БИТИ У ЈЕРУСАЛИМУ

Пише: ђакон Павле Љешковић

„Ко умре у Јерусалиму, скоро као да је умро на небу“ – је пословица коју сам чуо од нашег водича на поклоничком путовању у Свету земљу. Неких двадесетак дана прије пута у Свети град, у рукама сам, у зборници школе на Цетињу , држао “ Осмогласник “ предратног професора богословије у Сремским Карловцима Бранка Ченејца, по његовим нотама вјежбајући појање. Иако књигу често користим и препоручујем ђацима, из неких разлога сам тек тада по први пут прочитао њен предговор , у којем је, између осталог, писало да је издата захваљујући труду Бранковог унука Душана Михалека.

По промислу Божијем се поклопило да Душан буде водич групе, чију главнину сачињавају ученици и професори богословије, баш као и група од шест жичких монахиња. Чика Душан је витални седамдесетогодишњак, по занимању музиколог, који у слободно вријеме ради као водич у Светој земљи, у којој је већ деценијама настањен. Посједује сјајну ерудицију, па се од њега може много шта смислено и лијепо чути и научити. Међутим, пословица о смрти у Јерусалиму, коју је изговорио док смо се возили према старом дијелу града, је на мене оставила посебан утисак.

Док стојим недалеко од гроба Господњег, размишљам о њој , посматрајући људе разних конфесија и нација како са вјером, љубављу и трепетом прилазе великој светињи. Овдје упознајем своје сународнике из Србије и Републике Српске, Румуне, православне Арапе, баш као и Бразилце и друге Јужноамериканце.

Средовјечна жена из Еритреје ми каже да хришћани у тој источноафричкој држави сачињавају 75% популације. Пољаци ме питају за црногорске фудбалере који су били активни осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека. Копти немарно поред свих пролазе, као да су сами себи сасвим довољни. Неких пар минута сам посматрао њихову литургију са друге стране Господњег гроба, чудећи се необичности њиховог појања. Поред мене је млади брачни пар јерменске националности, који не успијева да се начуди строгости чувара гроба Господњег, док са црвеним фесовима на глави и дугим, црним штаповима покушавају да заведу ред међу мноштвом свијета који се и овог јутра окупио око светиње.

Мој је утисак да је на гроб Господњи све ове народе, заправо, призвала у човјековом бићу утиснута жеља и тежња ка вјечном животу. Онај који је прије двије хиљаде година, на овом истом мјесту васкрснуо, побједио је смрт, давши човјековом животу потпуни смисао. Тако је и сам Јерусалим, као град у којем су се догодили важни моменти, везани за Домострој нашег спасења, постао , прије свега, мјесто истинског живота и бивствовања. Зато је у њему сувишно и непотребно размишљати о смрти. Због тога би и пословица, коју сам чуо од чика Душана, била тачнија и потпунија ако бисмо је преформулисали у : “ Ко живи и битствује у Јерусалиму, скоро као да живи и битствује на небу“…