеника. Служио је у Харбину у два наврата (1931—1947) и (1949—1962), као и у области
Тројеречје у данашњој кинеској провинцији Унутрашње Монголије.
Надежда Марковић
Извор: Српска РТВ
